Narodni general i izdaja države
Smrt generala Ratka Mladića u zatvoru Haga je po ko zna koji put pokazala kako je simbioza avnojevskog i briselskog duha okovala Srbiju. Ćutanje, zabijanje glave u pesak, izbegavanje objava i nastupa u javnosti – i tek pokoja izgovorena ili napisana rečenica – pokazuju kako se naša zvanična scena ponaša, „praveći se mrtva dok ne prođe medved“ kao u poznatoj anegdoti.
Jednostavno, naši prvaci i naše vođe su preparirani avnojevskim sadržajem o apriornom prihvatanju srpske krivice i reakcijama pokajničkog ćutanja u cilju nezameranja sa ostalim jugoslovenskim narodima. Na tu podlogu je nakalemljena briselska plemka koja oplemenjuje plodove „mira u regionu“ tako što zatvara srpska usta. Bolje je preskočiti reakcije na ovaj događaj, ili ih plasirati kao alibi u neke daleke digitalne oblake – većinska su razmišljanja u srpskoj umnoj, medijskoj i političkoj eliti – jer zbog čega se zamerati „komšijama u regionu“, ili roditeljima u „velikoj evropskoj porodici“?
Ionako ćemo svi jednoga dana biti zajedno u istoj nad-državi kada stignemo na kraj „evropskog puta koji nema alternativu“; i to ne zato što želimo nego što moramo, jer se baš mnogo i ne pitamo – dodaće naprednjačka elita i prozapadni evrofili da bi umirili sopstvenu savest.
Ali, general se upokojio u Gospodu upravo u vreme velikih raskrsnica na kojima nema više vrdanja. Svojom smrću u zoru izborne kampanje koja će se voditi „na život i smrt“ u Srbiji, kao da je pozvao svakog pred strašni sud. Nema više simulakruma: ili ćutati i biti mlak, i tako se sakriti u magli podaništva koje prihvata tuđi narativ kao sopstvenu istoriju; ili glasno izgovoriti ono što je očigledno: Ratko Mladić je bio srpski heroj koga je, na sramotu, izdala sopstvena država.
Različiti kriterijumi
Pre opširnije elaboracije narečenog, bilo bi uputno pozvati se na jedno tumačenje istine same po sebi, odnosno istine u filosofskim kategorijama. Tačan rezultat u prirodnim naukama je suprotan od netačnog rezultata – pisao je još danski fizičar Nils Bor – dakle, u prirodnim naukama postoji jedna istina, a sve ostalo su neistine.
Međutim, u humanističkim naukama najčešće je jednoj istini suprotstavljena druga istina – i obe su tačne. Prevedeno na jezik aktuelne teme: ako je za srpski narod Ratko Mladić heroj, a za bošnjački narod neprijatelj (da ne koristimo grđe formulacije) – oba naroda su u pravu. Isto važi i sa suprotne strane: onaj ko je bošnjački heroj nema istu identifikaciju i za srpski narod.
Jedini kriterijum koji se može postaviti kao univerzalan za oba naroda (odnosno za sve narode u sličnim situacijama) – i koji bi morao biti depolitizovan, moralan i stručan – dolazi iz domena istorijske nauke vezano za postojanje nekog očiglednog zločina i nesporne krivice nekog heroja u njemu.
Dakle, ako je neko dokazani zločinac, onda i njegova herojska uloga u narodu u čijem srcu ima nesporno mesto, pada pod veliku senku istorije i zatamnjuje ugled tog naroda. Najbolji primer su Hrvati kod kojih i dalje značajan broj smatra Antu Pavelića za heroja. Istorijska nauka nema nikakvih dilema da je Pavelić kao hrvatski poglavnik bio kolovođa genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima, i najodgovorniji za monstruozne zločine kakvi nisu zapamćeni na ovim prostorima.
U slučaju generala Mladića može biti sporna samo njegova eventualna uloga u zločinu u Srebrenici. Međutim, pošto je Haški tribunal vulgarno politizovan sud koji primenjuje selektivnu pravdu, besmisleno je uzeti njegove odluke kao moralno i istorijski validne. A i sama događanja u Srebrenici su naknadno, zbog politizacije, dovedena pod sumnju.
Prvo je očigledno uveličan broj ubijenih, a zatim je, u zapadnoj režiji, ovom nesumnjivom zločinu dodata formulacija genocida. Genocida nije moglo biti jer među žrtvama nema dece, žena, niti staraca, već su streljani uglavnom razoružani borci. Pre toga su otvoreni bezbednosni prolazi za izvlačenje civila prema Kladnju preko kojih je prebačeno oko 25.000 ljudi. Nema nikakvih ideoloških i programskih dokumenata koji upućuju na nameru genocida.
Zločina svakako ima u vidu masovnih streljanja, i teško je naći Srbina koji ne saoseća sa bošnjačkim žrtvama i njihovim porodicama. Međutim, konkretna uloga Ratka Mladića je vrlo upitna, što je pokazala njegova odbrana. Očigledno je da Mladić nije izdao naređenje i da nije organizovao streljanja. On je samo 11. jula izdao naređenje za osvajanje Srebrenice, a streljanja su se dogodila od 13. do 16. jula.
Nije bio prisutan na streljanjima, i izdao je četiri naređenja u tom periodu koja upućuju na nepostojanje njegove uloge u tim zločinima. Takođe, sve snage koje su učestvovale u ovoj operaciji nisu bile pod Mladićevom efektivnom kontrolom, a posebno jedinice MUP-a, i Mladić nije posedovao saznanje o razmerama zločina u vreme događanja. Dakle, zločine koje su vršili najvećim delom srpski osvetnici zbog prethodnih bošnjačkih zločina u Kravici i Bratuncu, teško da je odobrio ili organizovao general Ratko Mladić.
Reakcije na smrt
Srbi u Republici Srpskoj gotovo jednoglasno prema generalu Mladiću izražavaju veliko poštovanje i trajnu zahvalnost. Smatraju da u ovom ratu srpski narod nije pretrpeo genocid – na prostorima gde se isti dogodio tokom Drugog svetskog rata – upravo zato što je tamo vojevao i komandovao Ratko Mladić. Isto mišljenje imaju i mnogi ugledni intelektualci u Srbiji, poput univerzitetskog profesora istorije Miloša Kovića.
On smatra da će tek protok vremena omogućiti mirniji sud o istorijskoj ulozi generala Mladića, ali i naglašava da je Mladićevom zaslugom izbegnuta tragedija srpskog naroda poput one iz 1941. godine, podvlačeći da je general Mladić bio izvanredan vojni starešina tokom čitave karijere, koji je zakletvu položio u SFRJ – i tu zakletvu održao. U nastavku zaključuje da istoriju ne mogu da pišu sudski tribunali, nego istoričari.
Međutim, povodom smrti generala Mladića u haškom kazamatu, stigle su i neke srodne reakcije van srpskog prostora. Ruska Federacija – koja se znatno otvorenije i angažovanije borila za poboljšanje statusa generala u haškom zatvoru od matične srpske države – oglasila se sa najviših pozicija u korist Ratka Mladića. Bilo je i sličnih individualnih reakcija. Recimo češki novinar Radim Panenka je takođe zapisao kako je general Mladić zaslužan za to što se Srbima u ratovima 90-ih na bosansko-hercegovačkom prostoru nije ponovio genocid.
Život nije mazio Ratka Mladića koji je odrastao u teškim uslovima. Kao trogodišnjak je ostao bez oca koji je poginuo kao partizanski borac 1945. godine u borbi protiv hrvatskih ustaša. Ovo je bila velika trauma koja je kroz život pratila dečaka iz Kalinovika, kasnije pitomca vojne akademije, i briljantnog oficira. Postoji opšte saglasje u našoj vojno-istorijskoj zajednici da je Ratko Mladić u vojničkom smislu najreprezentativniji naslednik kvarteta čuvenih srpskih vojvoda: Mišića, Stepanovića, Bojovića i Putnika.
Jedne mrkle noći za vreme rata u Bosni, generala Mladića je u gluvo doba probudio tupi bol u grudima. Uskoro je zazvonio telefon, i tada je saznao da je njegova jedina ćerka Ana izvršila samoubistvo. Doživeo je antičku tragediju da kao otac sahrani sopstveno dete. Po njegovoj poslednjoj želji biće sahranjen upravo pored ćerke na Topčiderskom groblju u Beogradu.
Međutim, sve lične i teške tragedije koje je doživeo u porodici, kao i sve ratne drame koje je imao svakodnevno pred suznim očima, nisu slomile čeličnog generala kao što ga je slomila izdaja. Generala Mladića nije izdao srpski narod, već ga je prodala srpska vlast – zato srpsku državu u ovom slučaju slobodno možemo proglasiti državom-izdajnikom.
Rađanje pravoslavca
Generala Mladića je uhapsila i predala haškom tribunalu vlast u koaliciji Borisa Tadića (DS) i Ivice Dačića (SPS). Ukoliko je prethodnik Borisa Tadića sa vrha „žute“ stranke Zoran Đinđić, simbolično rečeno, svojom glavom platio raniju sramotu i izdaju, kada je na Vidovdan izručio bivšeg srpskog predsednika Miloševića – neko bi mogao protumačiti da je u Mladićevom slučaju ruka Božje pravde pala na Miodraga Mikija Rakića. Ovaj prerano preminuli visoki funkcioner DS-a i zemljak Ivice Dačića iz Žitorađe preuzeo je na sebe svu operativu oko hapšenja i sramnog izručenja Karadžića i Mladića.
U tom periodu je njegov Žitorađanin Ivica Dačić obavljao funkciju prvog potpredsednika Vlade Republike Srbije i ministra unutrašnjih poslova – dakle, bio je direktno nadležan za ovu rabotu. Pre toga, Miki Rakić je bio poznat samo po tome što je u javnosti slovio za čoveka koji je rado viđen gost u ambasadama anglosaksonskih država. Kada se usled teške bolesti upokojio sa nepunih četrdeset godina, državni vrh na čelu sa Aleksandrom Vučićem je odlučio da Rakić bude sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.
Nedaleko od grobova Andrića, Crnjanskog, Meše Selimovića, Kiša, Pavića, Bulatovića, Duška Radovića, Dobrice Ćosića, Lubarde, Paje Jovanovića… Čime je Miki Rakić zaslužio pred istorijom ovakvu počast ostaje nejasno: da li hapšenjem generala Mladića i Radovana Karadžića, očeva osnivača Republike Srpske, ili istaknutom pozicijom u hijerarhiji domaćih sagovornika američke i britanske ambasade?
Na ovo pitanje će aktuelna vlast morati da pruži odgovor kad-tad, a prst sudbine pobrinuo se da general ipak ne bude sahranjen na istoj grobnoj aleji pored njegovog izdajnika. Kada se malo slegne prašina posle generalove sahrane, i kada jesenje lišće prekrije staze koje Topčiderskim grobljem vode do Mladićevog groba, hoćemo li tamo videti najodgovornije za njegovu izdaju i predaju kako se kaju? Hoćemo li videti pokajnika Borisa Tadića? Ili ćemo videti dežurnog u svim aktuelnim srpskim izdajama, Ivicu Dačića, kako bez ikakve sramote prisustvuje sahrani stojeći tik pored televizijskih kamera, da ga što krupnije kadriraju?
General Mladić praktično nije izgubio nijednu bitku na bojnom polju. Ali sve njegove ratne pobede manje sjaje od jednog njegovog drugog trijumfa. Onoga kada je pobedio samog sebe. Setimo se, kao dete poginulog partizanskog borca koje je otišlo iz siromaštva u beli svet, dobio je vojnu stipendiju Titove armije. I čitavog svog života do rata je bio Jugosloven, ateista i Titov oficir.
Generala Mladića je uhapsila i predala haškom tribunalu koalicija stranaka koje su vodili Boris Tadić i Ivica Dačić
Tako je i počeo u ratu, kao hrabri i profesionalni vojnik, ali kao oficir sa nasleđenom ideologijom jugotitoizma. Poznata je anegdota kada u bolnici obilazi ranjene vojnike koji nose kokarde ili druga srpska tradicionalna obeležja na kapama i uniformama, i Ratko Mladić od njih traži da ih skinu. Jedan od njih je bio i tragično preminuli Zvonko Osmajlić, koji odbija Mladićevu naredbu i pita ga za koga onda ratuju ako skinu srpska obeležja.
Kako je prolazilo vreme u ratu, tako je i general Mladić menjao svoja ideološka (jugoslovenska) uverenja prema srpskim tradicionalnim vrednostima. Skinuo je petokraku i stavio tradicionalnu srpsku oficirsku kapu iz Velikog rata, sa srpskom zastavom kao amblemom. Vratio se Bogu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Na onaj svet odlazi kao veliki srpski general i kao pravoslavac. Oni koji su ga izdali danas su sigurno svesni jedne istine: šta god da su radili i kome god da su služili – nisu uspeli da u srpskom narodu izbrišu uverenje da je general Ratko Mladić srpski heroj. Zato neka ti je večna slava naš generale.
Autor: Igor Ivanović
Izvor: Novi Standard
