Укратко о Светом Николају Жичком
СВЕТИ НИКОЛАЈ ОХРИДСКИ И ЖИЧКИ.
18. марта 1956. године, окружен руским монаштвом, преминуо је наш Свети Владика Николај Велимировић.
Рођен је 4. јанаура 1881. године у селу Лелићу, недалеко од Ваљева као Никола Велимировић.
Образовање је започео у манастиру Ћелије, где је одмах запажена бриткост његовог ума те је препоручено даље школовање. Тако се Никола обрео у ваљевској гимназији. Да би се школовао, служио је по варошким кућама.
Након свршетка 6. разреда, конкурисао је за војну академију али је био одбијен због ситног раста. Одмах затим уписује Богословију у Београду. Изузетно вредан и паметан млади човек, учио је из уџбеника али и стицао опште образовање читавши дела најпознатијих светских и домаћих аутора. Посебно је волео Његоша и писао о њему. Тако је и написао своје прво велико дело, студију „Религија Његошева”, касније као монах.
За време студија, због лоших услова становања, оболео је од туберкулозе, од које је годинама патио. То га, међутим, није спречило да буде одличан студент и приведе студије крају. По завршетку богословије, неколико година је био учитељ у селима Драчићу и Лесковицама, више Ваљева. Тада је изблиза упознао живот и душу српског сељака, начин размишљања, проблеме са којима се сусреће али и радост живљења на селу, посебно јер је често помагао сељанима у пословима заједно са свештеником Савом Поповићем. Дакле, наш велики, Златоусти и Светац је прво радио као слуга по кућама а затим био учитељ и помагао сељацима, све то опхрван болешћу. Колико светости само у овоме!
Са друге стране, због болести, лета је проводио на приморју, где је био у могућности да се упозна са животом Срба у Црној Гори и Далмацији, који је касније у свијим делима описивао.
Како то Господ лепо увек уреди, дато му је да учи и да види а он је све упијао, сазнавао, промишљао и доносио закључке, као мудар и духовно узвишен човек и претакао у своја дела и беседе. Касније ће управо због тога бити прозван ,,Нови Златоусти” јер је задивљивао својим говорима и Србе и странце ширим Европе и Америке.
Никола је убрзо изабран од Цркве да, као један од најбољих студената, буде државни стипендиста и настави школовање у иностранству. Студије у Берну је завршио 1908. године докторатом из теологије са само 28 година. Већ следећу годину је провео у Оксфорду где је на енглеском језику припремао други докторски рад и то из философије. Одбранио га је у Женеви, на француском језику. Тако је, као врло млад, Никола Велимировић стекао 2 докторске дисертације, учећи на три језика а мислећи увек српски!
Велики српски националиста, следбеник светосавског пута, увек је истицао значај јединства Срба и њихово окупљање око вере и крста православног. Истицао је лепоту живљења по Христу као суштину бивствовања на земљи и као једини исправан начин живота који води у овоземаљску срећу и касније спасење и васкрсење. Оштро је критиковао западњачки начин живота, са којим је имао прилике да се упозна, а који је све супротно од православног и исконски српског. Упозоравао је да се не хватамо у замке материјализма, новотарија, празних ужитака и лажног напретка јер ћемо тако изгубити душу и раскинути везе са љубављу и Творцем јер онај који угађа себи а не угађа онима око себе нема љубави. На жалост, пратећи данашња догађања и оно шта постајемо, закључујем да га нисмо послушали. Тек данас може да се види колико је било важно све о чему је говорио и колико је суштински битно.
,, 1. Да би се уредила држава претходно се мора уредити народ.
2. Да би се уредио народ претходно се мора уредити породица.
3. Да би се уредила породица, претходно се мора уредити човек, сваки појединац.
4. Да би се уредио сваки човек понаособ, мора се приближити огњишту Христовом, да му се срце растопи од љубави и разум осветли истином.
Без светлости и топлоте ништа не бива (и не би никада бивало) у физичкој природи. Тако и без светлости и топлоте духовне не бива ништа у образовању карактера једног човека.
Човек изнад свега, Бог изнад човека.
Не култура, не прогрес, не индустрија, не наука, не држава, него човек изнад свега, а Бог изнад човека.
Грех Европе је у томе што је ставила ствари, културу, трговину, науку, државу и сву природу изнад човека и изнад Бога. У Европској цивилизацији овог периода све је узвишено само су двојица понижени: Бог и човек. Све је у зачељу трпезе, само је Бог и човек у дну трпезе где купе мрве испод трпезе што им Јевреји пусте…”
Свети владика Николај Жички и Охридски – из књиге СРБАДИЈА ЖИЧКИ УСТАВ
По повратку из Европе Николај се, у те исте, 1909. године, разболео од дизентерије. Након опоравка, се замонашио у манастиру Раковици. 29. 11. 1909. године постао је јеромонах Николај.
Убрзо је био упућен од митрополита Србије Димитрија у Русију. Тамо је провео годину дана, путујући по Русији и упознајући њен црквени живот. То је била још једна прилика за Николаја да учи, сазнаје али и продре у душу православља и сагледа све њене лепоте и значај за сам народ.
Када се вратио у Србију, постаје суплент Богословије Свеог Саве у Београду. Николај је предавао филозофију, логику, психологију, историју и стране језике. Његово велико знање, дубока размишљања, широка искуства и огромна љубав према роду и православљу су га гонила у даљи рад. Писао је и проповедао, држао беседе ширим Србије по црквама и на Универзитетима. Свије мисли је објављивао у часописима и то о о Његошу, о Ничеу, Достојевском и о другим филозофско-теолошке темама.
Његово се беседништво проширује по другим српским земљама те је 1912. говорио у Сарајеву. Тада је изговорио: ,,Својом великом љубављу и великим срцем Срби Босанци анектирали су Србију Босни“. Због ових речи је по повратку у Београд ,,скинут” са воза у Земуну и задржан у полицији неколико дана. Тако почиње голгота нашег Свеца. Онај ко до краја, суштински, искрено и са планом проповеда реч Божију и истину бива прогањан. Наредне године му је забрањен улазак у Загреб али се његова реч и без њега чула јер је послао беседу а свештенство је прочитало.
За Николаја следи развојни монашки пут, постаје Епископ Жички а затим и Охридски.
Током Првог светског рата је учинио много за српску војску и спас народа. Тада је боравио у Америци и прикупио велики број добровољаца, који су се прикључили српској војсци на Солунском фронту. Због овога је Николај Велимировић назван ,,трећом српском армијом”.
Мало је простора да се опише духовна делатност и утицај Владике Николаја Велимировића и у Србији и Америци и свуда где се појавио. Он је радио на истицању српства и православља, на уједињењу, обожењу и узвишењу целе нације и свих православних.
Међутим, такав човек (а то и не чуди) се нашао под ударом звери нациста и комуниста. Дана 14. септембра 1944. године Немци су владику Николаја и патријарха Гаврила спровели из Војловице у концентрациони логор Дахау.
Као противник комуниста као идеологије материјализма и убијања Бога у народу, суштинске супротности свега што он јесте и представља, Николај се 1946. године обрео у Америци где је наставио своју богословску делатност. Вршио је проповеди на српским и на енглеским језику и писао. Предавао је у привременој српској богословији у манастиру Св. Саве у Либертивилу, у њујоршкој Академији Св. Владимира и у руским богословијама Свете Тројице у Џорданвилу и Св. Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији. Све време је сакупљао помоћ за отаџбину и слао где год је било потребно.
Смрт га је затекла у Пенсилванији. Из манастира Св. Тихона пренет је у манастир Светог Саве у Либертивил и сахрањен крај олтара цркве, на јужној страни 27. марта 1956, уз присуство великог броја православних Срба и других верника широм Америке.
Његове мошти су пренете из Либертивила у Лелић 12. маја 1991. године. Оне су изложене у храму манастира Лелић, који је његова задужбина. У мају 2003. године је канонизован за светитеља. Тешко је пренети значај и вредност великог писца, песника, научног радника, полиглоте, родољуба, што је Николај био. Замислите тек колико је тешко пренети вредност и значај једног светитеља што Николај јесте. Можда је управо тиме све речено, завреднео је небо и вечност. На нама је да следимо његов, Њеошев и Светосавски пут. Једино тако смо у саживоту са нашим светим и умним људима, једино тако можемо да дотакнемо суштину и опстанемо као прави, православни, Христов народ!
Вјечнаја памјат! Вечно нас свети и води Свети Николај Велимиривић.
Аутор: Невена Татић-Карајовић
