Један о услова да Србија буде нормална држава јесте чување свог писма
ЋИРИЛИЦА ДА СЕ ЧУВА КАО СТАРИ ЗАНАТИ
Преко интернета се могло сазнати да је дана 02.03.2023. одржана панел-дискусија на тему „Срби у вихору новог света“ у Представништву Републике Српске у Србији, а у организацији Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“. Објављен је на интернету говор Млађена Цицовића шефа Представништва о „све очигледнијим нападима на српски идентитет“, којом приликом је поменуто и писмо.
Међутим, Цицовић се није изјаснио о томе које је српско писмо, и то оправдано, јер о томе супротно тумаче Правопис српскога језика Матице српске и Устав Републике Србије. По правопису српски језик има два писма : ћирилицу и латиницу (као остатак из српскохрватског језичког заједништва-пише у Правопису). Што се тиче Устава,његов члан 10. гласи: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језики ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом,на основу Устава.“
Српски интелигенција уопште не спомиње ни правопис ни Устав, него каже да је примарно српско писмо ћирилица, што подразумева да постоји и секундарно српско писмо-хрватска латиница. Изузетак је проф.др Мило Ломпар који говори о два српска писма: доминантној ћирилици и граничној латиници.
Поготово у данашње време није згодно рећи које је српско писмо, и поред оног да је ћирилица примарно писмо, кад је председник Матице српске проф.др Драган Станић избројао читавих 1,5% ћириличких натписа тог „примарног“ писма у некој улици у Новом Саду.
Треба приметити да је српски правопис са два српска писма подржао и хрватски лингвиста проф.др Анте Бежен, рекавши да би српско одустајање од латинице било насиље над њоме. Њему треба веровати јер Хрвати имају доста искуства са разним насиљима према Србима и њиховој култури. Између осталог, кад су добили своју државу спалили су све ћириличке књиге затечене у Хрватској, као и оне латиничке које су штампане изван Хрватске. Бежен је такође убедљиво објаснио да управо по српском правопису Срби у Вуковару немају право на ћирилицу и екавицу, јер се њиме прописује да су српски и хрватска латиница и ијекавица. А баш тако су исписане нове табле у Вуковару.
А да ли су српски лингвисти, и српска родољубива интелигенција у целости, негде рекли или написали да је извршено насиље над писмом којег је остало још 1,5%? Наравно да нису,али ће и даље гуслати да је ћирилица основно, примарно, главно, темељно, изворно, матично, доминантно (Ломпар) и какво све не друго писмо. Само неће рећи главно-да је српско писмо ћирилица.
Говор Цицовића неће допринети бољитку ћирилице из простог напред наведеног разлога: што није указано на главно- да је српско писмо само ћирилица, и да се оно само као такво може вратити српском народу у пуном капацитету. Да оно „влада“ као и раније, кад је Србија била нормална држава са својим националним писмом (академик Радомир Лукић), а не да се поправи њен положај за неки бедни проценат.
Цицовић је дао овакву уопштену сугестију „шта да се ради“: “Морамо,дакле, бити јединствени и сабрани у сваком тренутку и на сваки напад дати достојанствен одговор.“ Дакле, ни речи о томе одакле долази напад на ћирилицу, и ко ће дати достојанствен одговор. Зато су његове речи изговорене само реда ради ,да испадне како су нешто радили Српско просвјетно и културно друштво „Просвјета“ и Представништво Републике Српске у Србији. А и како би се он смео усудити да каже истину-да никаквог напада није ни било, него је српска родољубива интелигенција издала ћирилицу.
Зато у српским земљама нема ко да каже да је српско писмо само ћирилица, што сам детаљно описао у тексту објављеном на интернету „Издаја ћирилице од стране српске интелектуалне елите“.У најкраћем,у томе тексту ствари стоје овако:
Српска елита се не изјашњава о ћирилици, а када то и чини њено деловање је штетно. Доказ је култна књига проф. др Мила Ломпара „Дух самопорицања“, тешка 1,4 кг, у којој су писму посвећене укупно две реченице, којима се он изјаснио за два српска писма, с тим да је ћирилицу назвао доминантним писмом, а латиницу ганичним писмом.То је крајње неозбиљно писање, јер ни неписмен човек не може поверовати да је доминантно нешто са 1,5% заступљености.Није написао ни реч о томе да ли је ћирилица угрожена, а ако јесте шта треба чинити да би она била враћена српском народу. Уместо тога он је својом књигом сугерисао да се питање писма изнесе на политичко тржиште, да се такмиче српска ћирилица и хрватска латиница, па ком опанци ком обојци!
Још је Ломпар био одређенији када је учествовао у писању програма за странку ДВЕРИ, па је чување ћирилице упоредио са чувањем старих заната! Александар Вучић је својевремено као председник Владе изјавио у Скупштини Србије да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Тиме је он ставио до знања да се неће примењивати уставни пропис о језику и писму, којим је уз српски језик прописана само ћирилица. Ни тада, нити икада касније, он није ни споменуо тај уставни пропис. Њему се у оно време у Скупштини супротставио само Бошко Обрадовић рекавши, између осталог,да су два српска писма глупост, и да двописмо нема нигде другде у свету. Али ми видимо да је Обрадовић, икона српске родољубиве интелигенције, прихватио мудрост Ломпара па имамо овакав маркентишки наступ ДВЕРИ:
ДВЕРИ- DVERI и ДВЕРИ-USTANI SRBINE ZA ŽIVOT SRBIJE
Учење Ломпара следи и проф.др Милош Ковић, омиљен међу Србљем, па је пред студентима Факултета политичких наука у Бањој Луци рекао да не требамо одбацити латиницу, којом приликом није ни споменуо ћирилицу. Као историчару њему је морало бити познато да је Нишком декларацијом из 1914.била предвиђена равноправност народа у будућој Југославији вером,језиком и писмом,а он је у Бањој Луци избацио ћирилицу када је наводио три ослонца српске нације: језик, вјера и памћење.
Пошто је панел-дискусија „Срби у вихору новог света“ реализована у организације “ПРОСВЈЕТЕ“, треба подсетити да је она била у ћирилици кад је њен рад забрањен почетком 20.века у време владавине Аустро-Угарске у БиХ, а да је обновљен у зору стварања Републике Српске.Том приликом обновљено је и штампање њеног часописа “Календар“, а уводна излагања су имали проф.др Војислав Максимовић и проф.др Алекса Буха. У њиховим радовима спомиње се и пожељни бољи третман ћирилице, али само до Титове равноправности писама. Изгледа да у “ПРОСВЈЕТИ“ и у руководству Републике Српске не знају да је равноправност писама била у српскохрватском језику у време друга Тита, која је обзнањена 195.г. , а била је лажна и у несрпској држави. Данас је језик поново српски, а и држава је српска,па макар и само по имену. Међутим, данас нису уистину српски лингвисти и српска родољубива интелигенција, јер још не могу да отпишу хрватску латиницу, а Хрвати су и формално отписали српску ћирилицу још 1967.г!!!
Било би погрешно и грешно да се зауставимо само на Максимовићу и Бухи. Када је прошле године удружење ЋИРИЛИЦА Нови Сад обележавало 20 година рада, а оно је заслужно за данашњи уставни пропис о језику и писму, рекао сам да после распада Југославије никад ниједан српски интелектуалац није јавно рекао да ћирилицу треба вратити српском народу, него се само указивало да треба поправити њен положај за који бедни проценат. Проф.др Милош Ковачевић је направио упадицу речима да мало читам, па га и овом приликом позивам да у неком свом будућем раду наведе макар један пример којим би ме демантовао.
Још 2017.г написао у својој књизи ИЗДАЈА СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ како се у Српској учи из универзитетског уџбеника да су равноправне ћирилица и латиница (Др Љубомир И. Милутинови и Желимир Ж.Драгић: “Настава граматике и правописа“), а писао сам о томе и Влади Републике Српске. По Уставу којег су одобрили странци, ћирилица и латиница су само службена,а не и равноправна писма. Да је тамо српске памети Срби би овако обезбедили постојаност ћирилице: ћирилица уз језик српског народа, а латиница уз језике два друга народа. Али изгледа да тамо мањка српске памети не само по показаном наопаком учењу у просвети, него и по чињеници да тамо већ две деценије не постоји ћириличка пресуда судова на српском језику, осим ако се ћирилица изричито не захтева (уместо обрнуто). Па има ли бољег доказа да унитаризација из Сарајева ради пуном паром, и да је већ дала обилне плодове.
Сви политичари су на речима против сарајевског унитаризма, а на делу су своју националну ћирилицу већ готово заменили унитарном загребачко-сарајевском латиницом.
Пре две деценије владика Јефрем је сведочио како га је важан странац уверавао да се Срби не требају плашити унитаризације јер имају свој кинески зид-ћирилицу. Данас нема ни трага од тог зида,а нису га срушили разни Шмитови и они из Сарајева, него Срби,и то добровољно.
Вероватно је Представништво Републике Српске помогло и у промоцији планине Јахорина у Србији. Сви билборди су били и остали на хрватској латиници, баш као и хрватски када су Срби у време владавине Бориса Тадића позивани на Јадран хрватском латиницом. Зато је тужно, празно и неозбиљно позивање Цицовића да „морамо бити јединствени и сабрани у сваком тренутку и на сваки напад дати достојанствен одговор“.
А не можемо бити сабрани зато што то онемогућава председник Србије. Баш кад се појавио говор Цицовића могли смо прочитати и текст Пере Симића, саветника Милорада Додика, на сајту ИСКРА Кустурица, у којем он наводи како стручњак за маркетинг Небојша Крстић константно напада Додикову политику, и то тако да испада како је он саветник председника Србије. Симић није смео да каже да је Крстић стварни саветник председника Србије, а уствари преко Симића и Крстића се сукобљавају двојица председника.
Председник Србије води политику потпуног попуштања пред Приштином, Вашингтоном, Бриселом, Лондоном, Берлином и Паризом, све зарад мира и безбедности целог региона, и у име нових инвестиција Запада у Србију, док председник Републике Српске не дозвољава њену даљу политичку разградњу. Он не признаје Шмита, а Вучић га прима иако га не признају Русија и Кина. Вучић редовно избегава долазак на прославу Дана Републике Српске и неће ни да спомене, а камоли да спроводи уставни пропис којим је одређена владавина ћирилице. Тиме он показује Западу да Србија неће више бити ћириличка земља, те да се и тиме доказује отклон Србије од ћириличке и православне Русије, а што је чинио и Тито 1948.г. Насупрот Вучићу, Додик је макар једном јавно рекао да он није никакав Босанац, него је Србин из Републике Српске који пише ћирилицу! Већ тиме је он показао опредељење за неговање српског националног идентитета. А тек што има храбрости да јавно показује симпатије према ћириличкој Русији и њеном председнику Путину.
А зашто председник Србије може безбрижно да не спроводи уставни пропис о језику и писму? Зато што је добио подршку издајом ћирилице од стране српске интелектуалне елите. После те издаје била је могућа издаја правописом, а 2021.г. ћирилицу је издала и државна власт доношењем Закона о јавној употреби српског језика и заштити и очувању ћириличког писма. Тим законом ћирилица је, противно Уставу, одвојена од српског језика да се чува као каква ретка зверка, или, како видесмо у програму ДВЕРИ, као стари занати.
Ваља приметити да је лингвистичка струка прво дочекала на нож поменути закон, а онда га је одједном похвалила, и чак нашла да је у њега уграђено много од онога што је она нудила својим предлогом закона.
Годину дана по ступању на снагу тог закона лингвисти су имали панел-дискусију у организацији “Новости“, којом приликом су оценили да није било никаквог помака у корист ћирилице. И поред тога су рекли да су оптимисти јер је држава ставила ћирилицу у први план. А видели смо да је она у истом плану са старим занатима.
Тако је држава својим законом одржала опело ћирилици уз саслужење лингвиста,а они су јој онда дали годишњи помен.
Аутор: Немања Видић
