Ноћ на Текеришу, када је Шваба упамтио храброст и способност србског војника
Негде испод села Текериша, у сутон, постројише нас командири у кару. Не прође ни минут стиже војвода Вук. Иде од војника до војника и загледа га. Из очију му, чини ми се, избија пламен … Уочио сам тај његов поглед. Касније сам закључио да је такав поглед увек имао пред љуту битку.
– Нека иступе корак сви они који мисле да имају срце Милоша Обилића! – рече Вук громким гласом.
Тајац. Онда се, као по команди, покренуо цео одред и иступи корак напред.
Добро, јунаци! Пошто је мајка родила Обилиће, онда то ноћас, у име Бога, морамо и посведочити. Ноћас ћемо напасти непријатеља. Али, изненада, тихо, без пуцњаве … Има да ради само нож и кундак не дати Шваби могућност ни да јаукне … Најбржи и највештији уклониће њихове предстраже и отворити пут одреду … Иза нас креће прва дивизија Друге армије … Тек кад груну наши топови, ми ћемо отворити ватру.
Ноћас ће Шваба упамтити Србина на чију је отаџбину пошао!
То је било све што је војвода Вук рекао. Командири се повукоше с њим на разговор, а ми се почесмо спремати. Неки, који су носили цокуле, стадоше их везивати крпама – да се не чују кад крену. Већина у опанцима. У торбама, уместо хлеба – бомбе … Кренусмо онако како је заповедио Вук: нечујно …
Боже, какав је то покољ био! Нигде јаука, нико ни да писне, а нож ради … Отвори се пут одреду. Убрзо потом грунуше наши топови … Швабе, збуњене, очекују да их предстраже обавесте шта се збива, а предстраже – мртве… Мртва уста не говоре. Отвори се борба. Швабе у групама налећу право на нас. Ми залегли, па брзом паљбом… У свитање избисмо на Текериш. Швабе се сјурише низ падину, према Дрини … Оставише мртве . . .Гонили смо их све до Дрине у којој многи њихови нађоше смрт.
Сведочанство Јордана Катанића, четника војводе Вука
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
