Марко Пејковић: Борба против ковид-тоталитаризма и присилне вакцинације као метаполитичко питање
1. Млевење наратива ковид-паничара о томе да морамо да жртвујемо нашу слободу због имагинарне опасности од апокалипсе пред корона вирусом и да је вакцинација једини спас за животе свих нас – услов је свих услова да бисмо политички промишљали било коју другу тему и спроводили је у дело. Уколико не укинемо обавезно ношење маски било где (осим можда у болничком кругу), уколико заувек не здробимо било какву идеју о карантинима, полицијском часу и затварањима било ког дела привреде, уколико не одбранимо наше право на слободан избор да ли ћемо се вакцинисати или не (а да невакцинисани остану једнаки у правима са вакцинисанима) – ми не можемо постићи ништа позитивно за Србију. Никакав општи економски напредак, никакво очување наших позиција на КиМ, никаква борба против корупције или за очување наших културних вредности и верских права нису могући. Маскирани зомбији који слушају диктате СЗО, вакциналних лобија или лажних лекара немају никакву наду, никакву перспективу. Било да су лично убеђени у потребу да се слуша „струка“, било да се са тим лудилом не слажу, али због инерције или кукавичлука не желе да изминирају тај сатанизам који нам се намеће преко корона-наратива. У том смислу, борба за нашу слободу од корона-мера је МЕТАПОЛИТИЧКА категорија.
2. Сви они који схватају ову прву тачку, треба сваки пут да имају пред својим очима следећу слику. Са наше леве стране, на крајњем полу (тоталитаризам) стоје Кон, Тиодоровић, Раде Панић, Зоран Радовановић, Срђа Јанковић и слични. Они су сува еминенција сатанистичког зла, локална подружница глобалистичке ковид-мафије која има пипке свуда по свету. Негде са њима у еротској тензији јесте и сам Вучић који час шурује са њима, час се љути као увређена млада. Он је негде такорећи на пола пута између нас и њих (диктатура). А ми смо на десној страни, на тотално супротном полу (српско слободарство). Вучић као мегапрелесник егоманије не може да се сврста ни тамо са њима ни вамо са нама, он осцилира како би сачувао властиту представу о себи и своју власт у зависности од тога како га бију два клатна са та два супротна пола.
3, Корона-мере по себи нису Вучићева замисао. То је глобални пројекат. Срећа у несрећи је што је он толико егоцентричан да корона-мере не види као нешто по себи неопходно или добро како то ради ковидашка банда са крајњег левог пола. Ако оцени да оне не могу да му сачувају власт, неће тврдоглаво на њима инсистирати до краја. Зато и чита сваки дан истраживања јавног мњења, прати ко шта пише на фејсу и твитеру, има пресек реакција народа на ово или оно. Како у виду телефонских и теренских анкета, тако и у виду компјутерских програма који му цртају дијаграме о томе како мреже реагују. У марту прошле године је солидна већина преплашених људи тражила затварање, зато нас је тако лако стрпао у карантин. Но, у јулу прошле године је направио грешку, јер није пустио „пробни балон“ у народ, већ је рекао да одмах од сутра идемо на тотално закључавање, али када је видео народни бес на улици, ретерирао је. У том смислу је Борис Тадић сасвим у праву када каже за „Данас“ да АВ не води корона политику како то тражи „светска струка“, већ како му налаже „калкулус који он гради преко ставова јавног мњења“ (https://www.danas.rs/politika/kako-. vrh-sns-kontrolise-pandemiju/).
Зато сваки наш разговор против овог лудила са ближом и даљом околином лице у лице, пискарање по мрежама и нету, протести, играње кола имају смисла. Све што каже или напише свако од нас – али свако од нас – улази у тај финални пресек који се Вучићу испоручи на столу свако јутро. Такође, битно је и да увек са наше стране постоји одлучност и решеност да поново јурнемо на улицу или у блокаде саобраћајница ако се Вучић или било ко од оних са крајњег левог пола корона-мафије дрзне да нас стрпа у карантине или продужи у недоглед садашњу блокаду појединих грана привреде, на пример. Реална претња улицом мора бити ту и без ње никада ништа не би имало смисла. Дакле, све је битно..
4. Потребно је што више раздвојити поклапање тоталитаристичких тенденција светске корона-мафије и диктаторских интереса самог Вучића. Што су њихова поклапања јача, то смо ми у већој опасности по било ком питању које сам навео. За слободу Србије је много мање опасна огољена диктатура једног нарциса и клауна Вучића од исте такве диктатуре спојене са ковид-тоталитаризмом Кона и Зорана Радовановића. То морамо увек имати у виду. Вучић + ковидоманија као „вечна и нова нормалност“ значе и његову вечну власт над нама и губитак свих слобода, док само Вучић без ковидоманије значи свакако нагриженост наших слобода, права и дужности, али и јак потенцијал да се те слободе, права и дужности одбране и ствари врате на фабричка подешавања пре Вучића и других издајника.
Вучић + ковидоманија као „вечна и нова нормалност“ значе крај Србије заувек, а ово друго значи да је рањена, понижена и слаба Србија поклекла, али да није сасвим нестала. Немојмо од дрвета не видети шуму, јер у ту замку упадају сви они који критикују Вучића као диктатора, а траже од њега да уведе јаче и бројније корона-мере! Тек ако видимо да корона-мере стагнирају или се топе, ништа нас не кошта да паралелно водимо политичку борбу и против огољеног Вучића какав је да је. Али, да никад не изгубимо из вида шта је по себи веће зло – а то је потпуна симбиоза Вучића са ковид-сатанистима.
5. Знајући овакву констелацију снага, сваки пут када смо у некој заједничкој борби или акцији против корона-мера, треба да знамо да је онај наш сапатник и саборац у тој причи, ма какав год да је лично (глуп, одбојан, тежак човек, иритантан) – опет мање зло од корона-мафијаша и затим Вучића. У том смислу, треба трпети оно што иначе никада нисмо трпели да се није десила корона-манија. Зато молим све да се ману ситница и сујета, јер ако се то код некога препозна као трајна особина, таквог ћемо шутнути на сметлиште историје као већу штеточину па нас од самог Вучића, Кона или Зорана Радовановића. Нека се нико не узда у то да ће временом моћи да своју лидерску мегаломанију или сујету нама подметне као нешто добро по себи. На крају крајева, мени су приче о равној земљи и космичким зрацима много мањи идиотизам од сулудих мера које нам је прописивао Кризни штаб – те ово ради до 5 сати а оно од 7, те можете керове да шетате од 8 до 10 сати, те не можете да певате две недеље, те не смете да баците ђубре, те деца морају маске у школе, а одрасли у прљавом градском превозу у слично. Имајте те паралеле у виду увек, молим вас.
И још једно је потребно подвући. Имајмо у виду да се од марта 2020. ми налазимо у отвореном и директном рату са ковид-сатанистима који би да нас буквално уведу у концетрациони логор попут логора у НДХ, у ком ће разноразни капои и прашинари нама одређивати када ћемо да се крећемо, када ћемо седети кући, шта ћемо смети да говоримо, а шта да критикујемо, како ћемо се (и да ли!) молити Богу, какве ћемо односе имати (или немати!) са члановима наше ближе или даље фамилије. Ко не буде слушао такву монструозну логорску „политику“ прво му прети новчана казна, затим затвор, а није реткост од не малог броја ковид-манијака на мрежама и у медијима чути да све нас који желимо да живимо нормално као и пре марта 2020. треба ликвидирати! То је пут у неку нову НДХ, још монструознију, зачињену савременим технолошким капацитетима и увијену у наводну бригу за нашу добробит и друштвену емпатију (самим тим и опаснију). Нема друге до да схватимо да сада више не важе стари рачуни и маневри класичне политичке борбе која је била легитимна раније у смислу „ја нећу са њим, јер памтим какав је био према мени, брига ме што исто мислимо о ковид-тиранији!“. Ово је рат, а не просто редовна политичка утакмица.
6. Но, то што има толико тога што нас спаја, не значи да треба да имамо савршено стрпљење према свему и свачему из наших редова. Неке линије морају да се знају.
Прво, што се тиче протеста. Као што ја не волим и не верујем у приче о тровању сарином, равној земљи, кемтрејлсима и космичким зрацима, али толеришем чак и такве људе ако су против корона-мера, молио бих да се за један солидан број бораца против корона-мера и на речима и на делу такође отвори један простор, барем када су протести у питању. Ту пре свега мислим на дужност да на будућим протестима организатори коначно дају реч др Јовани Стојковић да нешто каже из медицинског и научног угла који мени и многима највише прија и сматрамо да највише ужасава корона-паничаре. Дакле, да они њу позову да се обрати скупу, не сама, већ раме уз раме са другим говорницима. До сада сам позивао на све скупове, али од сада нећу (нећу свакако позивати људе да не иду), осим ако не чујем од ње лично да ће говорити и да су је организатори звали. Долазићу свакако на коло пред сам крај, пошто је и то сасвим довољно да изнервира корона-манијаке, али на Трг да слушам ово и оно и да шпартам све предвиђене трасе нећу. Докторки Јовани и њеном Покрету ћу као симпатизер помоћи на сваки могући начин, а размишљам и да се учланим у Покрет у догледно време.
Стога, као што нико нема право да монополизује народне протесте против короне (може и тровање и мигранти и равна земља, али онда мора и научно-медицинска критика мејнстрим подацима и радовима др Стојковић), тако нема нико право да монополизује будућу политичку борбу ако би се ишло на изборе. Лично, мислим да би најбоље било да се формира предизборна коалиција, једна или више, ако различите организације и покрети који су против корона-мера и вакцина не могу да пређу цензус, то се све може испитати истраживањима уочи избора колика квота места на коалиционој листи би ишла коме. А онда кад уђу у парламент, нека свако критикује власт и корона-мере како му дуне. Да ли као др Стојковић, да ли као ови што причају о тровању, да ли равна земља, свеједно. И конкуренција међу антикоронашима би била здрава и теже би власт могла да манипулише са већим бројем лидера из наше приче. Када би нас водио само један, лакше би могли да га купе или уцене, а овако има конкурецију која га држи на оку. Само да се галами у скупштини и да народ види да нас има. И то без маски у скупштини, баш као што је Радуловић својевремено једини тамо улазио без маске. И волео бих да у новом парламенту видим бар др Јовану, Радуловића и Милана Лукића као представника здраворазумских предузетника из наше приче, а лично мислим да бих гласао за др Јовану или коалицију чија би она била део. Али, свакако да не бих имао ништа против да тамо видим и Дамњана Кнежевића, монаха Антонија, Ивицу Божића, Марију Михајловић, о. Никодима Богосављевића, Биљану Ђоровић кога год.
За предизборни програм је сасвим довољно да садржи једну једину тачку, а она гласи: „Желимо укидање свих корона-мера! И да се више никада не врате на снагу!“. То је у ствари наше метаполитичко начело од чега све остало зависи. А једна посланичка група или више њих које израсту из те коалиције сутра могу и друга политичка питања успут покретати, онако како лидери коалиције сваки за себе мисли – ако сви имају око свега потпуно једномислије остаће једна посланичка група, ако не, биће више посланичких група и слично.
Такође, оваквом галамом и таласањем ми заправо трасирамо један колосек и за неку наредну власт која не би била Вучић. Што више галамимо и смањујемо корона-мере сада, свакој наредној власти ће сутра бити много теже да појачава те мере. Подижемо улог сада и унапред, за случај да на власт дође неки доктринарни корона-манијак попут Радета Панића или Зорана Радовановића.
7. Ја сам био противник прошлих избора, јер сам сматрао да Вучић суштински неће давати реч опозицији, поучен претходном праксом из прошлог сазива која је била скандалозна. Сада имам другачије мишљење. Мислим да је Вучићу донекле у интересу да има више опозиције у парламенту него сада, а и да му је боље да део гневног народа представља бар неко у парламенту ко мрзи корона-мере од тога да му стално и једино прети гневна народна улица. Зато мислим да би сада улазак у парламент имао неког смисла. Али, само под условом да сви ми па и ти који би ушли у такав парламент никада и ни по коју цену не напустимо идеју да увек морамо да изађемо на улице да одбранимо своју базичну слободу, онда када проценимо да немамо другу опцију. И да се та претња улицом увек и свуда понавља како на речима, тако повремено и на делу.
Не заборавите да је сам Блиц признао да ми слободари против корона-мера имамо резервоар од чак 20% гласова, што је чини ми се само дупло мање од СНС, а преведено би то била можда и трећина парламента. Замислите да тамо седи трећина посланика без маски који митраљирају идиотизме Кона и банде! Народ би на телевизији видео да има јако много посланика који не носе маске, а остају живи, здрави, чили и весели. Аутоматски би опао број људи који носи сулуде маске по Србији!
8. За крај о тврдњама да је др Стојковић Вучићев пијун. Све и да је тачно да је она некада била у неком посредном дилу са њим око скупљања потписа за прошле изборе, ја у томе не видим проблем. У то доба, пре јула прошле године, ми смо тек изашли из монструозног карантина и опасност од скроз левог пола корона мафије је била много већа него сада. Ако је она у том тренутку мислила (и ако је то мислила мислим да јој је рачуница била погрешна, али добро сви греше) да треба само ући у парламент како би се галамило против корона-лудила Кризног штаба, то је можда било погрешно тада у смислу неостваривости, јер и да је ушла у парламент, Вучићева већина би је такорећи лишила права да нормално говори у парламенту, као што су и опозицију у претходном сазиву. Тек након јунских избора када је ушло у скупштину мање „опозиције“ него што је то хтео и сам Вучић, као и након јулске побуне када је Вучић схватио да му је боље да бар донекле поштује скупштинску опозицију од тога да му стално прети народ на улици – има смисла ући у нови парламент.
Но, ако је и тада била са њим у некој техничкој сарадњи, мислим да то сада није тако. Жена је доживела претрес и привођење. Видео сам је у суботу на протесту са мужем. Упознао. И још и Тамару Брадић. Оно није било фингирано, види се на њима да су трауматизовани. Оно не може да се глуми. Оно је стварно до коске. Али, хвала Богу примећујем одлучност да наставе борбу. Да ли глобалисти управљају делом нашег судства и полиције па су они наредили хапшење, или је сам Вучић то урадио под њиховим притиском – потпуно небитно. Од тог момента свака оптужба да је у било каквом дилу са Вучићем пада у воду.
—————————————-
Ово није нешто догматски, ово су само моја размишљања. Могу да се адаптирају. Оно што знам, то је да морамо имати црвене линије, да знамо где су те линије и шта нам је већи, а шта мањи непријатељ. Као и то да морамо показати много већу толеранцију једни према другима у односу на период пре марта 2020. Када и ако се ово лудило у Србији – у већем делу света сигурно неће – заврши, онда ћемо се вратити нашим старим политичким сујетама и обрачунима. И тада неће бити трагедија ако опет свако крене скроз својим путем или изађе скроз из политике.
Аутор: проф. др Марко Пејковић
