Neustavnim i apsurdnim zakonima protiv srpskog jezika i ćirilice
SRPSKI PRAVOPISNI I ZAKONSKI DILETANTIZAM PROTIV SRPSKE ĆIRILICE
STARA VEST I DANAS AKTUELNA U SRBIJI
Ovih dana predsednik SKC „Ćirilica“ gospodin Milorad Đošić podsetio nas je, nimalo bez razloga, na ne tako davnu proširenu vest od 6. avgusta 2014. godine, objavljenu u latiničkom listu „021“ pod naslovom, „prevedenim“ na srpsku ćirilicu: „Preporuka dekana da se ne koristi ćirilica!” Ta vest je potpuno aktuelna i danas u Srbiji
Dekan privatnog Farmaceutskog fakulteta, isturenog odeljenja u Novom Sadu, Srđan Stojanović poslao je dopis profesorima na tom fakultetu da se, od nove školske godine, srpsko (ćiriličko) pismo zameni hrvatskim (latiničkim) pismom u predavanjima i uopšte u prezentaciji svega u vezi s radom profesora na tom fakultetu. To je pravdao, kasnije, novinaru da se, možda, „nespretno“ izjasnio u dopisu profesorima i da on „nije zabranio ćirilicu“ (jer, „on to ne može učiniti“, kao što je mogao okupator u Srbiji 1916. godine ), nego je „samo preporučio“ i to opravdao ovim (budibogsnama!) razlozima: 1. „povećanim brojem upisanih studenata iz BiH i Hrvatske i kojima nije lako čitanje ćirilice, a da je opšti cilj fakulteta jačanje na regionalnom planu“ (a pošto Srbima nije teško da čitaju latinicu, neka onda i oni napuste ćirilicu i neka pređu na latinicu, pa da tako, je li, svi jačamo na „regionalnom planu“ uvek na štetu srpskog jezika i njegovog pisma); 2. „jeste da je snažna preporuka našeg fakulteta da se sve prekonvertuje na latinicu (ne kaže na koju verziju latinice, a svakako misli na hrvatsku verziju – D. Z.) i tačno je da imamo mnogo novih upisanih studenata iz regiona, zahvaljujući tome što smo dobili akreditaciju (pohvalio se time, a nije spomenuo da li i zato što u narodu vlada mišljenje da su na srpskim privatnim fakultetima ocene i diplome dosta jeftinije! – D. Z.)
Kao dalje opravdanje za napuštanje ćirilice u srpskom jeziku, spomenuti dekan kaže da „studenti nisu samo Bošnjaci i Hrvati, već i Srbi iz Bosne i Hrvatske, a „i njima je ćirilica teža za čitanje od latinice“ (dakle, napominje pisac ovog osvrta na tu staru-novu vest, da su Srbi, veoma smišljeno, dovedeni dotle da im je „teže“ da čitaju svoje od tuđeg pisma!).
Dekan je naveo još jedan razlog napuštanja srpskog pisma u srpskom jeziku na tom privatnom fakultetu u Srbiji: „Zbog Bolonjske deklaracije poželjno (je) i dobro da dolaze studenti iz drugih država i da su dobili i molbe od dvadesetak studenata da bi im bilo lakše da se nastava odvija na latiničnom pismu“.
Verovatno srpski dekan (S. Stojanović), u skladu s tim, verovatno misli da bi u Vukovaru, na primer, tamo gde je izbačena službena upotreba ćiriličkog pisma u srpskom jeziku jer je procenat Srba sa 37 odsto spao na 34 procenta, a Srbija dopušta taj procenat manjine i ispod 12 odsto, pa Hrvati u Srbiji imaju (po nama i neka imaju) u Srbiji njihov službeni jezik i pismo i tamo gde je mnogo manje (12 odsto). Istina, Srbija je jedina zemlja na svetu gde se koristi često i samo hrvatsko pismo u srpskom jeziku i u mestima gde nema ni jedan jedini procenat Hrvata.
Ali, za sve to (pa i kad je reč o „preporuci“ ovog dekana na fakultetu u Novom Sadu) nema ni promil krivice kod tog i drugih dekana i kod bilo kog neupućenog pojedinca u vezi sa srpskim pismom, osim u moralnom i intelektualnom. Ali se ovaj dekan sigurno drži preporuke sirotog Z. Đinđića koji je savetovao one kojima je do poštenja i morala: “neka idu u Crkvu”.
KLJUČNI PROBLEM JE U APSURDNOSTI U SRPSKOM PRAVOPISU I PROTIVUSTAVNIM ZAKONIMA
Problem je opšti koji su napravili srpski lingvisti u Odboru za standardizaciju srpskog jezika, a pre toga u institucijama: Matici srpskoj, Institutu SANU za srpski jezik, na katedrama za srpski jezik na srpskim univerzitetima… I takav problem u vezi s pismom (samo) matičnog srpskog naroda u Srbiji ne postoji u bilo kojoj drugoj državi na svetu.
Reč je o tome što je takav slučaj u praksi samo u Srbiji i problem je, svakako, o neustavnim, nepraktičnim i nesprovodivim i apsurdnim propisima i u Pravopisu srpskoga jezika i u dvama zakonima koji se odnose na upotrebu srpskog jezika i pisma. Samo kad je reč o srpskom jeziku, legalizovana su i u pravopisnim i u zakonskim propisima samo za jezik Srba dva pisma koja, naravno, ne mogu da omoguće normalno, prirodno funkcionisanje srpskog jezika niti mogu da obezbede pravo i Srba na svoj jezik sa svojim (ćiriličkim, svakako) pismom.
Vlast ima i „pravo“ da ne shvata funkcionisanje jezika i njegovog pisma u srpskom narodu (jer su serbokroatistika i komunistička jaka antićirilička i antisrpska ideologija progonile i uspele da prognaju do danas 90 odsto ćiriličkog srpskog pisma iz javnosti (i) u Srbiji, ali kako shvatiti i DANAS srpske lingviste koji još ne shvataju (ili NEĆE iz nekog svog specijalnog „esnafskog“ INTERESA da shvate) zašto je danas srpski narod – posle dvesta jakih godina zabranjivanja uredbama, zakonima, čekićima i spaljivanjem srpskih knjiga na ćirilici – doživeo (i) u Srbiji progon (i zamenu) srpske ćirilice, posebno uspešno posle 1954. godine do danas, da je narod učinio sve što je, i u takvim uslovima, mogao – da izglasa Član 10. Ustava Srbije 2006. godine u kome je jasna obaveza i za lingviste i za vlast, pa da vukovski jasno i precizno piše: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.” Dakle, bez ikakvog dodatka za srpski jezik za mogućnost službene upotrebe bilo kog drugog tuđeg pisma u jeziku Srba.
Kako je moguće da lingvistima padne na pamet da u Pravopisu srpskoga jezika (protivno srpskom narodu i ćirilici) i dalje, i posle 16 godina, drže neustavan i nepraktičan propis da se jezik Srba piše kod Srba svakodnevno i srpskim ćiriličkim i hrvatskim latiničkim pismom, uz objašnjenje da „nije štetno pisati srpski jezik i još jednim pismom (hrvatskim, latiničkim), uz TVRDNJU da „ćirilica još nije egzistencijalno ugrožena“ (Pravopis, str. 15) i pored današnjih 90 odsto ugroženosti srpske azbuke!?
A vlast (poslanici u Skupštine Srbije 2021. godine) imahu „pravo“ da ne razumeju lingvističko pitanje i problem ćirilice, kad ga već ne razumeju ili neće da razumeju ni lingvisti), ali kako ne beše baš ni jednog jedinog pravnika da pročita stav prvi, odnoseći direktno i eksplicitno na srpski jezik i pismo, Člana 10. Ustava Srbije i da ukaže da se svaki zakon u svakoj državi, pa i Srbiji, mora podrediti (usaglasiti) ustavu svake države, pogotovo kad u ustavnoj odredbi nema nikakve nedoumice o pismu? Kako je moguće sačiniti i izglasati jednoglasno zakon o srpskom jeziku i pismu i ne spomenuti jasnu ustavnu obavezu?
I da čudo još bude veće, kako da u toj Skupštini Srbije 15. septembra 2021. ne beše ni jednog jedinog pravnika „za zakletvu“ da ukaže na civilizacijsko davno dostignuće – da svaki zakon mora biti istoznačan i u pravima i u obavezama za svakog građanina!? Spomenuti srpski zakon o srpskom jeziku i ćirilici dozvolio je i omogućio samo podanicima u Srbiji da nisu svi ravnopravni, nego samo jedni moraju da pišu srpski jezik ćirilicom, jedni ne moraju i, čak, može nešto gde nigde više ne može: da pismo u jeziku Srba zavisi od toga da li je, na primer, firma i(li) bilo kakva institucija privatno ili državno i sl. vlasništvo. A može još nešto samo u Srbiji: ako neko ko ne mora, svojevoljno odluči da koristi ćirilicu, biće nagrađen smanjenjem poreza! Ako jee reč o privatnoj firmi, za njenog vlasnika ne važi obaveza o pismu, pa samo srpski jezik može pisati nekim drugim nepropisanim u ustavu pismom!
Mi smo (Srbi) stvarno imali svetske velikane: Teslu, Pupina, Andrića i mnoge druge iz raznih oblasti, ali da u pravu imamo VELIKANE koji na današnjem civilizacijskom stupnju prave lošije zakone čak i od Zakonika Cara Dušana iz 14. veka, to je već malo i za nas Srbe PRETERANO.
Ne možemo previše da zamerimo toliko aktivnom predsedniku A. Vučiću i na srpskim putevima i na briselskim „dogovorima“ koji stvarno ima mnogo glavobolje, pa je potpisao za upotrebu Zakon o srpskom jeziku i ćirilici koji nikako nije moguće normalno sprovoditi i koji je i za običnog logičara neustavan i apsurdan.
SAMO JE SIROTI SRPSKI NAROD PREUMLJEN TAKO DA U VEĆINI POSLE 1954. GODINE NE ZNA KOJE JE NJEGOVO PISMO
Takav zakon samo su „Ćirilica“ i „Srpska azbuka“ odmah jasno i detaljno pročitale i odmah ga oglasile sramotnim, neustavnim i apsurdnim i samo je jedan poznati i veliki lingvista (Dragoljub Petrović) ocenio kao „zakon za sprdnju sa srpskim jezikom i ćirilicom”.
Dakle, spomenuti dekan koji je „preporučio“ zamenu na njegovom (privatnom) fakultetu srpsku ćirilicu hrvatskom latinicom u jeziku Srba jete se, kao čovek i intelektualac OBRUKAO, ali je on samo primenio ono što mu u srpskom jeziku pravopisno dozvoljavaju plaćeni od naroda lingvisti i što mu vlast dozvoljava svojim apsurdnim i protivustavnim Zakonom o upotrebi srpskog jezika i ćirilice.
Hrvati, kao i većina drugih naroda, nemaju nijedan poseban zakon o službenoj upotrebi hrvatskog jezika i latinice, ali imaju normiranu jezičku varijantu srpskog jezika, ozvaničenu u svetu, pod nazivom „hrvatski jezik“ u svom pravopisu i struci u kome piše „Hrvatski jezik se danas piše latinicom.“ Dalje se, normalno, dodaje: „Sve ono što su Hrvati ranije objavili na ćirilici takođe pripada hrvatskoj kulturnoj baštini.“ Naši lingvisti tako (normalno) ne znaju ili neće da napišu pa da se sve zna. Navedena je, naravno, njihova verzija latinice (gajice) i ni jedan jedini Hrvat niti ima niti može imati nedoumicu kojim će pismom uvek i svuda pisati svoj jezik. Zato u Hrvatskoj može nešto da se dogodi mnogo lošije nego u Srbiji, ali da bilo koji Hrvat zameni svoje pismo u svom jeziku, to se nikada ne može dogoditi, kao što se to ne može nigde drugde dogoditi u svetu, osim u Srbiji.
Sasvim jasno smo objasnili zašto se to u Hrvatskoj i bilo kojoj drugoj državi ne događa, osim redovno u Srbiji, posebno planski i smišljeno posle 1954. godine do danas.
Autor: Dragoljub Zbiljić, jezikoslovac i osnivač „Ćirilice“ (2001).
P. S.
Ova pesma može da ide kao ilustracija, ali i ne mora (urednik odlučuje):
SRBIJA
Ja sam bio u Srbiji,
Srbija je na robiji:
Srbi sede u kafani,
što pijani, što poklani.
Srbi leže pokraj druma,
iz glava im niče šuma.
A iz svake srpske glave
teku mutne tri Morave.
Crpskog vođu Karađorđa
ubio je drugi vođa.
Mesto gde je bilo klanje
Srbi zovu Radovanje.
Ubijenom i ubici
dignuti su spomenici.
Sad se svaki Srbin bije
sa dve svoje istorije.
Srbin samo iz inata
sekirčetom mlatne brata,
dok na groblje brat se seli,
Srbin se sav sneveseli:
prazno mu u rodnoj kući –
ne može se ni s kim tući!
Žao mu je brata, svega,
a dosada izjede ga.
Mučni Srbin doseti se:
uzme štranjku – obesi se.
Sve su srpske oranice
same kao udovice.
Nit se ore, nit se žanje,
Srbije je stalno manje.
Leti jato crnih ptica
preko srpskih oranica.
I grobovi nebom lete –
pošli Srbi da se svete.
Iz detinjstva vidim sliku:
lisica na drvljeniku.
Prelaz, zabran i brvine –
Srbija od hrastovine.
Duvar puko sa svih strana,
a u kući – sama nana.
Nano moja ti nas spasi –
ne daj vatri da se gasi.
Umesto zlatnih zrna pšenice
posejane su naše Milice,
posejani su Milovani,
sad rastu kao vitki jablani.
Iz zemlje svete, crne, jesenske,
plaminjaju ko sveće duše slovenske.
Pod zemljom sam ti video lice,
Srbijo, zemljo nebesnice,
pod zemljom teku tvoje Bistrice,
pod zemljom zvone Studenice,
pod zemljom mač tvoj i štit se sija,
pod zemljom – cela zemlja Srbija.
Autor: Petar Pajić
