Како научити веровати људима ако те и најближи може издати

У свету постоје два проблема независна један од другог. Прво, живот је неправедан. Ова неправда има много аспеката, али ова ситуација је директно повезана са једним. Састоји се у томе да увек очекујемо реципроцитет од свог суседа. На пример, ако се трудим да ме не иритирају, очекујем уздржавање од других. Или ако покушам да будем поуздан, онда ћу захтевати поузданост од свог суседа. Као резултат, испада да су наша очекивања од наших суседа увек донекле прецењена. Не у свему, наравно, али у ономе што је нама самима важно и у ономе што нисмо у потпуности слаби – свакако. Наравно, лоше је кад нас људи разочарају, а ако је разлог за разочарање очигледан грех, онда још и више. Међутим, као што знате, сви људи су различити. А греси различитих људи су различити. Међу гресима има и оних који, штетећи души власника, ни на који начин не могу повредити друге. На пример, човек је шкрт. Квалитет је, засигурно, одвратан. Али суседи шкртице, наравно они који не зависе од њега, уопште их није брига. Постоје и пороци који штете и повређују не само самог грешника, већ и оне око њега. Издаја је само једна из ове категорије. Не само да је човек подлац, већ успева и да затрује живот свог суседа. Ово је дефинитивно лоше и чак одвратно. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Због тога не вреди очекивати од њега да ће се он према нама понашати по принципу реципроцитета, наравно. Није фер, није у реду, не би требало да буде тако, ако желите. Али овако је то. А ово је неправда живота. И без обзира колико нам је болно, ма колико тешко било да прихватимо чињеницу, мора се прихватити и оно што се не може променити. Дакле, ако је живот сам по себи неправедан, не треба очекивати правду од људи нити претпостављати да ће се неко према нама односити с пажњом према нашем расположењу, поверењу или добрим делима.

Други проблем формулисао је псалмиста: „сваки је човек лажа“ (Пс. 115). Вероватно сви, из искуства живота, знају да од људи не треба очекивати оно што нису у стању да нам дају. На пример, глупо је покушавати са интровертом разговарати ни о чему. Бескорисно је очекивати од некога ко је непосредне природе да ће два пута нешто тражити. Суздржана особа неће насилно показивати осећања, али чврста и снажне воље неће ронити сузе. То су очигледне ствари и помажу нам да изградимо коректне и међусобно угодне односе са људима. Па ипак, докази нису ограничени на њих. Није ништа мање очигледно да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од некога, већ чак и од себе. Који је тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да…“? Не знам. Не знам док нисам у ситуацији. Јер под утицајем различитих фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за нешто на шта никада не бисмо посумњали. Али сви остали су способни за све што сам ја способан. Обећате човеку велику корист, изложите га озбиљној опасности – и видећете да сте до сада познавали сасвим другу особу. Ово је све очигледно колико и непријатно. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу. Али узалуд. Не заборавите ако би се стално сећали да је сваки човек лажа, гледали би и не би се преварили у људима, не бисте били разочарани, не бисте били искушани њиховим поступцима.

Сада извуцимо неке закључке. Прво, сви се морају суочити са из[1]дајом. Међутим, будући да је живот сам по себи веома неправедан, не треба се чудити ни роптати. Друго, људи су, између осталог, способни да издају. Чак и вољени. Вреди научити веровати људима непромишљено, узимајући у обзир личне карактеристике сваког: добре особине својствене човеку, лоше склоности и пороци, снаге и слабости. И, полазећи од овога, не тражите од ближњега више него што може. Ако имате на уму ове два једноставна момента, лакше је не изгубити поверење које већ имате. Што се тиче онога што смо изгубили, рећи ћу отворено: не бисмо требали ометати Бога да нас спаси. Човек је паметно створење. Они који су навикли на поверење, поново ће тежити томе, чак и ако нема разлога за поверење. Било да ће проћи време, а душа ће се смирити и појавиће се разлози. Треба само престати гајити незадовољство у себи и сакрити успомену на непристојне поступке других колико год је то могуће.

Аутор: Протојереј Владимир Пучков

Превод са руског: Милан Јеротић (https://pravlife.org)

Извор: Православни зборник “Душа“

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!