Ревизионистичко знање доктора срање
Акциони план за прекрштавање, прогон и коначно уништење православних „шизматика“, осмишљен је у злочиначком уму једног безгрешног римског епископа кога римокатолици зову свети отац Папа. Његово име је – Климент Осми (лат. Clemens VIII, ср. „Милостиви“, 1536 – 1605). Столовао је у Риму од 1592-1605. године.
Овај геноцидни план је три и по столећа касније у разговору са једним Србином укратко изложио др Виктор Гутић из Бања Луке, министар у влади НДХ и један од идеолога усташког покрета. Он је тада између осталог рекао: „Стотинак тисућа Срба побијених, стотинак тисућа исељених, преостатак оставши без вођа покатоличиће се и за цигло десет година имаћемо чисто хрватски народ у Хрватској. Нарочито ће погранична зона према Србији, у дубини од 50 километара, бити потпуно очишћена од Срба. У неколико срезова то је већ извршено. А све то нашта се ви Срби највише жалите, само је увод за ваше право истребљење. Србија је привремено зборно мјесто за вас, одакле ћете бити пребачени у Сибир. (Јеромонах Атанасије Јевтић, „Од Косова до Јадовна“, седмо, допуњено издање, Београд, 1987, стр. 345)
Зато је већ у коловозу (августу) 1941. године створен „радни“ конц–логор као индустрија смрти, где је за четири године (од лета 1941. до пролећа 1945) – према признању самих усташа који су се овим крволочним подвизима хвалили својим немачким менторима и господарима, на демонско–сатанистички начин побијено око МИЛИОН И 400 ХИЉАДА ЉУДИ, ЖЕНА И ДЕЦЕ! („Ustaše se hvalile kako su ubile MILION i 400.000 Srba u Jasenovcu!“, ALO.rs/N.A. 21.02.2021)
За разлику од уредних Немаца, који су сваку своју жртву педантно уписивали у спискове и књиге, хрватске усташе су се трудиле да о покланим Србима и другим непоћудним народима остане што мање записа и трагова. Број од милион и 400 тисућа покланих Срба, Јевреја и Рома у Јасеновцу је, дакле, било усташко хвалисање пред немачким менторима, и може им се (или не) само веровати на реч.
„Беспућа повијесне збиљности”
У својој књизи „Беспућа повијесне збиљности” (1989) усташки учењак др Фрањо Туђман на велика врата уводи повијесни ревизионизам тако што негира и умањује монструозне злочине током Другог светског рата, негира и умањује број убијених Срба, Јевреја и Рома у логору Јасеновац, те умањује укупан број Јевреја који су страдали током холокауста. (Stephen E. Atkins, Holocaust Denial as an International Movement, ABC-CLIO, 2009)
На предизборним скуповима диљем Хрватске почетком 1990. године, др Фрањо Туђман (1922–99) се бацио на посао да домаћој и светској јавности објасни како „НДХ није била само пука квислиншка творба и фашистички злочин, већ и израз повјесних тежњи хрватског народа“. (Фрањо Туђман, у Загребу 24.2.1990)
Штавише, Фрањо Туђман, „отац сувремене хрватске демокрације“, сатирање и успешно изведен геноцид непоћудних народа у НДХ-зији проглашава за српски мит, јер за њега и његове усташке истомишљенике Јасеновац није био индустрија смрти, већ нека врста радничког одмаралишта.
Десетоструко умањивање броја јасеновачких мученика
О бесрамном порицању Јасеновца и Великог злочина (лат. Magnum crimen) писао је угледни српски историчар Милош Ковић: „Може ли се замислити како би израелска јавност реаговала на премијера који би усред Тел Авива пружио јавну подршку институцији која се бави умањивањем броја жртава Аушвица? Да подсетим, број жртава Јасеновца се са прихваћених 500.000–700.000 своди на 80.000–120.000 зато што за сада имамо око 80.000 имена жртава, док званична (и законом заштићена) процена броја жртава Аушвица износи око 1.100.000, при чему постоји списак од само 445.163 имена, и то не убијених, него оних за које се зна да су били заточеници овог логора. Да ли неко може да замисли да неко умањи број од милион и по Јермена који су убијени у геноциду из 1915. године? Да ли Јевреји или Јермени имају имена за шест милиона односно за милион и по жртава геноцида и да ли ико сме да им тај број оспори?“, упитао је Ковић. (Милош Ковић: „Историчари протестују због умањивања броја убијених у Јасеновцу“, Стање ствари, 11.09.2021)
Код нас је идентификацију и попис жртава усташког геноцида истраживао један једини историчар – некадашњи начелник Војног архива у Београду Антун Милетић (рођен у Славонском Броду 1931). Пуковник Милетић је објавио десетак књига са више од 5.500 страна докумената, у којима је именом и презименом пописао више од 82.000 жртава логора Јасеновац, доказавши смрт још 64.493 других жртава. Нажалост, осим рада пуковника Антуна Милетића и од њега пребројаних више од 146.000 жртава, сви други историчари су у протеклих 75 година много мање учинили на идентификацији страдалника. (Никола Милованчев, „Умањивање броја жртава Јасеновца неће проћи“, Стање ствари, 06.09.2021)
Бесрамном кроатоумном лицитирању о броју јасеновачких страдалника придружили су се и неки (само по имену) Срби: бискуп пакрачко–славонски Јован Ћулибрк (рођен у Зеници 1965), у чијој се епархији налазила индустрија смрти Јасеновац, и српски повијесничар Дејан Ристић (рођен у Београду 1972), в. д. равнатеља Музеја жртава геноцида у Београду. Ова двојица самозваних стручњака за геноцид здушно прихватају фалсификате др Срање Туђмана и других неоусташких ревизиониста, полазећи од позитивистичке поставке да само попис жртава представља валидан документ.
„Чланак неког острашћеног манијака у `Џерузалем посту`, у коме тврди да је српских жртава свега неколико хиљада, добро је, дакле, послужио неколицини домаћих (српских) ревизиониста да покушају да оперу свој прљави образ и да нападну такве ставове иако сами годинама упорно тврде да је `у Јасеновцу било до 120 или 130 хиљада жртава, а да ми имамо списак од око 90.000 имена и да ће се истраживања наставити`.
Дакле, невешто покушавају да сперу љагу са себе, тобоже оштро нападајући став који због свог болесног екстремизма једва и да заслужује ишта осим суве осуде. Непознати екстремиста из другог народа број српских жртава минимизује до апсурда, а врли српски ревизионисти за само осам до десет пута“. (Владан Вукосављевић, „Острашћени чланак `Џерузалем поста` послужио домаћим ревизионистима за прање образа“, Стање ствари, 19.08.2021)
Аутор: Драган Р. Млађеновић
