Свети Сава

УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ СВЕТИТЕЉУ САВИ

Пута који води у живот био си водитељ, првопрестолник и учитељ. Када дође, Светитељу Саво, најпре си Твоје отачаство просветио и препородивши га Духом Светим, као дрвеће маслиново, засадио си у духовном рају најсветију твоју децу. Због тога, као равног апостолима и светитељима, поштујући Те молимо: Моли Христа Бога да нам дарује велику милост. (Тропар Светом Сави)

О Светом Сави, оснивачу и првом архиепископу Српске православне цркве, заштитнику српске деце, ђачкој слави и духовном родитељу свих благочестивих Срба, написана је цела (не тако мала) библиотека. Ипак, значај Светог Саве Српског за цео Хришћански свет, подстиче нас да увек и изнова пишемо о њему поштујући његово бесмртно дело.

Свети Сава је као принц Растко, рођен између 1171. и 1174. лета Господњег у Расу, тадашњој српској престоници. Био је трећи, најмлађи син госпође Ане и Стефана Немање, великог жупана све српске и приморске земље.

Прекретница у животу принца Растка – Светога Саве, била је посета руских монаха из светогорског манастира Пантелеимона који су око 1191. године дошли у Рас да од побожног жупана Немање траже помоћ. Сусрет са атоским подвижницима који у самоћи, далеко од метежног света, као „небесни људи и земаљски анђели“ стичу духовне очи, побудио је код младог боготражитеља Растка искрену жељу да пође овим „путем који води у живот вечни“.

Растко се са једним од тих монаха договорио да пође у Свету Гору. Родитељима је рекао да иде у лов. У руском манастиру Пантелеимону на Светој Гори Атонској српски принц Растко је по скраћеном поступку примио монашки постриг (обред монашења) и ново, монашко име Сава (арамејски סָבָא,гр. Σάββας, што изворно значи „Стари ратник“ или „Старац“).

После неколико година, на Благовести 25. марта 1196. године, Стефан Немања се на државном сабору одрекао престола у корист средњег сина Стефана, а сутрадан су се он и његова жена Ана замонашили. Добили су монашка имена Симеон и Анастасија. После годину дана, 1197, монах Симеон Немања долази своме сину љубимцу, монаху Сави, да му у светогорском манастиру Ватопеду буде саподвижник. Симеоновом доласку, осим Саве, искрено су се обрадовала сва светогорска братства, јер је српски жупан важио као велики добротвор који је несебично помагао атонске манастире. Ту благоверну дужност су сада преузели Немањини синови Стефан и Сава.

Браћа Стефан и Сава наставили су да помажу и обнављају светиње широм православног света, а понајвише светогорске манастире. Они су од 1196. надаље  развили огромну задужбинарску делатност. Чим је из манастира Пантелеимона прешао у Ватопед, Сава је златом које је добио од Стефана, подигао чак три параклиса (капеле) и дао да се кров главне цркве, изграђене у 10. столећу и посвећене Благовештењу (гр. Ο Ευαγγελισμός,Евангелизмос“), прекрије оловом, па је тако постао „други ктитор“ Ватопеда. Следеће 1197. године Сава је дао велики прилог у злату цариградском манастиру Богородице Добротворке (гр. Ευεργέτις) и солунском манастиру Филокалу. До 1199. године Сава је обновио, помогао и постао „други ктитор“ још три запустела светогорска манастира: Каракала, Ксиропотама и Филотеја.

Сусрет монаха Саве почетком 1198. године у Цариграду са тастом његовог брата Стефана – ромејским царем Алексијем Трећим Ангелом (гр. Αλέξιος Γ’ Άγγελος, око 11531211, владао од 11951203), започиње историју српског манастира Хиландара. Сава је поменуо цару и пријатељу да у близини манастира Ватопеда постоје темељи и остаци напуштеног манастира Хиландара, и замолио да његовом оцу Симеону Немањи и њему дозволи да тај манастир обнове и уступе Ватопеду. Цар је то одобрио и преко Саве послао пријатељу Симеону Немањи посебно писмо и доста злата.

Затим се Сава обратио Протату (гр. Πρωτάτον, влада Свете Горе са седиштем у Кареји) са молбом да подржи и благослови обновљени манастир Хиландар који би постао уточиште монаха српског рода. Сви манастири осим Ватопеда прихватише овај предлог, а затим цар Алексије Трећи у јулу 1198. издаје повељу којом опозива своју претходну одлуку, па Хиландар са осталим запустелим манастирима у Милејама на североистоку Свете Горе, предаде Симеону и Сави за монахе српског рода као „поклон вечни“.

Велико дело је остварено у најкраћем року, па су се Симеон и Сава ускоро преселили у обновљени Хиландар. Сава је за нови манастир написао Типик (гр. τυπικόν,устав са прописима за манастирски живот); узор му је био Типик поменутог манастира Богородице Евергетиде (Добротворке) у Цариграду.

У Хиландару је старац Симеон Немања 13/26. фебруара 1199. уснио у Господу. Последње дане земног живота свога оца Симеона Немање Свети Сава је описао у „Житију (животопису) Светог Симеона“, које је саставио 1206. године по доласку у манастир Студеницу у Србији, задужбину Стефана Немање.[1] Житије Господина Симеона је први, најстарији спис у српској књижевности, и њиме је Свети Сава дао литерарни образац свим будућим списатељима.

Под руководством архимандрита Саве живописана је Богородичина црква манастира Студенице, а затим је са братом Стефаном у долини реке Ибра подигао манастир Жичу. У овом манастиру ће 1217. године велики жупан Стефан бити крунисан за Прво(венчано)г српског краља.

Највећи историјски залог архимандрит Сава ће остварити 1219. године у малоазијском граду Никеји, где је од цариградског патријарха Мануила добио указ о автокефалности (самосталности) Српске православне цркве. Жича ће тада постати прво седиште автокефалне Српске православне цркве у рангу архиепископије, а Свети Сава ће постати њен први поглавар-архиепископ.

У Дому Спаса званом Жича, на Спасовдан, храмовној слави манастира (40. дан по Васкрсу) 1221. године, Свети Сава је уприличио велики црквено–народни сабор на коме су исцртане границе нових епархија (црквено–административних области), а грчки митрополити и епископи замењени српским првопастирима. На празничној Литургији Свети Сава је изрекао Беседу о правој (истинској) вери. Први биограф Светог Саве, „богоумни јеромонах Доментијан“, посведочио је и забележио ову Жичку беседу која показује да је Свети Сава ваистину био велики православни богослов, који „душе христољубиве храњаше душекорисним беседама и духовним речима; Христом испуњен свих духовних дарова – потоке богословља свима изливаше“.[2]

Савин брат Стефан Првовенчани је преминуо 1228. године. Круну је следеће године наследио његов најстарији син Радослав. Те године је Свети Сава кренуо лађом на своје прво поклоничко путовање у Палестину. У Светој земљи га је срдачно дочекао и поздравио јерусалимски патријарх Атанасије. У повратку је у Никеји посетио ромејског цара Јована Ватаца. После повратка у Србију, по речима другог Савиног биографа, Теодосија Хиландарца, „(Свети) сам пропутова по земљи народа свога – све утврђиваше учењем у вери, и свим манастирима предаваше уставе и обичаје монашког живота да их се држе, како је видео у Светој Гори, и у Палестини и Малој Азији“.[3]

Година 1234. је донела двоструку промену на престолу: краља Радослава је наследио његов брат Владислав, а архиепископ Сава се повлачи и на трон Српске цркве доводи свог ученика Арсенија Сремца за кога је Теодосије Хиландарац забележио да је био „муж предостојан у свему, који се вазда боји Бога и брижљиво чува његове заповести“.[4]

Те 1234. Свети Сава је из Будве кренуо лађом на своје друго поклоничко путовање по Светој земљи Палестини. У повратку је посетио бугарску престоницу Трново, где су га братски примили бугарски патријарх Јоаким и цар Иван Асен, таст српског краља Владислава. На овом напорном путовању српски архиепископ се озбиљно разболео. Видећи да је кончина близу, посла део своје пратње са свим даровима које је добио и купио и са благословом „свој деци својој“. Преминуо је на бугарском двору 14/27. јануара 1236. године.

Бугарски цар Иван Асен најпре није хтео да свом зету, Савином синовцу и српском краљу Владиславу, преда мошти светитеља Саве. Владислав је био упоран, па је цар на крају пристао. Уз највише црквено–државне почасти мошти светитеља Саве пренете су 6/19. маја 1237. године из трновске цркве Светих четрдесет мученика у српски манастир Милешеву, задужбину краља Владислава. Теодосије Хиландарац је забележио да  „краљ и архиепископ са епископима и игуманима и са многим благородницима, сви заједно с малим и великим, ношаху Светог у многој радости, са псалмима и песмама“.[5]

Као заштитнику српске деце, помен Светог Саве на дан његовог Уснућа 14/27. јануара установљен је као школска слава. За овај празник многи српски песници испевали су дирљиве стихове. Лепотом стихова и мелодије се издваја песма о Светом Сави Војислава Илића (1862–94) из 1889. године: „Ко удара тако позно у дубини ноћног мира
на капији затворенoj светогорског манастира?
„Већ је прошло тавно вече, и нема се поноћ хвата,
седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,
клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –
ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,
да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,
и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.
Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата
и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.

Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну
и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.
А на прагу храма светог, где се Божје име слави,
са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,
и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.
Високо му бледо чело, помршене густе власи,
али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,
а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.

Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,
векови су прохујали и многи ће јоште проћи.
Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,
јер то дете беше РАСТКО, син Немањин – СВЕТИ САВА.“

Аутор: Драган Р. Млађеновић


[1]Пун наслов Житија Светог Симеона које је Свети Сава унео у Студенички типик, гласи: О наслеђу светог манастира овог преподобним оцем нашим и ктитором господином Симеоном и о житију његовом какво би пред Богом и људима;Житије Св. Симеона је унето у Студенички типик, приредио, превео и поговор написао Томислав Јовановић, Београд, 1994.

[2] Атанасије Јевтић, Свети Сава и Косовски Завет, Српска књижевна задруга – Београд, 1992, стр. 42.

[3] Слободан Милеуснић, Свети Срби, Каленић–Крагујевац, 1989, стр. 46.

[4] Исто дело, стр. 47.

[5] Исто дело, стр. 48.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!