Откривени нови, шок-подаци о Кајмакчалану

Чувена битка за Кајмакчалан, која је почела на овај дан, а којом је војска Краљевине Србије први пут после Албанске голготе ступила на тло отаџбине, имала је и јунаке за које готово нико, век касније, не зна. Ова кратка прича служи да би се та неправда исправила.

У борбама за врх планине Ниџе највећи терет (не и једини) изнела је Дринска дивизија, која је пред почетак тих операција у септембру 1916. имала 14.651 човека. Али, то није укључивало само војнике који су били у првим борбеним линијама (4, 5. и 6. пешадијски пук) и резерву која се и сама укључила у борбе (17.) иако су они чинили највећи део поменутог људства, већ и неке врло важне, а у историји скоро заборављене хероје.

Рецимо, сваки пук имао је лекара, свака чета по једног „четног болничара“ који је, снабдевен првим завојем, указивао прву помоћ рањеницима и, са носиоцима рањеника, износио их из строја до најближег, батаљонског превијалишта. Захваљујући доктору Жарку М. Рувидићу, санитетском пуковнику који је био главни официр санитета Дринске дивизије, пред почетак освајања Кајмакчалана обезбеђено је да се рањеницима помаже изврсно (имајући у виду постојеће могућности – скромне по многим основама). А о рањеницима су бринули и поменути „четни болничари“ (укупно 51 њих), носиоци рањеника који су чинили „болничке патроле“ (њих 48), као и посебно оформљена болничарска чета (укупно 150 људи: 10 подофицира (наредници и поднаредници) + 20 каплара + 120 редова, који су радили у четворкама, колико је чинило њихову „патролу“). Дакле, све заједно, њих 249.

И, шта су они урадили, а имали су на располагању по два носила и две мазге са столицама за лакше, „седеће рањенике“ за сваку чету, те 24 носила за теже, лежеће рањенике?

Они су из првих борбених редова износили рањенике до батаљонског превијалишта (што је, према доктору Рувидићу, трајало од 40 минута до једног сата), где би се указивала прва помоћ, потом су их носили у пуковско превијалиште (од 30 до 45 минута ношења), а после хитне лекарске интервенције носили их даље, у дивизијско превијалиште (два до три сата ношења дању, а три до четири сата ноћу). По каменитом терену, стрминама, под ударима артиљерије Бугара, они су успели да извуку 4.628 рањених, који су ту страхоту у борби за слободу преживели.

Иако ћете по Википедији и другим местима као што је чак и наша званична „Војна енциклопедија“ (писана после Другог светског рата) наћи да су српске снаге имале 4.643 погинулих, рањених и несталих војника на Кајамкчалану, током истраживања за књигу „Гвоздени пук“ пронађено је, у рукопису доктора Рувидића, који је био референт санитета Дринске дивизије (а она није једина учествовала у тој битки, иако је поднела највећи терет), да је та дивизија заправо имала погинулих 55 официра и 1088 војника (свега: 1143), умрлих од рана: 18 официра и 66 војника (свега: 84), рањених: 202 официра и 4.426 војника (свега: 4.682). Укупно губитака: 275 официра, 5.580 војника, односно све заједно…

… чак 5.855, а не 4.643 како се до сада мислило. А притом, то нису сви српски губици у том походу на „капију слободе“ – примера ради, добовољци Војводе Вука су готово сатрвени, као што је пао и њихов храбри командант.

Али, на страну то што је погинуло и умрло од рана 16% официра и 8,19% војника Дринске дивизије који су се борили на Кајмкачлану, на страну што је рањено чак 44,2% свих наших официра који су се тамо нашли, а 31,44% војника, на страну чак и то што су од пет команданата пукова тројица погинула, а само један остао неповређен…

… не заборавимо, никако и никада, оне лекаре који су преко 4.500 наших предака спасили.

Па опет, иако су та и имена њихових најближих сарадника који нису били медицинске струке сачувана (Рувидићу су помоћници били Јакша Томић, француски војни лекар А. Виал; у 4. пешадијском пуку радили су пуковски лекар Душан Радаковић, Др. Рака Милутиновић, медицинари Јордан Тасић и Кресовић; у 5. пуковски лекар Др. Аранђел Стојановић, Др. Никола Мрвош, Др. Иван Владисављевић и Милорад Цветојевић; у 6. пуковски лекар Др. Тихомир Симић, Др. Милутин Ђорђевић, Александар Костић, Александар Тодоровић; у 17. пуковски лекар Др. Мијаило Стојнић, Јаков Рјабин, Др. Платон Еилијадес, Сава Ђ. Маринковић; у пољком артиљеријском пуку Николај Николајевић Косовски; у дринској болничарској чети Андрија Јевремовић, Михајло Станковић, Петар Бјелица, Душан Лазаревић; а у дивизијским завојиштима Др. Михајло Дунић, Др. Светислав Шокајевић, Др. Јован Крајнчић, Др. Радислав Радојковић, Др. Љубимир Стојановић, Петар Ђукић, Др. Спира Димитријевић, Др. Владимир Поповић и Др. Драгољуб Поповић – свима њима Бог душе да настани у Царству своме), не заборавимо… о, никако не заборавимо ни оних 249 непознатих, „невидљивих“ јунака. Не заборавимо тих 249 четних болничара и носилаца рањеника, који су не само извлачили рањенике из првих борбених редова до батаљонског, па пуковског, онда и дивизијског превијалишта, већ су уз њих били и када су морали да се одвозе, некада колима, некада на двоколицама, а некада на мазгама, по тешком терену све до до хируршке болнице у селу Острову, које је од једног дела битке на Кајмакчалану била удаљена 25 километра, а од најистуренијих тачака 40 километара.

На фотографији која је пред вама су деца, српска сирочад, коју је после пада Кајмакчалана, а онда, након великих борби, и ослобађања Битоља, у том граду помогала Енглескиња, госпођа Кетрин Харлеј. Она је организовала мала санитетска кола којима су шоферке из болнице Шкотских жена помагале српском санитету на Кајмакчалану, да је чак и Др. Рувидић њу посебно истакао у својим списима, као оне који се не смеју заборавити: „Мали фордови вођени шоферкама из болнице Шкотских жена долазили су сваког јутра до 3. завојишта да приме тешке рањенике. Без обзира на непогоде времена – по киши и снегу, а по рђавим и излоканим путевима, ови су аутомобили, вршећи свакодневну своју тешку дужност, веома допринели те је евакуација тешких рањеника могла бити вршена веома брзо и без застоја, чак и у дане када је завојиште било претрпано рањеницима. На пример, 13. септембра (моја примедба: тог дана је у великом бугарском нападу погинуло

14 српских официра и 252 војника, а рањено 42 официра и 580 војника), г-ђа Харлеј и г-ђа Др. Бенет долазиле су и саме до дивизијског завојишта да лично руководе радом при евакуацији. Њихов рад, као и рад свих чланова њихових секција, заслужује свако признање и похвалу“.

Бог да душе прости и њима (госпођа Харлеј је у Битољу погинула 7. марта 1917. од непријатељске гранате, фотографија која је пред вама је са сахране на коју је дошло више хиљада људи, а и свако српско дете које је збрињавала), Бог да душе прости и поменутим лекарима, али и оним чудесним болничарима и носиоцима рањеника, јер тих 249 људи су урадили нешто величанство. Подносећи највећи терет, улажући свој труд у изузетно озбиљним околностима (седам болничара је погинуло, 30 рањено, као и два батаљонска лекара), они су помогли да се више од 4.500 наших предака који су рањени на Кајмакчалану – спаси.

Њима у част је ова прича.

(Она је постала могућа само захваљујући људима који су подржали идеју да дође до штампања и дељења бесплатне књиге „Гвоздени пук“, идеју да сви заједно чувамо сећање на славне претке. Прича је најпре објављена на Патреон кутку „Гвозденог пука“ – www.patreon.com/gvozdenipuk (а Патреон је светски познато интернет место на коме можете малим месечним донацијама помоћи реализацију неке идеје). Можете, наравно, и на www.gvozdenipuk.rs

Придружите се и ви.

Због оних болничара.

А и због деце која тек треба да проходају. Њима и остављамо ове путоказе људскости. Просто… Да не заборавимо ко смо и чији смо.)

Аутор: Дарко Николић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!