Шведски епидемиолог описао како су га цензурирали: “Ако не проговорим, зашто сам научник?“
Пред вама је значајан текст у којем истакнути шведски епидемиолог говори о својој борби против корона цензуре и лажи. Немојте замерити на чудним речима, јер је преузет са хрватског портала.
Уредништво Борба за истину
Мартин Куллдорф шведски је епидемиолог, професор на Медицинском факултету свеучилишта Харвард и један од аутора лањске Декларације из Греат Баррингтона, којом је локдаун прозван погрешном епидемиолошком мјером у пандемији ковида-19. Куллдорф је за портал Спикед Онлине још једном објаснио своје аргументе у корист фокусиране заштите старијих особа и ризичних скупина. Његов текст преносимо у цијелости.
“Није ми преостало ништа друго него иступити против локдауна. Као знанственик из јавног здравства с десетљећима искуства с епидемијама заразних болести, нисам могао шутјети. Не када се одбацују основна начела јавног здравства. Ни кад се радничка класа баца под аутобус. Ни кад се противници локдауна бацају лавовима. Никад није било знанственог консензуса око локдауна. Тај је балон морао пукнути.
Двије кључне чињенице
Двије су ми кључне чињенице везане за ковид-19 одмах биле постале очите. Прво, након првих случајева у Италији и Ирану било је јасно да се ради о тешкој пандемији која ће се на крају проширити на остатак свијета, што је резултирало многим смртним случајевима. То ме чинило нервозним. Друго, на темељу података из Вухана у Кини, дошло је до драматичне разлике у смртности према доби, с више од тисућу пута разлике између младих и старих. То је било велико олакшање. Самохрани сам отац с тинејџером и петогодишњим близанцима. Као и већина родитеља, и ја се више бринем о својој дјеци него о себи. За разлику од пандемије шпањолске грипе 1918. године, дјеца су имала пуно мање разлога за страх од ковида-19 него од сезонске грипе или прометних несрећа. Могли су наставити живот недодирнути – или сам барем тако мислио.
За друштво у цјелини закључак је био очит. Морали смо заштитити старије, високо ризичне људе, док су млађе одрасле особе с ниским ризиком и даље могле покретати друштво. Али то се није догодило. Умјесто тога, школе су затворене, док су старачки домови остали незаштићени. Зашто? То није имало смисла. Узео сам оловку. На моје изненађење, нисам успио заинтересирати ниједан амерички медиј за своја размишљања, унаточ својем знању и искуству с епидемијама заразних болести. Имао сам више успјеха у својој родној Шведској. У главним дневним новинама објављена је моја колумна. И то је имало одјека. И други знанственици истомишљеници суочили су се са сличним препрекама.
Умјесто да покушамо разумјети пандемију, натјерани смо да је се бојимо. Умјесто живота, имамо локдаун и смрт. Добили смо одгођене дијагнозе рака, лошије исходе кардиоваскуларних болести, погоршање менталног здравља и пуно више колатералних штета за јавно здравље због локдауна. Дјеца, старије особе и радници најтеже су погођени оним што се може описати као највећи јавноздравствени фијаско у повијести.
Шведски модел
Тијеком цијелог прољетног вала 2020. године Шведска је оставила вртиће и школе отворенима за својих 1.8 милијуна дјеце у доби од једне до 15 година. И то без подвргавања тестирању, без маски, физичких препрека или друштвеног дистанцирања. Ова је политика довела до точно нула смртних случајева од ковида-19 у тој добној скупини, док су учитељи имали ризик од обољења отприлике у складу с просјеком осталих професија. Шведски Завод за јавно здравство извијестио је о овим чињеницама средином липња, али заговорници америчког локдауна и даље су се залагали за затварање школа.
У српњу је New England Journal of Medicine објавио чланак о поновном отварању основних школа тијеком пандемије. Шокантно је да се у њему нису ни спомињали докази из једине велике западне земље која је држала школе отворенима тијеком цијеле пандемије. То је попут процјене новог лијека уз занемаривање података из контролне скупине која прима плацебо.
Због потешкоћа с објављивањем одлучио сам употријебити свој углавном успавани кориснички рачун на Тwиттеру како бих проширио вијест. Потражио сам твитове о школама и одговорио с повезницом на шведску студију. Неколико је мојих одговора поново прослијеђено, што је шведским подацима дало одређену позорност. То је такођер довело до позива да пишем за Spectator. У коловозу сам се напокон пробио у америчке медије с колумном за CNN против затварања школа. Знам шпањолски па сам написао чланак за CNN-Español. CNN-English није био заинтересиран.
Очито нешто није било у реду с медијима. Међу колегама који се баве заразних болестима већина фаворизира усмјерену заштиту високо ризичних скупина умјесто локдауна, али медији су остављали дојам као да постоји знанствени консензус о опћем локдауну.
Противљење локдауну
У рујну сам упознао Jeffreyja Tuckera с Америчког института за економска истраживања (АИЕР), организације за коју никада нисам чуо прије пандемије. Како бисмо помогли медијима да боље разумију пандемију, одлучили смо позвати новинаре на састанак с епидемиолозима и стручњацима за заразне болести у Great Barringtonu у New Englandu, како бисмо обавили конкретније интервјуе. Позвао сам двоје знанственика да ми се придруже, Сунетра Гупту са свеучилишта Оxфорд, једног од најистакнутијих свјетских епидемиолога за заразне болести, те Jaya Bhattacharyu са свеучилишта Станфорд, стручњака за заразне болести и рањиве популације. На изненађење АИЕР-а, нас троје смо такођер одлучили написати изјаву у којој се залажемо за усредоточену заштиту умјесто локдауна. Назвали смо је Декларација из Great Barringtonu (GBD).
Противљење локдауну сматрано је незнанственим. Кад би се знанственици изјаснили против локдауна, игнорирани су, сматрани су маргиналцима или оптужени да немају одговарајуће вјеродостојне податке. Мислили смо да ће бити тешко занемарити нешто што су написала три искусна епидемиолога с три угледна свеучилишта. Имали смо право. Отворио се пакао. И то је било добро.
Неки су нас колеге обиљежавали епитетима попут “луђак”, “егзорцист”’, “масовни убојица” или “трумпист”. Неки су нас оптуживали да све ово радимо због новца, иако нам нитко није платио ни цента. Зашто таква опака реакција? Декларација је била у складу с многим плановима за пандемијску приправност креиранима годинама раније, али у томе је и била суштина. Без добрих јавноздравствених аргумената против фокусиране заштите, морали су прибјећи лажним карактеристикама и клеветама или пак признати да су направили страшну, смртоносну погрешку у својој подршци локдауну.
Неки заговорници локдауна оптужили су нас да се хватамо за сламку јер су закључавања успјела и више нису била потребна. Само неколико тједана касније, исти ти критичари похвалили су поновно увођење локдауна тијеком врло предвидљивог другог вала. Речено нам је да нисмо прецизирали како заштитити старије, иако смо све детаљно описали на нашој веб страници и у текстовима. Оптуживали су нас да заговарамо стратегију слободног ширења вируса, иако је фокусирана заштита заправо њезина супротност. Иронично, локдаун је развучени облик стратегије пуштања вируса, у којем је свака добна скупина заражена у истом омјеру као и у стратегији пуштања вируса.
Приликом писања декларације знали смо да се излажемо нападима. То може бити застрашујуће, али као што је рекла Роса Паркс: “С годинама сам научила да одлучност смањује страх. Кад знаш што требаш учинити, то уклања страх.” Такођер, нисам новинарске и стручне нападе схваћао особно, колико год подли били, а већина напада долазила је од људи за које никад прије нисам чуо. Напади ионако нису примарно били усмјерени на нас. Ми смо већ проговорили и наставит ћемо то чинити. Главна сврха напада била је обесхрабрити друге знанственике да проговоре.
Рискирао живот
У својим двадесетима рискирао сам живот радећи за организацију за заштиту људских права под називом Peace Brigades International у Гватемали. Штитили смо пољопривреднике, синдикалисте, студенте, вјерске организације, женске скупине и бранитеље људских права којима су пријетили, убијали их или су нестајали. Иако су се храбри Гватемалци с којима сам сурађивао суочили с много већом опасношћу, одреди смрти једном су бацили ручну бомбу у нашу кућу. Ако сам се тада могао бавити тиме, зашто сада не бих рискирао много мање за људе код куће? Кад су ме лажно оптужили да сам десничар којег финанцира Koch, само сам слегнуо раменима – типично је то понашање и службеника естаблишмента и салонских револуционара.
Након декларације више није недостајало медијске позорности фокусираној заштити као алтернативи локдауну. Напротив, захтјеви су долазили из цијелог свијета. Примијетио сам занимљив контраст. У САД-у и Великој Британији медији су били или пријатељски расположени и постављали пријатељска питања или непријатељски расположени с трик-питањима и ад хоминем нападима. Новинари у већини других земаља постављали су тешка, али релевантна и коректна питања, истражујући и критички испитујући Декларацију из Греат Баррингтона. Мислим да се тако треба бавити новинарством.
Иако је већина националних влада наставила с неуспјелим политикама закључавања, ствари су кренуле у добром смјеру. Све је више школа поново отворено, а Флорида је одбијала лоцкдоwн у корист фокусиране заштите, дијелом на темељу наших савјета, без негативних посљедица које су локдаунери предвиђали.
Како је постајало јасније да је локдаун неуспјешан, напади и цензура су се повећали, а не смањили. YouTube, у власништву Гугла, цензурирао је видеозапис с округлог стола с гувернером Флориде Роном ДеСантисом, на којем смо моји колеге и ја изјавили да дјеца не требају носити маске; Фацебоок је затворио профил GBD-а када смо објавили да старијим људима треба дати приоритет у цијепљењу; Твитер је цензурирао објаву у којој сам рекао да дјецу и већ заражене не треба цијепити; а Центар за контролу и превенцију болести (CDC) уклонио ме из радне скупине за сигурност цјепива када сам устврдио да би цјепиво Јохнсон & Јохнсона требало давати старијим Американцима.
Закључали му рачун
Твитер ми је чак закључао кориснички профил јер сам написао сљедеће: “Наивно заварани да ће их маске заштитити, неке старије високоризичне особе нису се држале друштвене дистанце, а неки су због тога и умрли од ковида-19. Трагично. Дужносници/знанственици у јавном здравству увијек морају бити искрени према јавности.”
Овај повећани притисак може се чинити контраинтуитивним, али није. Да смо погријешили, наши би нас знанствени колеге могли сажалијевати, а медији би се вратили игнорирању. Кад би признали да смо у праву, то би значило да смо осрамотили неке неизмјерно моћне људе у политици, новинарству, технологији и знаности. Никад нам неће опростити.
Међутим, то није важно. Пандемија је била велика трагедија. Мој 79-годишњи пријатељ умро је од ковида-19, а неколико мјесеци касније његова супруга преминула је од рака, који није откривен на вријеме да би се могао учинковито лијечити. Иако су смртни случајеви тијеком пандемије неизбјежни, наивно, али погрешно вјеровање да ће локдаун заштитити старије значило је да владе нису проводиле многе стандардне мјере фокусиране заштите. Растегнута пандемија отежала је заштиту старијих особа. Са стратегијом фокусиране заштите, мој пријатељ и његова супруга данас су могли бити живи, као и безброј других људи широм свијета.
Није желио шутјети
У коначници, локдаун је заштитио младе и ниско ризичне професионалце који раде од куће – новинаре, одвјетнике, знанственике и банкаре – а науштрб дјеце, радничке класе и сиромашних. У САД-у је локдаун био највећи проблем по раднике након расне сегрегације и Вијетнамског рата. Осим рата, мало је било владиних поступака тијеком мог живота који су наметнули више патње и неправде у толико великим размјерима.
Као епидемиолог за заразне болести, нисам имао избора. Морао сам проговорити. Ако не проговорим, зашто сам онда знанственик? Многи други који су храбро говорили могли су комотно шутјети. Да су шутјели, још би школа и даље било затворено, а колатерална јавноздравствена штета била би већа. Свјестан сам многих фантастичних људи који се боре против ових неучинковитих и штетних локдауна, пишу чланке, објављују на друштвеним мрежама, снимају видеозаписе, разговарају с пријатељима, говоре на састанцима школских одбора и просвједују на улици. Ако сте један од њих, уистину ми је била част сурађивати с вама на овом напору. Надам се да ћемо се једног дана особно упознати и онда заплесати заједно. Danser encore!