Суштинска разлика између римокатоличке доктрине која је постала злодух Запада, и нашег православља

Размишљање једног лаика о главним разликама између Православља и римокатоличке доктрине Ватикана

Пре практично годину дана, непосредно пред избор патријарха, аутор се обратио Отвореним писмом архијерејима Српске Православне цркве. После увода из тог писма, износи своје лаичко виђење разлика.

Део из писма упућеног архијерима СПЦ

У „Рату и библији“ Светог владике Николаја Велимировића примерима је доказивано да због својих сагрешења народ страда и да добија световне владаре онакве какве заслужује, и који та страдања омогућавају. Али шта је са духовним вођама који предводе народ? У смутним временима они треба да буду светионик и звезда водиља, а то је потребно поготово сада, када нам од таме и злодуха Новог светског поретка прети и одузимање од Бога дароване слободе. Духовне вође су и помиритељи и ујединитељи завађеног и напаћеног народа. А на њиховом челу је православни патријах, први међу једнакима. […]

+ + +

У овом убрзаном времену дешавања, нису нам потребна ни превише учена објашњења о исповедању вере са више стотина страница текста, већ једноставна, језгровита упутства. Нормално да треба да се знају основне разлике које су изнедриле одвaјање римокатолика од православља: Филиокве, чистилиште, преосвећени дарови, много тога, и то треба да се зна и објашњава, али у различитом обиму, зависно од тога на кога се односи.

Али и са само шест различитих речи може се исказати суштинска разлика између римокатоличке доктрине коју вековима заступа Ватикан, доктрине која је постала злодух Запада, и нашег православља. Разлике коју треба да зна свако дете, да не би упадало у смртну грешку и грех. Разлике, коју би сваки верник, свештеник и архијереј требало стално да има на уму. И после тога сваки Србин, а затим и сваки грађанин Србије. Надам се да схватате на шта мислим, и да ћете се трудити да православну суштину исказану само са три речи спроводите у дело. Зато Вас молим да схватите да нам без обзира на сву слаткоречивост Ватикана и Запада, од њих, као и од нас самих, прети опасност, и да то имате на уму при избору патријарха. Јер архијереји не треба да буду „најамници“ који служе световним или црквеним властима, већ да из љубави служе Богу и народу.

   Нека нам Ваш разум, саборност и Свети дух помогну да добијемо најбољег међу Вама у садашњем тренутку. Да са радошћу можемо да кажемо и говоримо: „Достојан!“           

Из Отвореног писма Архијерејском Сабору Српске Православне цркве од 16. фебруара 2021.

Суштинске разлике између „сестринских“ цркава преко којих се прелази ради екуменског јединства под вођством Ватикана

Непогрешивост папе и Филиокве

Признавање папе као неприкосновеног наследника Христа на Земљи значи веру без Христа, тј. издају Христа, и о томе не би требало да се дискутује. Апостол Павле у посланици Ефесцима (1, 22-23) јасно каже: „И Њега (Христа – СБ) постави изнад свега за главу Цркви, која је тело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“ Зато је догма о папи прва црвена линија заблуда које се не смеју прихватити. Међутим, не треба изгубити из вида могућност да се и Ватикан лако може одрећи првенства папе, али тек пошто правоверне православце припреми за превођење у унијате. 

О другој црвеној линији, о томе зашто је римокатоличко учење са додатком Филиокве погрешно, биће говора другом приликом. У скраћеној верзији за децу и за неуке, без богословског образовања, али са здравим разумом.

Али најбитнија разлика која говори о разликама у исповедању вере и паду Ватикана је приступ истини и животу.

Имати или бити? 

Горња дилема је заокупљала мислиоце и обичне људе кроз миленијуме; пре Христа, за време овоземаљског живота Христа, као и после тога. А из Јеванђеља видимо да нам сам Господ говори о важности бивствовања.

Исус нас учи: „Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој мене ради, тај ће га сачувати. Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а себе упропасти или себи науди“ (Лука 9, 24-25).

„- Не сабирајте себи богаство на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи богатство на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду.“ (Матеј 6, 19-20)

Кушачу у пустињи одговара:  – Писано је: „Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих.“

А апостолима у опроштајној беседи Исус говори: „Ја сам пут и истина и живот; нико не долази Оцу осим кроз мене.“ (Јован 14, 6)

А какав је пут римокатолика Ватикана којима је основно прво правило – непогрешивост папе и издаја Христа као главе Цркве. Пут напред или назад, у светлост или таму?

И којој се истини тежи када доктрина Ватикана, као и доктрина материјалиста, почива на следећим принципима:

Разум, знање, новац, моћ.  

Moћ ради имања, поседовања. Управљања по земаљским људским  мерилима. Мерилима човека, јер папска реч је неприкосновена.

У библиотекама Ватикана се многе информације и сазнања крију, и део су повлашћених структура ради демонстрације моћи. Негује се пут (култ) папе-човекобога, негирањем Бога. Изневерене су две основне, највеће Христове заповести, на којима почива хришћанство: „- Љуби Господа Бога свога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим.“  те  „- Љуби ближњега свога као самога себе.“ (Матеј 22,  37 и 39)

Ватикан је изнедрио инквизицију са много проливене крви. Спровођена су и насилна покрштавања, насилна преобраћања у римокатоличанство уз егзекуције тврдокорних… Благосиљани су освајачки ратови. Све у име наводног Бога, а без Бога…

За разлику од овоземаљског пута многих заблуделих римокатолика, пута заснованом на новцу и моћи оличеном у институцији Ватикана, православни пут, пут правоверја, је по Светим Оцима изворне Христове цркве другачији. Он се базира на чврстим темељима љубави и Божје благодати. Дакле:

Разум, љубав, познање.   

Познање као истинско знање без злоупотреба, а за добробит људи без обзира на пол, припадност, нацију, расу. За добробит човечанства на Земљи и Небу. Познање засновано на Божјем свезнању, законима  и принципима, али тек после исказане и потврђене љубави према Богу, људима и свеопштој Божјој творевини.

Код простодушних, добрих људи, углавном између разума и праве, безусловне, љубави као спону и предуслов имамо веру чистим срцем: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети“ (Матеј 5, 8), „Блажени који не видеше, а вероваше“ (Јован 20, 29).  Овај тип људи је током векова био доминантнији код жена, са већим упливом десне хемисфере мозга. А и садашња наука потврђује да се женски и мушки мозак и начини мишљења једним делом разликују. Осим тога, жена је и мајка, и прва, после рађања усмерава децу. Она је стуб породице, основне Христове заједнице. Зато је најмногобројнији и најчешћи тај пут, пут

Разума, вере, љубави и (код посвећених) познања.   

Код већине мушкараца је уобичајеније да преовладава разум, па је пут  заобилазнији, То је пут неверних Тома: „- Ако не видим на рукама његовим ране од клинова, и не метнем прст свој у ране од клинова, и не метнем руку своју у ребра његова, нећу веровати.“ (Јован 20, 25) И тек када се кроз животна искуства, науку и философију схвате савршенства Божјег стварања и чуда живота, неверне Томе понављају речи апостола Томе пошто је видео васкрслог Господа и проверио ожиљке од рана: „- Господ мој и Бог мој!“ (Јован 20, 28). И тек тада се развија безусловна љубав према Богу, човеку  и свеколикој Божјој творевини, па имамо образац:

Разум, знање, љубав, Бог, познање.   

Но најбржи, али и најтежи пут, јесте пут повезивања вере и знања, религије и науке. Када се то схвати, више нема одвајања и супротстављања, већ налазимо и уочавамо стално међусобно прожимање. То би онда био овај образац:

Разум, вера и знање, љубав, познање. 

С обзиром да изворно хришћанство почива на љубави према Богу и човеку, осим доброте, истине, милосрђа и праштања, подразумева се и слобода. Јер у правој љубави нема присиле. Бог нас, допуштајући искушења опомиње, али нас не присиљава да му се приклонимо. Али зато је са наше стране нужно враћање на прави пут кроз сагледавање заблуда и покајање, а Бог нам прашта.

Према досад изнетом, називање и, што је опасније, признавање од стране наших православних архијереја институције Ватикана као „сестринске“ цркве, значи издају истине, љубави и слободе, а самим тим и напуштање изворног хришћанства.

Смртни грех

Чињеница је да је за спасење нужно избегавање и нечињење смртних грехова. Ако је за обичне смртнике највећи грех гордост, за духовни раст и духовне вође, испразност говора – празнословље је погубније јер замагљује истину. То је за клирике највећи смртни грех, јер уколико архијереји и свештеници празнослове правдајући примену преузетих погубних новотарија са Запада, народ се одваја од вере, или се таквих намесника клони, што смањује снагу и важну мисију Цркве. Губи се и образовна улога вере, поготово сада, када је школски систем озбиљно урушен западним „едукацијама“ и неселективно преузетим законима. Затим се губи и образ, а са њиме и најсветије што поседујемо – чисто срце, а са њиме и душа.

Духовно загађивање народа, потпомогнуто нечињењем у преломним тренуцума (или чак и погрешним чињењем), архијереја и свештенства, води у неизбежну пропаст. Зато су  терет и одговорност архијереја, а самим тим и свеопшти грех који због погрешних одлука и понашања настаје, већи и тежи.

Сабрат у Христу,

лаик Слободан Бојковић

У Новом Саду, за Три јерарха, 12. фебруара 2022.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!