Suštinska razlika između rimokatoličke doktrine koja je postala zloduh Zapada, i našeg pravoslavlja
Razmišljanje jednog laika o glavnim razlikama između Pravoslavlja i rimokatoličke doktrine Vatikana
Pre praktično godinu dana, neposredno pred izbor patrijarha, autor se obratio Otvorenim pismom arhijerejima Srpske Pravoslavne crkve. Posle uvoda iz tog pisma, iznosi svoje laičko viđenje razlika.
Deo iz pisma upućenog arhijerima SPC
U „Ratu i bibliji“ Svetog vladike Nikolaja Velimirovića primerima je dokazivano da zbog svojih sagrešenja narod strada i da dobija svetovne vladare onakve kakve zaslužuje, i koji ta stradanja omogućavaju. Ali šta je sa duhovnim vođama koji predvode narod? U smutnim vremenima oni treba da budu svetionik i zvezda vodilja, a to je potrebno pogotovo sada, kada nam od tame i zloduha Novog svetskog poretka preti i oduzimanje od Boga darovane slobode. Duhovne vođe su i pomiritelji i ujedinitelji zavađenog i napaćenog naroda. A na njihovom čelu je pravoslavni patrijah, prvi među jednakima. […]
+ + +
U ovom ubrzanom vremenu dešavanja, nisu nam potrebna ni previše učena objašnjenja o ispovedanju vere sa više stotina stranica teksta, već jednostavna, jezgrovita uputstva. Normalno da treba da se znaju osnovne razlike koje su iznedrile odvajanje rimokatolika od pravoslavlja: Filiokve, čistilište, preosvećeni darovi, mnogo toga, i to treba da se zna i objašnjava, ali u različitom obimu, zavisno od toga na koga se odnosi.
Ali i sa samo šest različitih reči može se iskazati suštinska razlika između rimokatoličke doktrine koju vekovima zastupa Vatikan, doktrine koja je postala zloduh Zapada, i našeg pravoslavlja. Razlike koju treba da zna svako dete, da ne bi upadalo u smrtnu grešku i greh. Razlike, koju bi svaki vernik, sveštenik i arhijerej trebalo stalno da ima na umu. I posle toga svaki Srbin, a zatim i svaki građanin Srbije. Nadam se da shvatate na šta mislim, i da ćete se truditi da pravoslavnu suštinu iskazanu samo sa tri reči sprovodite u delo. Zato Vas molim da shvatite da nam bez obzira na svu slatkorečivost Vatikana i Zapada, od njih, kao i od nas samih, preti opasnost, i da to imate na umu pri izboru patrijarha. Jer arhijereji ne treba da budu „najamnici“ koji služe svetovnim ili crkvenim vlastima, već da iz ljubavi služe Bogu i narodu.
Neka nam Vaš razum, sabornost i Sveti duh pomognu da dobijemo najboljeg među Vama u sadašnjem trenutku. Da sa radošću možemo da kažemo i govorimo: „Dostojan!“
Iz Otvorenog pisma Arhijerejskom Saboru Srpske Pravoslavne crkve od 16. februara 2021.
Suštinske razlike između „sestrinskih“ crkava preko kojih se prelazi radi ekumenskog jedinstva pod vođstvom Vatikana
Nepogrešivost pape i Filiokve
Priznavanje pape kao neprikosnovenog naslednika Hrista na Zemlji znači veru bez Hrista, tj. izdaju Hrista, i o tome ne bi trebalo da se diskutuje. Apostol Pavle u poslanici Efescima (1, 22-23) jasno kaže: „I Njega (Hrista – SB) postavi iznad svega za glavu Crkvi, koja je telo njegovo, punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu.“ Zato je dogma o papi prva crvena linija zabluda koje se ne smeju prihvatiti. Međutim, ne treba izgubiti iz vida mogućnost da se i Vatikan lako može odreći prvenstva pape, ali tek pošto pravoverne pravoslavce pripremi za prevođenje u unijate.
O drugoj crvenoj liniji, o tome zašto je rimokatoličko učenje sa dodatkom Filiokve pogrešno, biće govora drugom prilikom. U skraćenoj verziji za decu i za neuke, bez bogoslovskog obrazovanja, ali sa zdravim razumom.
Ali najbitnija razlika koja govori o razlikama u ispovedanju vere i padu Vatikana je pristup istini i životu.
Imati ili biti?
Gornja dilema je zaokupljala mislioce i obične ljude kroz milenijume; pre Hrista, za vreme ovozemaljskog života Hrista, kao i posle toga. A iz Jevanđelja vidimo da nam sam Gospod govori o važnosti bivstvovanja.
Isus nas uči: „Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga; a ko izgubi život svoj mene radi, taj će ga sačuvati. Jer kakva je korist čoveku ako sav svet zadobije a sebe upropasti ili sebi naudi“ (Luka 9, 24-25).
„- Ne sabirajte sebi bogastvo na zemlji, gde moljac i rđa kvari, i gde lopovi potkopavaju i kradu; nego sabirajte sebi bogatstvo na nebu, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu.“ (Matej 6, 19-20)
Kušaču u pustinji odgovara: – Pisano je: „Ne živi čovek o samom hlebu, no o svakoj reči koja izlazi iz usta Božjih.“
A apostolima u oproštajnoj besedi Isus govori: „Ja sam put i istina i život; niko ne dolazi Ocu osim kroz mene.“ (Jovan 14, 6)
A kakav je put rimokatolika Vatikana kojima je osnovno prvo pravilo – nepogrešivost pape i izdaja Hrista kao glave Crkve. Put napred ili nazad, u svetlost ili tamu?
I kojoj se istini teži kada doktrina Vatikana, kao i doktrina materijalista, počiva na sledećim principima:
Razum, znanje, novac, moć.
Moć radi imanja, posedovanja. Upravljanja po zemaljskim ljudskim merilima. Merilima čoveka, jer papska reč je neprikosnovena.
U bibliotekama Vatikana se mnoge informacije i saznanja kriju, i deo su povlašćenih struktura radi demonstracije moći. Neguje se put (kult) pape-čovekoboga, negiranjem Boga. Izneverene su dve osnovne, najveće Hristove zapovesti, na kojima počiva hrišćanstvo: „- Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svim umom svojim.“ te „- Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe.“ (Matej 22, 37 i 39)
Vatikan je iznedrio inkviziciju sa mnogo prolivene krvi. Sprovođena su i nasilna pokrštavanja, nasilna preobraćanja u rimokatoličanstvo uz egzekucije tvrdokornih… Blagosiljani su osvajački ratovi. Sve u ime navodnog Boga, a bez Boga…
Za razliku od ovozemaljskog puta mnogih zabludelih rimokatolika, puta zasnovanom na novcu i moći oličenom u instituciji Vatikana, pravoslavni put, put pravoverja, je po Svetim Ocima izvorne Hristove crkve drugačiji. On se bazira na čvrstim temeljima ljubavi i Božje blagodati. Dakle:
Razum, ljubav, poznanje.
Poznanje kao istinsko znanje bez zloupotreba, a za dobrobit ljudi bez obzira na pol, pripadnost, naciju, rasu. Za dobrobit čovečanstva na Zemlji i Nebu. Poznanje zasnovano na Božjem sveznanju, zakonima i principima, ali tek posle iskazane i potvrđene ljubavi prema Bogu, ljudima i sveopštoj Božjoj tvorevini.
Kod prostodušnih, dobrih ljudi, uglavnom između razuma i prave, bezuslovne, ljubavi kao sponu i preduslov imamo veru čistim srcem: „Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti“ (Matej 5, 8), „Blaženi koji ne videše, a verovaše“ (Jovan 20, 29). Ovaj tip ljudi je tokom vekova bio dominantniji kod žena, sa većim uplivom desne hemisfere mozga. A i sadašnja nauka potvrđuje da se ženski i muški mozak i načini mišljenja jednim delom razlikuju. Osim toga, žena je i majka, i prva, posle rađanja usmerava decu. Ona je stub porodice, osnovne Hristove zajednice. Zato je najmnogobrojniji i najčešći taj put, put
Razuma, vere, ljubavi i (kod posvećenih) poznanja.
Kod većine muškaraca je uobičajenije da preovladava razum, pa je put zaobilazniji, To je put nevernih Toma: „- Ako ne vidim na rukama njegovim rane od klinova, i ne metnem prst svoj u rane od klinova, i ne metnem ruku svoju u rebra njegova, neću verovati.“ (Jovan 20, 25) I tek kada se kroz životna iskustva, nauku i filosofiju shvate savršenstva Božjeg stvaranja i čuda života, neverne Tome ponavljaju reči apostola Tome pošto je video vaskrslog Gospoda i proverio ožiljke od rana: „- Gospod moj i Bog moj!“ (Jovan 20, 28). I tek tada se razvija bezuslovna ljubav prema Bogu, čoveku i svekolikoj Božjoj tvorevini, pa imamo obrazac:
Razum, znanje, ljubav, Bog, poznanje.
No najbrži, ali i najteži put, jeste put povezivanja vere i znanja, religije i nauke. Kada se to shvati, više nema odvajanja i suprotstavljanja, već nalazimo i uočavamo stalno međusobno prožimanje. To bi onda bio ovaj obrazac:
Razum, vera i znanje, ljubav, poznanje.
S obzirom da izvorno hrišćanstvo počiva na ljubavi prema Bogu i čoveku, osim dobrote, istine, milosrđa i praštanja, podrazumeva se i sloboda. Jer u pravoj ljubavi nema prisile. Bog nas, dopuštajući iskušenja opominje, ali nas ne prisiljava da mu se priklonimo. Ali zato je sa naše strane nužno vraćanje na pravi put kroz sagledavanje zabluda i pokajanje, a Bog nam prašta.
Prema dosad iznetom, nazivanje i, što je opasnije, priznavanje od strane naših pravoslavnih arhijereja institucije Vatikana kao „sestrinske“ crkve, znači izdaju istine, ljubavi i slobode, a samim tim i napuštanje izvornog hrišćanstva.
Smrtni greh
Činjenica je da je za spasenje nužno izbegavanje i nečinjenje smrtnih grehova. Ako je za obične smrtnike najveći greh gordost, za duhovni rast i duhovne vođe, ispraznost govora – praznoslovlje je pogubnije jer zamagljuje istinu. To je za klirike najveći smrtni greh, jer ukoliko arhijereji i sveštenici praznoslove pravdajući primenu preuzetih pogubnih novotarija sa Zapada, narod se odvaja od vere, ili se takvih namesnika kloni, što smanjuje snagu i važnu misiju Crkve. Gubi se i obrazovna uloga vere, pogotovo sada, kada je školski sistem ozbiljno urušen zapadnim „edukacijama“ i neselektivno preuzetim zakonima. Zatim se gubi i obraz, a sa njime i najsvetije što posedujemo – čisto srce, a sa njime i duša.
Duhovno zagađivanje naroda, potpomognuto nečinjenjem u prelomnim trenucuma (ili čak i pogrešnim činjenjem), arhijereja i sveštenstva, vodi u neizbežnu propast. Zato su teret i odgovornost arhijereja, a samim tim i sveopšti greh koji zbog pogrešnih odluka i ponašanja nastaje, veći i teži.
Sabrat u Hristu,
laik Slobodan Bojković
U Novom Sadu, za Tri jerarha, 12. februara 2022.
