Србосјек и папе се мењају а Ватикан не…
До данас се погрешно верује да је „србосјек“ усташки изум. Спретну наруквицу кроз коју се само провуче палац како би остали прсти били слободни да контролишу жртву коју кољач удари у врат и разреже у једном потезу, морао је смислити неко интелигентнији од људи који су само учени да мрзе Србе.
Смишљена је права кољачка текућа врпца, конвејер људске кланице. Хитац из пиштоља продире у главу, силовито, толиком брзином да је питање да ли жрва заиста осећа бол.
Ствари стоје другачије када се смрт очекује од ножа, зато су усташе добиле на поклон од Немаца нож звани „бразлетенмесер“, касније прозван србосјек.
Док су друге земље своје концентрационе логоре претварале у спомен-комплексе који опомињу, геноцид над Србима није било препоручљиво чак ни помињати. Иако идеалан злочин не постоји и истина увек изађе на видело. Тек шездесетих година почела је изградња споменика жртвама Рата, али на њима ни крвници ни жртве нису смели бити прецизно означени. Истину о геноциду над Србима заташкавали су не само представници два народа чији су припадници починили злочине над њима већ и носиоци идеје југословенства из редова Српства. Нпр. Ђурађ Гламочанин је био притворен зато што је инсистирао да се на спомен-костурницу покланим Србима 7. фебруара 1942. године у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу ставе православна обележја. Затворен је јер то вређа потомке саучесника у покољу, с којима су преживели Срби, после Другог светског рата били присиљени да у име братства и јединства, живе заједно.
Навршила се 81 година од највећег усташког злочина у једном дану током Другог светског рата. У Дракулићу су тада страдале 1.363 одрасле особе и 294 детета школског узраста.
У Мотикама 679 одраслих и 207 деце док је усташки нож, маљ, секира и крамп у Шарговцу однео 273 старијих и 50 одојчади. У једном дану је нестало 2.315 одраслих особа и 551 дете, не рачунајући 37 убијених Срба у руднику Раковац. У овај покољ се кренуло испред самостана на Петрићевцу након што су раднику Фабрике дувана, Јовану Блаженовићу одсекли главу и ритуално се с њом сликали. У сенци овог злочина у коме је српски живот гашен на сваких 10 секунди остао је покољ у Пискавици и Ивањској, који је извршен на данашњи дан и 12. фебруара 1942. године.
Бања Лука као центар западног Српства, у што краћем року требала је да се претвори у седиште владе НДХ-а и у оперативни стожер геноцида у Крајини. Према паушалном извештају Усташке надзорне службе из Бањалуке број 69/42 послатом у Загреб 13. фебруара 1942. године стоји да су покољи у Пискавици и Ивањској били одмазда за диверзије на прузи Бања Лука-Приједор. У ова 2 већ заборављена покоља убијено је 156 људи а током целог рата у овим местима њих 520. У тој новоствореној марионетској држави у том тренутку живело је више од 2 милиона Срба, што је чинило једну трећину укупног становништва НДХ-а. Савршен плен за морбидно и креативно убијање без испаљеног метка.
Усташе нису од рођења програмирани и Богом дати кољачи. Томе су их научили њихови духовници и католички фратри, језуитским инжењерингом и развијањем мржње према православљу и Србима а распеће Исуса Христа, нож, бомба и пиштољ, симболи су пред којима они полажу заклетву. Они су ипак убиство из пиштоља сматрали кукавичким а убиство ножем јуначким чином. Омиљено оружје и специјалитет усташа био је нож, тек кад би им ножеви од пустог клања направили жуљеве на рукама, онда би мењали средства. Били су врло иновативни и убиства Срба су свели на ручни рад кроз: Чупање ноката, копање очију и ослепљивање убодом игле у око, паљењем ува, дојки и полних органа, зашивање штакора женама у вагине, сољењем рана, гуљењем коже, вађењем деце из мајчине утробе, забадањем шила у срце. Клало се специјално конструисаним ножевима, убијало секирама, брадвинима, маљевима, чекићима, вешало, тестерисало, пекло на ражњу, спаљивало у пећима, кувало у котловима, бацало у јаме, гушило у води…
Нож је био обавезујућ реквизит усташке униформе и као украс кољачки симбол власти. Усташки кољачи толико су волели нож да су из Немачке добили већ поменути специјални нож за масовна клања.
Организатори геноцида над Србима у Другом светском рату били су Ватикан и Немачка кроз плућа НДХ-а. Док су католички свеЋеници били идејни инспиратори геноцида над Србима, који до данашњег дана генерације тзв. Хрвата васпитавају у том духу од најмлађих дана. Представник Ватикана у НДХ-а монсињор Ђузепе Мазучи 6. фебруара ’42. године посетио је логор Јасеновац. Истог дана папа Пије XII у Ватикану прима приватну групу од 206 младих усташа у најсветијој сали Ватикана. Дакле, власти НДХ-а, Ватикан и Католичка црква синхронизовано су припремали покољ који се сутрадан десио у Шарговцу, Мотикама и Дракулићу. Како су главни кољачи дошли са стране, углавном из Загреба и Херцеговине, они нису познавали села па су их до српских кућа водиле комшије Хрвати. План покоља урађен и разрађен је језуитски страсно и темељно. Радили су га стручњаци за геноцид, католички фратри и њихова духовна чеда у самостану на Петрићевцу. Самостан који ће папа Јован Павле II посетити 22. јуна 2003. године и Ивана Мерца, духовног оца кољача бањалучких Срба, прогласити за блаженог. Овај сатанистички ритуал враћања на место најстрашнијег злочина највише говори сам о себи.
Било је ово најконтроверзније путовање 264. папе у историји тзв. Католичке цркве од 101 његовог путовања ван граница Италије. Спорни су били и остали место одржавања свечане мисе и проглашење једног контроверзног католичког лаика за свеца. Србе који су мирно и достојанствено протествовали и палили свеће код костурнице у Дракулићу, контролисале су снаге СФОР-а са тенковима. Треба напоменути да је бањалучки епископ Јефрем одбио да присуствује спектаклу на Петрићевцу, столица намењена њему остала је празна. И за остале Бањалучане је тај 22. јуни био као и сваки други недељни дан, моги су се тада купали у Врбасу и мало је ко обраћао пажњу на немилог госта. Улице, којима се папамобил возио биле су празне а папа није доживео такав бојкот ни на једном од својих 100 претходних путовања по свету.
Влада Републике Српске дозволила је посету папе очекујући дипломатско признавање од стране Ватикана, који је први признао независну Хрватску. Од тога ништа није било јер Република Српска није за Ватикан исто што и Хрватска а и поред бојкота, 5 милиона КМ трошкова папине посете Бањалуци сносио је народ Бањалуке и Републике Српске.
Старије Бањалучане ови дани су подсетили на усташке мере за време НДХ-а. Поједини грађани су приведени и затворени, осталима је наређено да затворе прозоре и да им не прилазе, шахтови су заварени а трактори су људима покосили недозрелу пшеницу у околини самостана.
Овде не треба кривити ни самог папу, овако старог и болесног човека Ватикан је само приморао да за њих шета по свету. Њега је у Бањалуци пратило 60 одабраних кардинала и бискупа, то је била контрола поступака и његових речи. Он лично је ту суштински био споредан и безначајан. Србосјек и папе се мењају а Ватикан не…
Аутор: Деки РС
