Слободан Рељић: Логор као идеал Давоса, можете у шетњу само 15 минута од стана!

Да би се помогло мајчици Земљи, град (урбано насеље) биће издељен на зоне у којима је слободно пешачко кретање ограничено 15-минутном даљином. Изгледа као игра деце предшколског узраста, али верујте, уопште није.

Јесте украјинска криза у трену уклонила са светске сцене фактор пандемије ковид-19, што је – сада постаје свима јасно – „највећа, најсофистициранија пропагандна операција у историји“ која је успевала да изазива страх и панику међу осам милијарди људи. Глупо је да поверовати да ће „давоски човек“ то сад бацити низ воду.

Много је у то уложено, а резултати су – и за респект и за бригу.

Најављује се са проверених извидница – као што је Нуриел Рубини, који зна да глуми „доктора пропаст“ а да пропаст буде прихватљива за Давос – како ћемо бити „принуђени да водимо и скуп рат против будућих пандемија. Из више разлога – од којих неки имају везе с климатским променама – жаришта болести с потенцијалом да прерасту у пандемије јављаће се све чешће“.

Ковид-19 је јака карта, али са климатским променама је – џокер. Тако се ових дана најављује да ће из Давоса свесрдно подржати концепт „15-минутног града“ где би се користила искуства из једног од највећих достигнућа пандемије ковид-19 – закључавање грађана.

Да би се помогло мајчици Земљи, град (урбано насеље) биће издељен на зоне у којима је слободно пешачко кретање ограничено 15-минутном даљином. Изгледа као игра деце предшколског узраста , али верујте, уопште није.

Тиме се баве најозбиљнији људи које Запад сада има.

*************************************

Најaвљивано је прошле године да ће то да „заживи“ у Паризу, а сад је стигло у – Оксфорд. На Французе се дружина коју предводи Клаус Шваб не може ослонити, Енглези су поузданији. Неки Оксфорђани су се окупили, и ставили то на Твитер, да јаве како нису ради ограничавању слободе кретања, али градске власти и држава и не помишљају да Давосу кажу „ноу“.

Да ли ћемо да осванемо у „15-минутном граду“?

Мислите да је то немогуће? Да вам неко не дозвољава да изађете из свог села, а аутомобили јуре двеста на сат?

Они мисле да ћете пристати.

Имају у искуству да сте већ пристајали на истоветне ствари. Носили сте маску, недељама су вас „закључавали“, мамузали су вас „бустер“ вакцинама којима нико није знао последице, сад се у све више држава на првом месту статистичке листе смрти грађанства појављује „узрок смрти непознат“ а да се не би ширило питање да ли су умрли били вакцинисани…

Могуће је да једно јутро осванете у „15-минутном граду“, који се најављује и у Агенди УН 2030. А они који се ових дана састају у Давосу знају – да хоћете! Они нису навикли да се њихови планови не испуњавају.

Дакле, Савет округа Оксфордшир је у децембру рутински, као да се радило о било којој тачки дневног реда, „одобрио планове да се становници закључају у једну од шест зона како би се ‘спасила планета’ од глобалног загревања. Најновија фаза у програму ’15-минутни град’ је постављање електронских капија на кључним путевима – у и ван града, ограничавајући становнике на сопствене квартове.“

Ако слободни грађанин пожели да напусти своју зону ићи ће по „дозволу Савета који одлучује ко је достојан слободе… становницима ће бити дозвољено да напусте своју зону највише 100 дана годишње, али мораће да региструје податке о свом аутомобилу у Савету који ће потом пратити кретање путем паметних камера по целом граду“.

Има ли ту ишта парадоксално што се водећа представа одиграва у „слободарском Оксфорду“?

„Оксфордшир је дом Универзитета у Оксфорду, једне од водећих британских институција за учење“, пише овим поводом Ерик Ворал, аутор Whatts Up With That?, „најпрегледанијег сајта на свету о глобалном загревању и климатским променама“.

„Чинило нам се да су комунистичке државе попут Совјетског Савеза и Кине волеле ограничења кретања и унутрашње пасоше“, подсећа Ворал на омиљене наративе из XX века. „По мом мишљењу, Британија се приближава голом комунизму најмање пола века, тако да је било неизбежно да ће се у неком тренутку покушати увести ограничења кретања у кинеском стилу за Британце. По мом мишљењу, климатске тврдње су само изговор, покушај да се одврати критика од њихове ауторитарности.“

„Волео бих да напишем да је Универзитет у Оксфорду на удару, да су оксфордски академци огорчени због овог покушаја ограничавања слободе људи, али до сада нисам открио ни један израз јавног негодовања универзитетских наставника“, јавља нам Ворал с лица места и подсећа нас на сјајне легенде које прате западне универзитете, а које су прихваћене широм света:“Скоро хиљаду година Оксфордски универзитет је стајао као светионик интелектуалне слободе. Неки од водећих оксфордских интелектуалаца у тим вековима били су обешени, или на други начин прогањани, због отпора ауторитаризму. Тако да изгледа невероватно тужно да наследници те поносне традиције изгледају спремни да окрену леђа оним слободама за које су њихови претходници понекад били спремни да положе себе у њихову одбрану.“

Концетрациони логор васкрсава у либералним земљама

Идеја концентрациoног логора васкрсава у либералним слободним земљама. Остаје нам да се сетимо како се логорима управљало преко капоа – да неки од „нас“ потенцијалне побуњенике држе на узици. И да их спречавају. Тако да онај ко чува логор разуме да, у ствари, испуњава жеље најсвеснијих међу логорашима.

Подсетићемо да нису непозната, али јесу непопуларна мишљења у западној култури, да су концентрациони логори (узимамо те најекстремније облике контроле људи) друштвено законита последица процеса на Западу.

„Данас знамо да екстреми колективне хистерије и дивљаштва могу коегзистирати са истовременим очувањем и чак даљим развојем институција, бирократије и професионалних закона високе културе“, писао је пре пола века амерички мислилац Џорџ Стајнер. „Другим речима, библиотеке, музеји, позоришта, универзитети, истраживачки центри и научна сазнања, могу напредовати одмах поред концентрационих логора. Расуђивање и свежина њихових подухвата могу трпети спољни притисак насиља и војне мобилизације. Али трпе изненађујуће мало…“

Стајнер је био и много директнији: „Знамо да је персонал задужен за мучења и крематоријуме познавао Гетеа, волео Рилкеа. Лака објашњења по којима ‘такви људи нису разумели поезију коју су читали или музику у коју су билу упућени и коју су, изгледа, тако добро свирали’, не стоје. Напросто нема доказа да су такви људи били неосетљивији од осталих на достигнућа људског духа, на живу моралну енергију велике књижевности и уметности. Једно од главних дела из филозофије језика, које се бавило свеобухватним читањем Хелдрелинове поезије, настало је на пушкомет од логора смрти. Хајдегерово перо, као и његов дух, нису занемели ни за тренутак“. (Џ. Стајнер)

После Другог светског рата, оправдано, фокус је усмерен на Немце. Њихова достигнућа плашила су и оне који су пронашли та страшна средства.

Најпоједностављенији увид у појам „концентрациони логор“, Википедија нпр, показаће да су „Британци користили концентрационе логоре за време Бурског рата (1899-1902), у којима су затварали жене и децу у 31 логора широм Јужноафричке Републике. Због лоших услова живота и слабе исхране у логорима је умрло преко 28.000 жена и деце.“

Отприлике. Коме је било важно тачно колико.

Како каже наша народна мудрост, не будимо слепи код очију. Или, стварно, грађанин Србије једва чека ту изузетну новост „15-минутини град“, па да чека два месеца да оде на љуту и пршут код кума на Бежанијску косу. Увек ми пада на памет питање: шта би Мома Капор писао о овим чудесима изванредним?

Аутор: Слободан Рељић

Извор: Србин.инфо 

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!