Odstupajući od Boga čovek proživljava paklene muke
Ne sećam se dana u kojem nisam osećao božansku utehu. Ponekad se događaju pauze, kada slabije osećam utehu, i tada mi biva loše. Na ovaj način sam u stanju da shvatim koliko loše živi velika većina ljudi. Odstupili su od Boga i zato su lišeni božanske utehe. Što se više čovek udaljava od Boga, biva mu teže. Ukoliko ima Boga, može biti siromašan svim ostalim – ništa mu više ne treba. O tome se radi. Ako pak, čovek ima sve, ali nema Boga, on proživljava unutrašnje muke. Zato nam je, po meri naše snage, neophodno da se približimo Bogu. Samo u Božijoj blizini čovek pronalazi radost – istinsku, večnu. Živeći daleko od Sladkog Isusa, ispijamo gorku čašu. Kada starozavetni čovek postaje carev sin, on se hrani božanskim uživanjima, nebeskom sladošću, prebiva u rajskoj radosti, i već u ovom život ima delić predukusa rajskog blaženstva. Od male rajske radosti čovek se svakog dana uspinje ka sve većoj i većoj. Postavlja sebi pitanje: „Nije valjda da u raju postoji nešto više od onoga što sada osećam?“ On se nalazi u takvom stanju, da se ne može baviti nikakvim poslom. Od ove božanske toplote i sladosti njegove noge, doslovno rečeno, klecaju. Njegovo srce puca, treperi od radosti, želi da razruši tanku glinenu ogradu grudnog koša i da odleti – jer zemlja i sve zemno čine se srcu kao bezvredne sitnice.
Prvo je čovek razgovarao sa Bogom. Ipak, posle je otišao od Boga i počeo da se oseća poput čoveka koji je nekada živeo u dvorcu, a potom se jednom zauvek našao za vratima dvorca, gledao ga iz daljine i gorko plakao. Kako strada dete, kada je daleko od majke, tako strada i muči se čovek dalek od Boga. Čim čovek počne da odstupa od Boga, nastaju paklene muke. Đavo je uspeo da ga udalji od Boga tako daleko, da je čovek počeo da se klanja kumirima i prinosi svoju decu za žrtve ovim idolima. Kako je to strašno! I evo besovi: gde ih toliko pronalaze, toliko „bogova“? <…> Ipak, najviše se muči sam đavo jer je on dalje od svih odstupio od Boga i od ljubavi. Kad ljubav odlazi, počinju strašne, paklene muke. Šta je suprotno ljubavi? Zloba. A zloba i mučenje su jedno isto.
Onaj ko je odstupio od Boga, podložan je uticaju besova, dok onaj ko živi sa Bogom, prima božansku Blagodat. Blagodat Božija umnožava se kod onog ko je ima.
A ako čovek ima malo Blagodati, no koristi se njome bez potrebne bogobojažljivosti, oduzeće mu se i ono malo što ima (vidi Lk. 19, 26). Savremenim ljudima nedostaje Božije Blagodati, jer grešeći odbacuju od sebe i one mrvice Blagodati koje imaju. Kada Božija Blagodat odstupa, na čoveka se pomamno bacaju besovi. U zavisnosti od toga koliko su ljudi odstupili od Boga, oni osećaju ogorčenje u ovom životu. U drugom životu, osećaće večnu muku. U kojoj meri čovek živi prema volji Božijoj, toliko – još u ovom životu – u nekom stepenu može osetiti sladost raja. Ili ćemo već u ovom životu osećati rajsku radost, i odavde otići u raj, ili ćemo delimično osećati pakleno mučenje – i sačuvaj nas Bože – završiti u adu. Raj je isto što i dobrota, adsko mučenje isto što i zlo. Kada čovek čini dobra dela, oseća radost. Kada čini greh – strada. Što više dobra čini čovek, više se raduje, što više zla čini, umnožava se stradanje njegove duše. Da li lopov oseća radost? Kakva tamo može biti radost – nju oseća onaj ko čini dobra dela. Sve i da nađeš nešto na putu, i podigneš, i nazoveš tu stvar svojom – odmah ćeš izgubiti mir. Pronalazač ne zna ko je izgubio neku stvar, nije nikoga opljačkao, niti oštetio, pa ipak ostaje lišen unutrašnjeg mira. Šta reći o lopovu! Čak kada čovek nešto dobije od drugog – on ne oseća onu radost, koju oseća kada daruje. Kakva može biti radost ako kradeš i oštećuješ drugog. Zato, pogledajte na one koji žaloste i obmanjuju druge: kako imaju strašna lica, kakve odvratne grimase!
Čoveku će platiti onaj vlasnik, za koga radi
Ljudi, koji su se udaljili od Boga, nikada neće osetiti utehu i dvostruko se muče. Onaj ko ne veruje u Boga i budući život, ne samo da je lišen utehe, nego osuđuje sebe na večne muke. Čoveku će platiti onaj domaćin, za koga radi. Ako radiš za crnog vlasnika, on će već ovde tvoj život načiniti crnim. Ako radiš za greh, sa tobom će se obračunati đavo. Ako umnožavaš dobrodetelj, tebi će Hristos platiti. Što više radiš za Hrista, to ćeš svetliji i radosniji postajati. Ali mi kažemo: „Raditi za Hrista? Pa nismo poludeli!“ Kako je to strašno! Nepriznavanje Žrtve Hristove radi čoveka! Hristos je pretrpeo Raspeće, da bi nas iskupio od grehova, da bi očistio sav ljudski rod. Šta je za nas uradio Hristos, i šta mi činimo za Njega?…
Ljudi žele da greše i da imaju dobrog Boga. Takvog Boga koji bi opraštao, dok nastavljamo da grešimo. To jest, da radimo sve što želimo. On da nam prašta, neprestano da prašta, a mi da vrtimo svoju ploču. Ljudi ne veruju i zato se neumorno bacaju u greh. Od toga, to jest, od neverja počinje sve zlo. Ljudi ne veruju u drugi život, zato se ni sa čim ne bore. Vređaju i obmanjuju jedni druge, ostavljaju svoju decu… Čine se takve stvari, od kojih zastaje glas u grlu. Ti gresi nisu za šalu. Gresi koje čak ni Sveti Oci nisu predvideli u Svetim Kanonima. Kao što je Bog rekao za Sodomu i Gomoru: „Zato ću sići da vidim da li sve čine kao što glas dođe preda me; ako li nije tako da znam“ (Post. 18, 21).
Ako se narod ne pokaje, ako se ne vrati Bogu, izgubiće večni život. Čovek treba da pomogne samom sebi da oseti najdublji smisao života. Treba da se sabere, da bi osetio božansku utehu. Zadatak je da čovek duhovno raste, a ne samo da se suzdržava od grehova.
Izvor: pravoslavie.ru
