Неуставним и апсурдним законима против српског језика и ћирилице
СРПСКИ ПРАВОПИСНИ И ЗАКОНСКИ ДИЛЕТАНТИЗАМ ПРОТИВ СРПСКЕ ЋИРИЛИЦЕ
СТАРА ВЕСТ И ДАНАС АКТУЕЛНА У СРБИЈИ
Ових дана председник СКЦ „Ћирилица“ господин Милорад Ђошић подсетио нас је, нимало без разлога, на не тако давну проширену вест од 6. августа 2014. године, објављену у латиничком листу „021“ под насловом, „преведеним“ на српску ћирилицу: „Препорука декана да се не користи ћирилица!” Та вест је потпуно актуелна и данас у Србији
Декан приватног Фармацеутског факултета, истуреног одељења у Новом Саду, Срђан Стојановић послао је допис професорима на том факултету да се, од нове школске године, српско (ћириличко) писмо замени хрватским (латиничким) писмом у предавањима и уопште у презентацији свега у вези с радом професора на том факултету. То је правдао, касније, новинару да се, можда, „неспретно“ изјаснио у допису професорима и да он „није забранио ћирилицу“ (јер, „он то не може учинити“, као што је могао окупатор у Србији 1916. године ), него је „само препоручио“ и то оправдао овим (будибогснама!) разлозима: 1. „повећаним бројем уписаних студената из БиХ и Хрватске и којима није лако читање ћирилице, а да је општи циљ факултета јачање на регионалном плану“ (а пошто Србима није тешко да читају латиницу, нека онда и они напусте ћирилицу и нека пређу на латиницу, па да тако, је ли, сви јачамо на „регионалном плану“ увек на штету српског језика и његовог писма); 2. „јесте да је снажна препорука нашег факултета да се све преконвертује на латиницу (не каже на коју верзију латинице, а свакако мисли на хрватску верзију – Д. З.) и тачно је да имамо много нових уписаних студената из региона, захваљујући томе што смо добили акредитацију (похвалио се тиме, а није споменуо да ли и зато што у народу влада мишљење да су на српским приватним факултетима оцене и дипломе доста јефтиније! – Д. З.)
Као даље оправдање за напуштање ћирилице у српском језику, споменути декан каже да „студенти нису само Бошњаци и Хрвати, већ и Срби из Босне и Хрватске, а „и њима је ћирилица тежа за читање од латинице“ (дакле, напомиње писац овог осврта на ту стару-нову вест, да су Срби, веома смишљено, доведени дотле да им је „теже“ да читају своје од туђег писма!).
Декан је навео још један разлог напуштања српског писма у српском језику на том приватном факултету у Србији: „Због Болоњске декларације пожељно (је) и добро да долазе студенти из других држава и да су добили и молбе од двадесетак студената да би им било лакше да се настава одвија на латиничном писму“.
Вероватно српски декан (С. Стојановић), у складу с тим, вероватно мисли да би у Вуковару, на пример, тамо где је избачена службена употреба ћириличког писма у српском језику јер је проценат Срба са 37 одсто спао на 34 процента, а Србија допушта тај проценат мањине и испод 12 одсто, па Хрвати у Србији имају (по нама и нека имају) у Србији њихов службени језик и писмо и тамо где је много мање (12 одсто). Истина, Србија је једина земља на свету где се користи често и само хрватско писмо у српском језику и у местима где нема ни један једини проценат Хрвата.
Али, за све то (па и кад је реч о „препоруци“ овог декана на факултету у Новом Саду) нема ни промил кривице код тог и других декана и код било ког неупућеног појединца у вези са српским писмом, осим у моралном и интелектуалном. Али се овај декан сигурно држи препоруке сиротог З. Ђинђића који је саветовао оне којима је до поштења и морала: “нека иду у Цркву”.
КЉУЧНИ ПРОБЛЕМ ЈЕ У АПСУРДНОСТИ У СРПСКОМ ПРАВОПИСУ И ПРОТИВУСТАВНИМ ЗАКОНИМА
Проблем је општи који су направили српски лингвисти у Одбору за стандардизацију српског језика, а пре тога у институцијама: Матици српској, Институту САНУ за српски језик, на катедрама за српски језик на српским универзитетима… И такав проблем у вези с писмом (само) матичног српског народа у Србији не постоји у било којој другој држави на свету.
Реч је о томе што је такав случај у пракси само у Србији и проблем је, свакако, о неуставним, непрактичним и неспроводивим и апсурдним прописима и у Правопису српскога језика и у двама законима који се односе на употребу српског језика и писма. Само кад је реч о српском језику, легализована су и у правописним и у законским прописима само за језик Срба два писма која, наравно, не могу да омогуће нормално, природно функционисање српског језика нити могу да обезбеде право и Срба на свој језик са својим (ћириличким, свакако) писмом.
Власт има и „право“ да не схвата функционисање језика и његовог писма у српском народу (јер су сербокроатистика и комунистичка јака антићириличка и антисрпска идеологија прогониле и успеле да прогнају до данас 90 одсто ћириличког српског писма из јавности (и) у Србији, али како схватити и ДАНАС српске лингвисте који још не схватају (или НЕЋЕ из неког свог специјалног „еснафског“ ИНТЕРЕСА да схвате) зашто је данас српски народ – после двеста јаких година забрањивања уредбама, законима, чекићима и спаљивањем српских књига на ћирилици – доживео (и) у Србији прогон (и замену) српске ћирилице, посебно успешно после 1954. године до данас, да је народ учинио све што је, и у таквим условима, могао – да изгласа Члан 10. Устава Србије 2006. године у коме је јасна обавеза и за лингвисте и за власт, па да вуковски јасно и прецизно пише: „У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.” Дакле, без икаквог додатка за српски језик за могућност службене употребе било ког другог туђег писма у језику Срба.
Како је могуће да лингвистима падне на памет да у Правопису српскога језика (противно српском народу и ћирилици) и даље, и после 16 година, држе неуставан и непрактичан пропис да се језик Срба пише код Срба свакодневно и српским ћириличким и хрватским латиничким писмом, уз објашњење да „није штетно писати српски језик и још једним писмом (хрватским, латиничким), уз ТВРДЊУ да „ћирилица још није егзистенцијално угрожена“ (Правопис, стр. 15) и поред данашњих 90 одсто угрожености српске азбуке!?
А власт (посланици у Скупштине Србије 2021. године) имаху „право“ да не разумеју лингвистичко питање и проблем ћирилице, кад га већ не разумеју или неће да разумеју ни лингвисти), али како не беше баш ни једног јединог правника да прочита став први, односећи директно и експлицитно на српски језик и писмо, Члана 10. Устава Србије и да укаже да се сваки закон у свакој држави, па и Србији, мора подредити (усагласити) уставу сваке државе, поготово кад у уставној одредби нема никакве недоумице о писму? Како је могуће сачинити и изгласати једногласно закон о српском језику и писму и не споменути јасну уставну обавезу?
И да чудо још буде веће, како да у тој Скупштини Србије 15. септембра 2021. не беше ни једног јединог правника „за заклетву“ да укаже на цивилизацијско давно достигнуће – да сваки закон мора бити истозначан и у правима и у обавезама за сваког грађанина!? Споменути српски закон о српском језику и ћирилици дозволио је и омогућио само поданицима у Србији да нису сви равноправни, него само једни морају да пишу српски језик ћирилицом, једни не морају и, чак, може нешто где нигде више не може: да писмо у језику Срба зависи од тога да ли је, на пример, фирма и(ли) било каква институција приватно или државно и сл. власништво. А може још нешто само у Србији: ако неко ко не мора, својевољно одлучи да користи ћирилицу, биће награђен смањењем пореза! Ако јее реч о приватној фирми, за њеног власника не важи обавеза о писму, па само српски језик може писати неким другим непрописаним у уставу писмом!
Ми смо (Срби) стварно имали светске великане: Теслу, Пупина, Андрића и многе друге из разних области, али да у праву имамо ВЕЛИКАНЕ који на данашњем цивилизацијском ступњу праве лошије законе чак и од Законика Цара Душана из 14. века, то је већ мало и за нас Србе ПРЕТЕРАНО.
Не можемо превише да замеримо толико активном председнику А. Вучићу и на српским путевима и на бриселским „договорима“ који стварно има много главобоље, па је потписао за употребу Закон о српском језику и ћирилици који никако није могуће нормално спроводити и који је и за обичног логичара неуставан и апсурдан.
САМО ЈЕ СИРОТИ СРПСКИ НАРОД ПРЕУМЉЕН ТАКО ДА У ВЕЋИНИ ПОСЛЕ 1954. ГОДИНЕ НЕ ЗНА КОЈЕ ЈЕ ЊЕГОВО ПИСМО
Такав закон само су „Ћирилица“ и „Српска азбука“ одмах јасно и детаљно прочитале и одмах га огласиле срамотним, неуставним и апсурдним и само је један познати и велики лингвиста (Драгољуб Петровић) оценио као „закон за спрдњу са српским језиком и ћирилицом”.
Дакле, споменути декан који је „препоручио“ замену на његовом (приватном) факултету српску ћирилицу хрватском латиницом у језику Срба јете се, као човек и интелектуалац ОБРУКАО, али је он само применио оно што му у српском језику правописно дозвољавају плаћени од народа лингвисти и што му власт дозвољава својим апсурдним и противуставним Законом о употреби српског језика и ћирилице.
Хрвати, као и већина других народа, немају ниједан посебан закон о службеној употреби хрватског језика и латинице, али имају нормирану језичку варијанту српског језика, озваничену у свету, под називом „хрватски језик“ у свом правопису и струци у коме пише „Хрватски језик се данас пише латиницом.“ Даље се, нормално, додаје: „Све оно што су Хрвати раније објавили на ћирилици такође припада хрватској културној баштини.“ Наши лингвисти тако (нормално) не знају или неће да напишу па да се све зна. Наведена је, наравно, њихова верзија латинице (гајице) и ни један једини Хрват нити има нити може имати недоумицу којим ће писмом увек и свуда писати свој језик. Зато у Хрватској може нешто да се догоди много лошије него у Србији, али да било који Хрват замени своје писмо у свом језику, то се никада не може догодити, као што се то не може нигде другде догодити у свету, осим у Србији.
Сасвим јасно смо објаснили зашто се то у Хрватској и било којој другој држави не догађа, осим редовно у Србији, посебно плански и смишљено после 1954. године до данас.
Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач „Ћирилице“ (2001).
П. С.
Ова песма може да иде као илустрација, али и не мора (уредник одлучује):
СРБИЈА
Ја сам био у Србији,
Србија је на робији:
Срби седе у кафани,
што пијани, што поклани.
Срби леже покрај друма,
из глава им ниче шума.
А из сваке српске главе
теку мутне три Мораве.
Cрпског вођу Карађорђа
убио је други вођа.
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
дигнути су споменици.
Сад се сваки Србин бије
са две своје историје.
Србин само из ината
секирчетом млатне брата,
док на гробље брат се сели,
Србин се сав сневесели:
празно му у родној кући –
не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
а досада изједе га.
Мучни Србин досети се:
узме штрањку – обеси се.
Све су српске оранице
саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање.
Лети јато црних птица
преко српских ораница.
И гробови небом лете –
пошли Срби да се свете.
Из детињства видим слику:
лисица на дрвљенику.
Прелаз, забран и брвине –
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
а у кући – сама нана.
Нано моја ти нас спаси –
не дај ватри да се гаси.
Уместо златних зрна пшенице
посејане су наше Милице,
посејани су Миловани,
сад расту као витки јаблани.
Из земље свете, црне, јесенске,
пламињају ко свеће душе словенске.
Под земљом сам ти видео лице,
Србијо, земљо небеснице,
под земљом теку твоје Бистрице,
под земљом звоне Студенице,
под земљом мач твој и штит се сија,
под земљом – цела земља Србија.
Аутор: Петар Пајић
