Православље и расколи како се снаћи?

понедељак, 24. 08. 2020.понедељак, 24. 08. 2020. Kefalo

Разговор о књизи проф. др Зорана Милошевића

Расколи су се дешавали у прошлости, дешавају се и сада, када је Српска црква у питању иамо македонски раскол, а ево таласају и у Црној Гори. У Украјини у оквиру Руске цркве такође су се појавили раскокници, а сада уз помоћ Фанара добили и Томос о самостланости. Како се снаћи у свему овоме?

Одавно искра раскола у Српској цркви, али и Руској буја. Ми смо одмах после другог светског рата имали македонски раскол, који је стављен на лед и не решава се. Али он тиња, и за све верујуће и људе добре воље то је болно питање. Са одвајањем Републике Црне Горе из састава Државне заједнице Србије и Црне Горе одмах се поставило питање стварања тзв. Црногорске цркве. Тако да су расколници врло живахни у дељењу Српске цркве.

Наравно, кључни моменат да се позабавимо са овом темом, односно да упутимо како да се снађу у овим боројним расколима, јесте давање Томоса од стране Фанара тзв. Православној цркви у Украјини. Пошто је у Украјини такође настао раскол тамо су проистекле три расколничке цркве, а од раније постоји и унијатско питање, тако да је Украјина, као словенска и православна земља постала болна тачка у православљу. Мотив, дакле, да се уради оваква једна књига која би читаоцу дала јасна упутства, како се снаћи у тим расколима, је двојан. Балканско-српски проблеми и руско-руски проблеми у Украјини и Белорусији. И одмах да кажем на ово се надовезује, осим Македоније, Црне Горе и питање Босне и Херцеговине и Хрватске, Јер, Хрватска је у току Другог светског рата формирала Хрватску православну цркву, за време постојања Независне државе Хрватске, коју су подржали Румуни у то доба који су били на страни нациста односно Хитлера. А сада поново желе да Србе који живе у савременој Републици Хрватској православце издвоје и ставе под своју контролу, те су формирали невладину организацију под именом Хрватска православна црква.

Истовремено Фанар, дакле Константинопољска патријаршија и патријарх Вартоломеј, имају позитиван став по питању давању Томоса тј. правног акта о самосталности свим овим потенцијалним и постојећим расколницима. Дакле, раскол се умножава. И то буквално на целокупном ткиву православља. А оно што је интересантно Православље што се тиче Европе углавном је словенско.

(КЊИГУ ПО ИЗУЗЕТНО ПОВОЉНОЈ ЦЕНИ МОЖЕТЕ НАРАУЧИТИ ПУТЕМ ЛИНКА: https://kupidar.com/производ/pravoslavlje-i-raskoli-kako-se-snaci-zoran-milosevic)

Расколи свакако имају историјску позадину, да ли можете нам рећи нешто више о томе?

Ми када посматрамо Фанар и Константинопољску патријаршију као мајку цркву православља има ту доста емотивних момената, јер је за време постојања Источне римске империје одатле кренуло развој и ширење православља и помало се на њих гледа са сетом и опрашта им се оно што није за опростити. Међутим, морамо на жалост да признамо да Фанар није увек био ни мајка ни заштитник за остатак Православља. За време постојања Османске империје, рођена је идеја да Константинопољски патријарх буде нешто као источни папа. Да се васељенско православље потчини Фанару. Идеја је била да се то прво уради у окриљу Османске империје, а потом да се потчини и остатак, а пре свега то је била територија Руске империје. И оно што је интересантно, први сукоб Фанара и Руске православне цркве произашао је 1791. године за време постојања државне заједнице Пољске и Литваније која се звала Речи Посполита (видимо да заставу ове зајенице данас користи опзиција у Белорусији, као националну заставу Белоруса, а та застава је све само не то). У Пинску је организована конгрегација (у наци се користи овај појам, јер је организација била римокатоличка) или сабор (како би рекли православци) православаца под влашћу Пољске, а то је била огромна територија, то је била Белорусија, већи део Украјине до Кијева, са циљем да се изузму из власти Руске цркве и пређу под власт Фанара. Тај Концил је донео такву одлуку. Наравно да је пре Концила пољска дипломатија контактирала Фанар и добила сагласнсот за оваку идеју. И то је био први сукоб Фанара са Руском црквом. А потом се он пренео и на Српску цркву. Да подсетим за време Османске империје, Фанар је држао доста ових наших територија под својом влашћу, постављао је грчке свештенике, грчке владике. Последњи су остали у Босни и Херцеговини, чак до окупације Аусто-угарске, тек тада је дошао први српски владика. Те владике и свештенике народ је звао подругљиво ФАНАРИОТИ, јер су се буквално бавили пљачком православног становништва, а не водећи рачуна о унапређењу духовног живота.

Да ли је то по Вама промоција идеје обједињеног “источног папизма”?

Тако је. Како сам већ напоменуо, већ за време Османске империје, а не за време актуелног Вартоломеја, формирана је идеја да сви православни морају бити потчињени патријарху Константинопоља тј. патријарху који тамо столује, а у овом моменту то је патријарх Вартоломеј који је ту идеју промовише уз подршку Америке и америчке дубоке државе, те је изузетно изрекламирао у свим правосланим и неправославним земљама. Дакле, тада се родила идеја о источном папи који ће имати не само првенство части, већ и власти. Другим речима, да може укидати и формирате нове цркве, рашчињавати владике, постављати свештенике и наравно решавати бројна догматска и недогматска питања. У том смислу све ово постаје изузетно компликовано.

Тако да је верујућем човеку коме је православље на срцу у свему овоме треба да се снађе. Управо јеово кључно питање где разјашњавамо да ли постоји једна Христова црква или мноштво Христових цркава. Разјашњавамо да ли је могуће спасење у овако формираним црквама полсазећи буквало од основа, од Символа вере. Свако верник зна да када изговара Символ вере да постији само једна црква, а остале су расколничке или отпадничке цркве. Дакле, морамо да гледамо каноне, саборе, догматику. Сви они који одступе од канона, од православних сабора су отпадници, а они који остају поштујући симбол вере су православни. У овом моменту колико-толико се држе Символа вере, Сабора и канона и Руска и Српска црква, мада је на Српску сенку бацио Критски (разбојнички) сабор, којим смо признали првенство папе до раскола.

Шта можемо рећи о фанариотима и грчком националнизму?

Овде се Фанар поставља као заступник грчког националнизма, те религиозна питања представља не као догматска и питање раскола, већ као сукоб Словена и Грка. Наводно православни СЛовени жееле да владају православним Грцима, које брани Фанар. И сам патријарх Вратоломеј у неколико последњих иступања, посебно у Америци, говорио је да се они боре против словенских народа, да треба тај Словенски народ потчинити и они делују у том правцу. Оно што је интересантно они су у Америци направили нов систем црквеног устројства, тако да су Словени добили не самосталне цркве (како је сада), већ само једно одељење (словенске традиције) у оквиру те Васељенске цркве. Наравно, сви су потчињени грчком архиепископу.

Другим речима, ко је Словен имаће у оквиру Константинопољске патријаршије некакву аутономију, нез аутокефалне цркве, али се, да поновимо, по свим питањима потчињава Фанару, односно патријарху Константнопољске патриајршије. Следеће, интересантан је покушај раскола Српске цркве у Америци, кад су наше три владике покушале да изађу из Српске православне цркве и потчине се Фанару, такође је део те политике. За сада нису успели, али… Шок за све православне Србе је било сазанње да нема јединства наших владика по питању очувања Српске православне цркве. Нису сви за једну Саборну Апостолску цркву, него би да пређу сад под власт Фанара, а потом под власт римског папе. Наравно, то значи да крше и каноне и одлуке Сабора итд. То треба да се објасни, да народ зна да то није истинско оно право изворно православље које води спасењу душе.

Питање језика у Цркви?

Што се тиче бар словенског дела православног света јасно је да је постојао један прајезик, то је црквено-словенски, и од њега се одступа, то је грешка. То је освештан језик, то је језик који је богат садржајем, значењима, симболима … Црквенословенски језик подсећа православне Словене на језичко јединство. У том смислу тенденције да се национализује Служба помесних цркава и да се пређе на национални језик – руски, српски, бугарски, белоруски, украјински итд. је потпуно погрешан.

Морам да подсетим да је ово и политичко питање, јер је црквено-словенски док је постојала Руска империја учен у школама и гимназијама и тај прајезик су сви знали, посебно ко је образован и ко је себе сматрао да припада интелектуалној елити друштва. Зашто омладина учи латински и грчки, кад имамо свој прајезик? Језик је жив и он се гради и дограђује, те је добро знати шта је прајезик, јер је тај језик даје корен речи који је заједничи и за Пољску и за Чешку, и за Словаке итд. Али ако се он уништи више неће постојати заједничка основа…

Као ни заједничка Црква?

Како ни заједничка Црква! Зато ако желимо да сачувамо јединство православља, ако желимо да сачувамо јединство православних Словена. Ми морамо да се вратимо и да сачувамо Црквено словенски језик како у Служби (Литургији), тако и да га вратимо у школе. Нама је црквено-словенски насилно избачен из школа комунистичким револуцијама. Ми морамо да се вратимо у тај предреволуционарни прериод и да вратимо црквено-словенски језик, како би схватили ко смо, шта смо, и да наш језик има дубоку традицију, да је он богат и значењима и он просто представља и симбол језичког јединства свих православних словена.

Да ли се и у којој мери православље потчињава Папи?

Одлично питање. Све више. Видите, Критски Сабор, неки га називају и Критски разбојнички Сабор, а на нашу жалост и представници Српске цркве су међу потписницима одлука тог Сабора. Од правосалвних цркава није само Руска црква потписала. Критски сабор је био организован од стране реда језуита Римокатоличке цркве. Тема сабора је било превенство папе до раскола 1054 године.

Шта је потписано? Па да је у првих хиљаду година (заједничког) хришћанства псотојало првенство папе, не само по питању части, него и власти. Следећи Сабор треба да реши питање, како је са првенством папе после раскола. Значи, јасно је да се ради на томе да се папа призна као врховни поглавар свих хришћана, као римокатолика тако и православних. У међувремену, постоје такозвани тајни римокатолици у православним црквама не само у српској, већ и у руској и у другим црквама, или бар тајни унијати (који признају првенство папе).

Овде се псотавља питање зашто Фанар окупља под своју власт расколнике и жели да поништи самосталност постојећих цркава?

Одговор је зато што је следећи корак потчињавање Фанара папи. Има мишљења да укоро, поводом годишњице једног сабора, треба да се прогласи јединство православних и римокатолика, а да њихов врховни поглавар буде папа. Управо је то главни мотив зашто се промовише источни папизам, а уједно објашњава зашто Фанар ради по питању раскола то што ради. Видимо, дакле, да питање раскола није ни мало наивно питање. То је висока (гео)политика. Овде је јасно да уколико нестане изворног православља нестаје и могућност људског спасења, а у политичком смислу граде се услови за формирање једне светске религије за читаво човечанство, тј. успостављање светске владе, коју препознајемо као доба антихриста.

Дело архиепископа Филарета „ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУЖНИ СВЕЦИ“, су веза Милоша С. Милојевића и књиге НАШИ МАНАСТИРИ И КАЛУЂЕРСТВО са самим Филаретом. Можете ли нам нешто више рећи о том делу.

То дело имам, и сам покушавам да допринесем да се то дело преведе и објави на српском језику. Оно је обимно, и говори о заборављеним свецима јужних Словена. То је књига која говори о свецима до раскола. По овој књизи је постојала Панонска црква са седиштем у Сремској Митровици, а чија се делатност простирала на већи део Балкана и Средње Европе, и она је канонизовала све те подвижнике у вери за свете. И архиепископ Фиалрет ту набраја именује тих сада заборављених српских светаца. Шта је ту интересантно, то што су они били не само српски Свеци и јужно-словенски него су и заједнички, јер у то време била је јединствена заједничка црква у то доба се римокатолици нису одвојили, дакле то су били свеци и Запада и Истока. Са расколом се постепено долази до промене односа према њима и они се заборављају. Управо у поменутој књизи Филарет говори о заборављеним свецима Јужних Словена, што даје за право Милојевићу да није било досељавања Срба на Балкан, те потврђује бројне тврдње тзв. аутохтониста. Та књига је била и основ за цитирање, у значајном делу писања књиге о „Нашим манастирима и калуђерству“, Милоша Милојевића када је он покушао да одбрани, а одбранио је од тадашњих власти Србије, манастире и калуђерство као места за просвету, културу за опште духовност од затварања и конфискације црквене имовине и претварања у музеје. Дакле, так књига је послужила Милошу С. Милојевићу да покаже разлог, значај и дубину трајања тих манастира и важност за српски народ.

И када причамо о Филарету, који је био извор Милошу С. Милојевићу, такође је Филарет имао изворе, а то су били летописи?

Тако је.

До којих је данас теже доћи, али постоје?

Што се тиче српске науке то је једна чудна ситуација. Ми смо некако посустали, не шаљемо наше истраживаче да донесу у Србију бар у дигиталној форми или фотокопије важних дела где се ми помињемо. А летописи су и писани и пишу се да сачувају од заборава, на одређеној територији, догађаје, људе итд. Дакле, летописи јесу прворазредна историјска грађа и не можемо их оспорити нити занемарити. И данас све цркве (парохије) воде своје летописе. У њима се наводе подаци о броју крштених, умрлих, догађајима итд.

Зашто би неко требао да каже “Е тај летопис је фалсификован и не говори истину итд”, који је мотив неког свештеника да своје доба кад неки проблем није добио димензије које добија тад да фалсификује нешто што некоме не одговра у будућности. Заиста су летописи првенствено историјска грађа коју треба уважавати.

И за крај реците нам зашто је потребно имати књигу ПРАВОСЛАВЉЕ И РАСКОЛИ?

– Овде има осамнаест радова, већина је преведена са руског језика. А има и домаћих имена, међу њима је и Александар Митић, који говори о Светосављју који је заборављени пут српског народа и Српске православне цркве. А зашто је заборављен? Зашто се Свети Сава све више истискује из наше свести из наше културе и цркве? Зато што је он у својим делима не двосмислено рекао да су римокатолици јеретици, не расколници – већ ЈЕРЕТИЦИ. И због тога актуелни екскуменисти који се залажу за јединство за Римском црквом Светог Саву избацују и из Цркве. Не само из наставних програма него из нашег памћења, наше свести, наше културе и наше цркве.

Разговор водио: Новица Крезић