Запамти, сине, Русија нема пријатеља

Године 1888. цар је осетио оштар бол у доњем делу леђа. Професор В.Грубе је након прегледа изјавио – „Прогресивна болест бубрега“, изазвана последицама пада из царског воза у Борки. Тада је, како је наведено, краљ, до доласка помоћи, задржао на себи урушени кров вагона. Здравље је поклекнуло.

Огроман „руски сељак“, како су Александра III у кулоарима презриво називали представници либералне интелигенције, почео је постепено да бледи. Тен се променио, апетит је нестао, почели су проблеми са спавањем. До 1894. године, некада јака, монструозна снага цара претворила се у ослабљеног старца. Контроле су трајале данима.

Непосредно пре своје смрти, Александар III оставља свом сину Николи заветну реч, која сада, после много година, звучи као злослутни знак. Ево одломака из ње:

„Државна власт је тежак терет који ја пребацујем на тебе. На самом почетку своје владавине стајао сам на раскршћу – да идем тамо где су ме либерали гурали, или да следим своје унутрашње уверење. Изабрао сам друго.

Величина Русије је оно што ме је увек највише бринуло. Нашој земљи је било потребно време да ојача, обогати се, интезивира – то сам желео. Управо је самодржавна власт обликовала историјски идентитет наше земље. Ако не буде самодржавне власти – неће бити ни Русије. Тада нам неминовно следи крвопролиће, грађански сукоби и немири.

Воли све што слави Русију, све што је јача и служи њеном достојанству. У спољној политици не осврћи се ни на кога, бирај пут независности. Немој се мешати у ратове. Запамти, Русија је једна. Она нема пријатеља. Свима смета наша размера и величина. Заштити и ојачај породичне везе. Породица је основа руске државе“.