Majka Srbija: Zvona Save Lozanića!
Nikada srpski narod nije zaboravio zlo, ali dobro često zaboravlja. Tako je uglavnom zaboravljen i Sava Lozanić (1882-1952), koji je pravio crkvena zvona u Kraljevini Jugoslaviji i bio toliki dobrotvor da mu je nadimak bio „Majka Srbija“
Sava Lozanić rodio se 1882. godine u Melencima, kao sin jedinac oca Drage i majke Marije. Rano je ostao siroče, otac i majka su mu umrli, a on se kao golobradi junoša zaputio u Srbiju, u prestoni Beograd. Zaposlio se u fabrici železnog nameštaja „Braća Gođevac“ i ubrzo je stekao poverenje svojih poslodavaca. Sposobni i vredni mladić upoznao je u Beogradu Jelenu Rajković iz imućne porodice i 1906. godine se venčao sa njom. U skladnom braku Sava i Jelena dobili su četiri kćeri – Cvetu, Radmilu, Ružicu i Milicu.
Preduzimljivi Sava Lozanić spojio je miraz i kredit, koji mu je odobrila Srpsko-amerikanska banka. Kupio je staru livnicu na Dorćolu i ubrzo je imao svoju firmu – „Livnicu i emajlirnicu Merkur“. Livnica ovog časnog čoveka naprečac je stekla ono što danas naslovljavamo kao brend, Sava je vredno radio, a posao se širio.
Kao što je to gotovo uobičajeno na ovim balkanskim prostorima, ratna dešavanja 1914. prekinula su ovu bajkovitu priču, Sava je opasao oružje i krenuo u rat za odbranu Srbije.
Mašine iz livnice su uvijene u platna i zakopane, a Jelena se sa ćerkama sklonila u Kragujevac, gde je šila kape za srpsku vojsku. Za to vreme Sava je vojevao, prošao albansku golgotu, ali doživeo i uskrsnuće srpske vojske i pohod u otaybinu. Kada se vratio, zahvaljujući brizi supruge Jelene o mašinama i opremi, mogao je odmah da započne proizvodnju. I tako je i bilo.
Bile su to godine velikog uspona Save i njegovog „Merkura“. Lio je zvona za mnoge pravoslavne crkve i manastire po Srbiji, ali i širom tadašnje Jugoslavije. Za crkvu u Kovinu, na primer, izlio je tri zvona, od kojih je najveće bilo teško više od 400 kilograma. Od oduševljenih parohijana stiglo mu je i pismo zahvalnosti, priča njegova unuka Milica Hakman, koja i danas čuva to pismo.
Treba pomenuti da je „Merkur“ dvadesetih godina 20. veka izlio i isporučio zvona i za pravoslavnu crkvu u Jasenovcu, mestu koje će u Drugom svetskom ratu postati najveće stradalište Srba. I crkva i zvona uništeni su već 1941. godine. Lio je zvona i za jednu od najlepših pravoslavnih crkava na Balkanu, za onu u Mostaru.
Ali, Sava nije bio poznat samo po tome što zvona iz njegove livnice odaju čaroban i harmoničan zvuk, kako su mu često pisali prezadovoljni naručioci. On je bio i veliki dobrotvor. Davao je siromašnima i ubogima, pomagao umetnike, finansirao je pevačko društvo „Abrašević“, pomagao fudbalski klub BSK, štićenike Doma slepih u Zemunu…
Poklonio je i zvono za crkvu u selu Zvezdan kod Zaječara, Srbima koji su se 1928. godine tamo naselili sa Kosova. Njegova dobročinstva donela su mu nadimak „Majka Srbija“. Stekao je i veliki ugled u Beogradu. Na porodičnu slavu dolazili su mu znameniti prestonički uglednici, kao glumica Žanka Stokić, upravitelj Narodnog pozorišta Milan Predić i mnogi drugi. On sam živeo je skromno. I dok je porodica išla na letovanje, Sava je ostajao u livnici i nadgledao radove.
Drugi rat koji je preživeo bio je poguban po posao i imetak Save Lozanića. Livnica je potpuno uništena u bombardovanju 1941. godine. To nije sprečilo posleratnu komunističku vlast da protiv Save krene u obračun, apsurdno ga optužujući za ratno profiterstvo. Od suđenja spasli su ga njegovi nekadašnji radnici, ali nisu mogli da spreče i nacionalizaciju njegove preostale imovine. Sava je naprečac umro 29. jula 1952. godine u Celju, u Sloveniji.
Osim njegovih potomaka, u proteklim decenijama Save se malo ko sećao. On nema ulicu u Beogradu, niti u rodnim Melencima. Sećanje na njega oživeo je film „Zvona Save Lozanića“, reditelja Dragana M. Ćirjanića i scenariste Zorana Stefanovića, čijom ljubaznošću su nam prosleđene skenirane fotografije i dokumentacija, koju čuva Savina unuka Milica Hakman.
Od materijalnog, ostala su zvona sa žigom Merkura, u hramovima SPC. Ali i još jedno neobično svedočanstvo, sačuvano i posle više decenija – poneki poklopac za šahtove po Beogradu, i na takozvanoj Kraljičinoj plaži na Crnogorskom primorju, na kojima se razaznaje naziv livnice „Merkur“.
Autor: Željko Balaban
Izvor: http://www.sedmica.me/h425hh/
