О овоме се мало зна! Злочини домаћих шваба над Србима у Срему!
Домаћи Немци у Срему, организовани у СС јединицама и хилфсполицији чинили су главнину војних и полицијских одреда, који за све време окупације спроводе убијања, хапшења, пустошења и пљачкања. Немачки, фолксдојчерски извори представљају их као чуваре реда, и истичу њихово залагање да се у Срему одржава ред и мир.
Познаваоци домаћих прилика и језика, Немци одређују смер и замах мера управљених против домаћег, српског, јеврејског и циганског становништва и зато њима припада и главна одговорност за страдање и уништење десетина хиљада Сремаца.
У тим пословима истиче се, пре свега, Антон Бауер, бивши жандармеријски подофицир, који прво у својству шефа румске полиције, а касније као теренски извршни орган гестаповске полицијске организације ЕКЗ, чини чуда на терену. Ни други за њим много не заостају. Ту су још Вилим Ходина из Руме, Филип Бауер из Бечмена, Сеп Мур из Путинаца и Стефан Келер из Инђије, да споменемо само најважније.
Систем њиховог рада увек је скоро исти. Са домаћим Немцима, припадницима војних и полицијских организација, које народ зове хиповцима, уз помоћ немачке војске која се налази на подручју, те уз сарадњу усташа, они блокирају мирна сремска села, и пред општином, у црквеним портама или на другим већим просторима скупљају становништво, а онда издвајају људе, често без разлике пола и доба. Потом их, или одмах стрељају, или одводе у затворе. Скоро увек већ при улазу убијају кога опазе на улици.
Јединице на сремском терену углавном се снабдевају оним што на овај начин опљачкају, а велики број појединаца богати се овим путем. У појединим случајевима упадају ради пљачке, а убиства су само узгредни догађаји.
Село Гргуревци дочекало је први овакав упад 6. јуна 1942. године. Већ у ноћи од 5. на 6. јун једно војно одељење, у коме је опажено више домаћих Немаца, напало је зграду салаша, у коју се склонила већа група људи, жена и деце. Пуцали су митраљезом и убацили више бомби и при том убили пет лица, а пет тешко ранили.
У злом походу довели су пред општину преко 300 особа. Одавде су их спровели на место звано Орашје, пред велику рупу која је раније служила копању земље за ћерпич, па су 270 митраљезом пострељали, а затим минирали узвишени зид рупе, који се сручио на побијене. Из рупе је и даље допирало стењање и јаукање, па је наређено онима којима је живот поштеђен да доврше покривање јаме.
Антон Бауер, са фолксдојчерима у војно-полицијској служби, приспео је опет у Гргуревце крајем октобра 1943. Из камиона су извели 60 лица, Србе родом из Бешенова, Ривице и Нарадина, па су фолксдојчери обесили 18 њих о телефонске стубове на крају села, а остале пострељали.
У село Велике Радинце упао је Бауер 14. јула 1943. и са трупама састављеним углавном од домаћих Немаца у пратњи тенкова започео крвави пир. Идући од куће до куће убили су у први мах 32 лица…
И у Мартинцима су румски полицајци, све домаћи Немци, у октобру 1943. стрељали 80 лица, логораша доведених из Земуна, и то на прузи према Кузмину.
Домаћи Немци учествују заједно са Бауером у масовном злочину извршеном 27. новембра 1943. у Лежимиру. На групу од преко 100 лица, коју су скупили у црквену порту, изненада су отворили митраљеску ватру, а кад је експлодирао минирани црквени торањ и делови црквене зграде, ту је нашло смрт више од стотину Лежимираца и 18 Гргуревчана. Попаљено је још и око 30 домова, а 102 домаћинства су опљачкана.
У другој половини месеца новембра 1943. Бауер је и трећи пут упао у Гргуревце са мешовитим трупама, у којима је било много домаћих Немаца. Пошто су их сељани раније опазили и село на брзину напустили, убијена су само два старца. Запаљено је 95 кућа и извршена темељита пљачка. У овој пљачки великих размера учествовали су не само мушкарци, него и немачке жене.
У Добринце је 23. августа 1943. упао један већи одред домаћих Немаца, или како их Сремски зову “гестаповаца”, па су после блокаде села скупили око 200 мештана у школу. Изабрали су 20 младића и испитивали их о партизанима. Пошто и поред тешког злостављања, нису имали успеха, натоварили су на три камиона 110 људи и одвезли их у Руму. На камионе су их товарили како се товаре вреће, доњи ред је легао на леђа, на њега је положен други и трећи ред, па одозго даске по којима су фолксдојчери газили.
Сутрадан, после саслушавања и злостављања које је проводио Антон Бауер са помагачима, 29 лица је враћено у Добринце и стрељано у дворишту школске зграде, 51 је упућено у логор на “Сајмишту” где су сви осим троје заглавили, 18 је отерано преко Осека на присилан рад у Немачку, а само 12 је пуштено кућама.
Становници села Обрежа били су много пута жртве, делом својих комшија Немаца, делом разних упада оружаних одреда. Такав један упад десио се 6. маја 1944, под вођством Антона Бауера и Вилима Ходина. По извршеној блокади, убили су у селу два лица, крај села другу двојицу, а у пољу по сеоском и граничним атарима све које су затекли – око 370 лица.
Село Бечмен, једна од фолксдојчерских кула у Срему, било је међу центрима реакције у доњем Срему. Ту су домаћи Немци већ од првог дана започели са систематским прогоном мештана и нападима на становнике оближњих села. Нјихова полиција лишавала је слободе сваког пролазника кроз место који није био немачке народности, довела га у општину и тукла, а затим уцењивала износом од 1.000 до 2.000 куна. Пред крај 1942. и током 1943. више се нису задовољавали овим, него су често и убијали ухапшене пролазнике. Убијали су и мештане.
Српско становништво у месту сваки час се поново уверавало како домаћи Немци при повратку са “излета” у околна села довлаче опљачкане ствари, стоку, живину, сланину, одела и друге ствари, и како се после тога опијају отетим вином и ракијом. Нема ниједног села у околини Бечмена у које Филип Бауер и бечменске Швабе нису упали и поред убиства одвели људе у “Сајмиште”.
Из самог Бечмена, у коме је било свега 450 Срба, отерали су 8. маја 1942. у Руму 35 лица са циљем да пођу на присилни рад у Немачку. Једну Мађарицу, која је критиковала њихов поступак према Србима, фолксдојчер “гестаповац” је заклао, али и њену кћерку и двоје унучади. Бечменски фолксдојчери били су праве звери, убијали су људе пуцајући им у отворена уста, цепајући им главу секиром или кољући.
Према подацима, који нису коначни, у Срему је за време окупације побијено или умрло по логорима 21.490 људи, жена и деце, а 6.410 је погинуло учествујући у народноослободилачкој борби.
И у последњим трзајима, кад је већ било очигледно да је Немачка сломљена, не престају масовни злочини. У селу Шимановцима, једно одељење, под командом фолксдојчера Шмита из Земуна, 27. новембра 1944, пали 81 кућу, пљачка село, а плен односи на 30 до 40 кола. Пред сам одлазак заклали су још 24 сељака, копају им очи и бацају у запаљене куће да на ватри изгоре.
Свесни своје кривице, сремски Немци су, уочивши пропаст националсоцијалистичке Немачке, масовно напустили Срем. Од око 58.000, колико их је било уочи окупације, није остало ни пуних 4.500. Сви остали су отишли, и то или пре или са немачком војском.
Извор: mitrovica.info