Стара Градишка- Одвајање деце од мајки 10. јуни 1942. године

Праћени јутрањом маглом касног љета возимо се према Јастребарском. Наилазимо на таблу која нам жели добродошлицу на подручју ове опћине. Недуго затим појављује се шарена, разиграна табла са натписом:

Јастребарско – град пријетељ дјеце.

Због дјеце смо данас у Јастребарском. Желио сам већ дуго да обиђем моје, који као дјеца ту вјечно осташе. Да Даници и Милошу положим по ружу, запалим свијећу, као и свој дјеци што страдаше. До тада сам у Јаски био једном, и то 1972. године, на моје инзистирање. Отац као преживјело логорашко дијете није ме хтио водити. Ваљда ме је желио свега тога поштедјети.

Градић је у близини Загреба. Још је јутарње миран. Труди се да подсјећа на аустријске варошице или барем на оближњи Самобор. То је тај вјечити сан о Европи. Никола и ја одлазимо у једну од цвјећара. Загледам свјеже цвијеће. Бирам бијеле руже, некако ће највише одговарати дјеци, анђелима. Цвјећарка ми слаже и један прост букет шареног пољског цвијећа.

По сјећању знам отприлке гдје је гробље. Лако смо га пронашли, као и спомен обиљжје. На каменом постољу уздиже се брончани кип јецајуће мајке, са мртвим чедом у крилу. Рад је то академског кипара Стеве Петанића. Стоји на овом мјесту од 1953. године. Бронзаној мајци слијећу птице на главу, цвркућу. Птичји измет дугом линијом оцртава мајчину сузу из ока. Овај мали споменик, статуа је једини знак и свједок да је у овом граду постојао дјечји логор. Умрла дјеца су закопавана ван ограде мјесног грбља, као некрсти. Није на овом гробљу мјесто “православној пашчади”, “шизматицима”, “дјеци четничко-комунистичких бандита”. Сад је то мјесто ипак унутар ограде гробља, ал издвојено у страну и удаљено од осталих споменика.

Пар дана прије наше посјете, на овом мјесту 26. аугуста обиљежена је годишњица ослобађања дјеце из јединог концентрационог логора за дјецу у цијелој Европи. На тај дан је 1942. године 4. Кордунашка бригада под командом Николе Видовића ослободила српску дјецу из логора у Јастребарском. Остат ће ова акција кордунашких партизана упамћена као свјетли примјер и најхуманија акција цијелог рата. Једино је Видовић са својима кренуо на логорску бодљикаву жицу. Негдје у новина сам прочитао да је помен ометан од стране ревизиониста и нових повјестничара који тврде да је у Јастребарском било прихватилиште и дом за дјецу, а не никакав логор. И то све под паском “блаженог” кардинала. Три још свјежа вијенца свједоче о томе. На црвеним тракама уочвамо да су од САБАХ-а Хрватске, Удржења бораца, односно антифашиста града Јастребарског и града Карловца. Ту је и неколико лампиона, исусићи и анђелчићи од бијелог парафина, свијеће украшене хрватском тробојком, све са плетером!? Уз подножјe споменика мајци са мртвим чедом уочавам неколико малих стручака пољског цвијећа необично лијепе љубичасте боје. Полажемо мањи вијенац од сухог храстовог лишћа ког сам сам плео. Уз њега двије бјеле руже мојима:

KРЕСОЈЕВИЋ ДАНИЦИ (рођена 1931)
KРЕСОЈЕВИЋ МИЛОШУ (рођен 1935).

На камено постоље разастиремо црну мараму, симбол туге крајишких мајки. На њему је лого “Јадовно ’41”, удружења које је много учинило да се сазна истина о српским страдањима у НДХ, међу осталима и дјеце у логору Јастребарско. Уз мараму полажемо букет шареног пољског цвијећа за сву страдалу дјецу. Мало је вјетровито, ал уз помоћ Николиних шака успјевам запалити десетак воштаница. Двије ствари могу бесконачно чинити. Слушати како жубори вода. Од оних једва чујних шумских потока, рјечица, ријека, па до слапова Коране, Мрежнице, Уне, на којима се вода обрушава преко камења…Исто тако без престанка могу гледати како горе воштанице. Сатима могу гледати њихов пламен. Мирно је јутро, не чује се ништа осим пуцкетања жутих свијећа. Нису можда прве, ал су сигурно једне од ријeтких икад запаљених у Јастребарском. Одољевају вјетру, боре се. Са стране цури врућ восак, чинећи сузе на њима…

Пред очи ми долази биљежница, дневник Фрање Иловара, мјесног гробара у Јастребарском. За мјесец и по дана колико је трајао логор сахранио је 768 дјеце. У ову цифру нису урачуната дјеца која су била у измјештеном дијелу логора у селу Ријека, три киломтра удаљеном од Јастребарског. (Тамо је био смјешена главнина дјеце, њих преко 2000. За ту локацију приликом ослобађања партизани нису ни знали. Иначе се мало говори и има мало података о дијелу логора у селу Ријека.) Педантан је Фрањо. Биљежи колико је укопао мушких, колико женских. Кад их зброји за припадајући дан, онда уз цифру допише “комада дјеце”, па пута куна. Кад то помножи, крајњу цифру просљеђује опћини како би наплатио укоп. Умрлу дјецу, њихове мале животе биљежи цртицама. Странице Иловарове биљежнице испуњене цртицама подсјећају на биљешке карташа таблића. Крвав се таблић у Јастребарском играо и све то у “дјечјем дому”. Боже која ли је од ових цртица Даничина? У ком је реду, у којој колони. Је ли Милошева цртица близу сестрине, нису умрли у истом дану?

Даница је имала само једанaест година кад је умрла. Ћаћа каже да је их је она држала на хрпи, а оно мало хране што је добивала често би давала њима двојици. Видио ју је мртву. Каже да је лежала крај клупе и да су јој њене крупне црне очи остале полуотворене. У лијевом крајичку усана појавила јој се пјеница. Након оскудне хране и шачице гриза или риже тај пут им je давана бијела кава. Ћаћа је био у групи која је добивала јело касније. Кад је видио Даницу мртву није хтио јести. Седмогодишњи брат Милош је исто јео ту каву и ћаћа га је нашао како исцрпљен лежи на сламарици у “болници”, односно карантину који је раније служио као штала за смјешатј талијанских коња. Сутрадан Милоша више није нашао. За Даницу ћаћа каже да је била штркљава цурица, витка. Тамне косе и исто таквих крупних очију. Изгледа да је стасом и изгледом повукла на Петровиће и Хајдине. Мој отац Михаило, Милош и најмлађа Милка су били свјетлије пути, са зеленкастим очима. Више су наликовали на Кресојевиће или “Паруне”, како нас зову. Прилике су налагале да Даница сазрије брже, да помогне браћи и сестрама. Знала је онако малена стати у ред са женама у Старој Градишки и чекати да јој на логорашком казану у бордоцрвени вертун (кецељу) који јој је сашила стрина Љубица истресу пола шеваркe шкроба. То подјели браћи и сестри, а њој остане да олиже вертун. Прије него што су одвојили дјецу од мајки у логору Стара Градишка зовнула ју је баба Драгица као своје најстарије дјете на страну. Дуго ју је миловала по коси и свјетовала. Она јој је била једина нада. Баба Драгица је по неким сазнањима као логорашица радила у фабрици чарапа у Леипзигу. Живот је изгубила од савезничких бомби, није се вратила. Претешко бреме паде Даници на нејака дјечја леђа. Дала је ријеч матери. Постаде и сестра и мати.

Прегледавајући старе црно бијеле слике из логора Старе Градишка тражим бабин лик под бијелом повезачом. Тражим њене уплашене пилиће који је окружују. Како ли је изгледала? Није иза ње остала нити једна фотографија. Не знам како се то зове. Кажу генетско памћење. Ја увијек имам осјећај као да сам ја био тамо заједно с њима у логорима. Ћаћу сам дуго наговарао да направимо један тонски запис и да то остане за сјећање и свједочење о једном тешком времену (не поновило се !!!). Он је то упорно одбијао. Разумио сам га, јер су сјећања на та зла времена враћала ружне слике из дјетињства. Ипак је пристао након дугог наговарања у љето 2008. године. Уз увјет да му дамо десет дана времена да се припреми, да направи неке своје забиљешке и да то све кронолошки среди.

Први дио свједочења односио се на вријеме када су били у збјегу, готово цијело прољеће 1942. године. Касније долази обруч на Петровој гори, одвођење најприје у логор у Стару Градишку, па касније преко Јасеновца, гдје су краће задржани и Сиска, приспјели у дјечји логор Јастребарско. Знао сам много тога о логорашким данима, најмање из његових уста. Један детаљ никад нисам чуо од оца, нити од било кога другог, а посебно ме занимао. Увјек ме је пратила та слика, размишљао сам о томе како је морао изгледати растанак бабе Драгице од њене четворо дјеце или како изгледа растанак дјеце од мајке коју више никад неће видјети !?

Отац је свједочио :

– За дугачким столом, гдје има људи у усташким униформама и цивилу, некаквих медицинских сестара и других жена, уписују наше податке и разврставају нас. Ту смо се нас четверо растали са мајком. Њој очи пуне суза, али суздржава се од плача ради нас. Ми уплашени, несхваћамо што се догађа, али осјећамо зло. Касније смо постројени у групе. Дечкићи на једну страну, цурице на другу. Иза тога нас разврставају по узрасту. Мене сврставају у групу дјеце мог годишта, рођених 1933. године. Брат Милош (рођ. 1935) је млађи од мене, и он је у другој групи. Најстарија од нас свију, моја сестра Даница (рођ.1931) је разврстана у групу са цурицама њеног узраста. Најмлађу сестру Милку (рођ.1940) мати Драгица (рођ. Хајдин, 1912) оставља сједећи на столу. (Одњета је из дворца и била посвојена у једној загребачкој породици. Њу ће отац након дуге потрaге наћи преко листа “Арена” у Загребу 1970. године)

Не знам из ког разлога моја група креће прва. Воде нас према једном узвишењу, неком бетонском платоу. На улазу гдје почиње бетонско степениште први пут су нам дали након дуго времена нешто што би требало наликовати на крух, тврдо, величине отприлике кутије шибица. Пењемо се са том корицом круха уз степенице…

АЛИ НИТКО, АМА БАШ НИТКО ОД ДЈЕЦЕ, И АКО НА РУБУ ГЛАДИ НЕ УЗИМА ТАЈ КОМАДИЋ КРУХА У УСТА, НЕГО ГА САМО СТИШЋЕ У РУЧИЦАМА. МАКАР ГА НИСМО ДАНИМА ВИДЈЕЛИ. КАД СМО СЕ ПОПЕЛИ НА ТАЈ ПЛАТО, ВИДИМО ДОЉЕ У ЖИЦИ НАШЕ МАЈКЕ КОЈЕ ЈАУЧУ. МИ СЕ СВИ ЗАТРЧАВАМО И ОДРЕДА БАЦАМО ТЕ КОМАДИЋЕ КРУХА ПРЕМА НАШИМ МАТЕРАМА ….

Овдје је ћаћа застао и први пут ћу у животу видјети сузе у очима мога оца, први пут ћу га видјети да плаче. Након овога прекнут ћемо снимати, и на жалост никад га завршити…

Воштанице догорјевају, одлазимо са мјесног гробља. Недалеко се налaзи згрaда бившег пионирског центра “Братство и јединство”. Сад на њему стоји табла “Дјечији вртић – Радост”. Одлазимо према дворцу “Ердöдy”, гдје је некад био дјечји логор. Саградио га је бан Матија Гереб у периоду 1483-1489. Племићка породица Ердöдy посједује га од 1519. године. На јавној дражбини 1936. године купује га опћина Јастребарско и у њему оснива дјечји дом. Дворац својим изгледом и околином помало подсјећа на данашњу Хрватску. Около ушминкано, унутра рушевине. Окружен је зеленилом стољетних стабала и његованим травњацима. Сам дворац је у лошем, рушевном стању. Вапи за обновом. На прозорима још увијек стоје масивне жељезне решетке. Кров прокишњава, зидови се урушавају. На оронулој фасади трагови времена, можда и метака Видовићевих бораца…Тешка улазна врата дворца замандаљена су катанцем. Ваљда и она чувају тајну о томе што се све догођало у злу времену иза ових зидина. На информативним таблама уз сам дворац које се односе на Европске фондове и регионалну сурадњу, нећете наћи ни слова које говори о мрачној прошлости овога здања. Пише само да је овдје од 1936. године оформљен дјечји дом и то је све. Лијево од улазних врата налази се један од масивних старих прозора. Столaрија труне, стакала на њему одавно нема. Окован је жељезном масивном решетком коју растаче хрђа. Полажем у прозор двије бијле руже Даници и Милошу. Палимо сваком по једну воштаницу и једну свој страдалој дјеци, да освијетли пута малим невиним душама, малим мученицима..

У склопу иницијативе УНИЦЕФ-а за Хрватску, град Јастребарско је 2013. године проглашен је као 41. по реду “ Град пријатељ дјеце”. Четврта, најмлађа амбасадорица УНИЦЕФ-а за Хрватску је глумица Бојана Грегoрић – Вејзовић. Она је кћерка познате глумице Божидарке Фрајт, козарачког дјетета, логораша (рођено презиме јој је Грубљешић).

Што рећи на крају свега. Има у том свему нешто морбидног. Заслужује ли тако нешто крај свог имена, град са тамном сјеном своје прошлости, са којом се никад није суoчио.

Збогом граде, пријaтељу дјеце!

Извод из текста ДВИЈЕ РУЖЕ ЗА ДВИЈЕ ЦРТИЦЕ , посвећен Кресојевић Даници и Милошу који су заувијек остали у Јастребарском , као и свој другој дјеци страдлој током рата.

Аутор: Жељко Кресојевић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!