Komunistički zlikovac Koča Popović
KONSTANTIN KOČA POPOVIĆ
Prilog biografiji „narodnog heroja“
Ovaj komunistički zlikovac je bio sin jednog od najbogatijih Beograđana, poznatog kao velikog ratnog profitera, koji je zajedno sa svojim bratom imao mlin i našoj vojsci, a i srpskom narodu, prodavao brašno pomešano s peskom i tako se obogatio. A njegov vrli sin Konstantin – Koča je posle Drugog sv.rata uspeo da naplati ratnu štetu koju su njegov otac lopuža i brat mu lopuža, Kočin stric, pretrpeli tokom Drugog svetskog rata u kome je drug Koča bio jedna od glavnih Titovih perjanica.
Koča je bio bon vivan i pre i posle rata. Školovan je u Švajcarskoj na katoličkim univerzitetima, kao i na Sorboni. Bio je član Vrhovnog štaba, koji je, na čelu sa Titom, doneo odluku i dao odobrenje našim „prijateljima“ Amerima da nas bombarduju na Vaskrs 1944. godine.
Sv. vladika Nikolaj Velimirović je između ostalog napisao: „…a one sinove bogataške, one beogradske nabobe, koji su (presićeni svih poroka i nesposobni da dođu do ikakve počasti u nacionalnoj državi) otišli u komuniste, prota je nazivao „falsifikatima.“
Drug Koča je još 1972. godine napustio politiku i posle Titove smrti izdao je meomare, koji su obična limunada, ali su se dobro prodavali i sin profitera i na taj način je punio svoje džepove, jer Srbi su poznati po tome da vole uglavnom da čitaju limunade , i da onda ćoškare i prepričavaju živote nekih tzv. velikana. I u slučaju Kočinih memoara očekivali su neko pljuvanje po Brozu, ali i to je bio još jedan komustički ćorak, jer vrana vrani oči ne vadi ni posle vranine smrti, tako da su i tog puta Srbi ostali, po ko zna koji put, uskraćeni za neki bitan trač iz komunističkog sveta.
Drug Koča je, kao i drug mu partijski Tito, obožavao da igra tenis, kao nekada i sva bogataška deca uostalom i pok. Jelena Genčić je često igrala sa njim tenis, jer su bili i komšije na Dedinju, s tim što je Jelenin otac, dr Lazar Genčić, čuveni srpski vojni hirurg, bio neko ko je mnogo zadužio srpsku vojsku i srpski narod, za razliku od Kočinog oca koji je taj isti narod i vojsku zavijao u crno svojim mućkama sa brašnom i peskom.
Drug Koča, koji je zahvaljujući naivnosti, neznanju i nezainteresovanošću Srba uvek nekako bio na konju. Jer mnogi Srbi, pristigli iz pasivnih krajeva posle oslobođenja i jesu živeli kao na konju u odnosu na ono gde su ranije živeli i zato su i velikim delom i dozvolili da i ovaj „falsifikat“ bude do kraja svog života na konju, a i sada je ponovo na njemu i jezdi ponovo Beogradom kroz svoju dobijenu ulicu.
Pre rata, Crnjanski je takve kao on zvao «salonskim komunistima», i tvrdio da bi oprostio stotinama mladih radnika, zavedenih idejama socijalne pravde, ali da bi bio nemilosrdan prema buržujskoj deci koja se nekažnjeno igraju komunizma, dok sirotinja trune u zatvorima.
MARTOVSKI PREGOVORI 1943.
U martu 1943. vođeni su, u Bosni i Zagrebu, pregovori između partizana i nemačkog okupatora, koje su, u Brozovo ime, vodili Vladimir Velebit, Milovan Đilas (zvani Đido) i Konstantin Popović (zvani Koča).
Sreli su se u Gornjem Vakufu 12. marta 1943. Načelnik štaba generala Litersa, Fafenfront, pisao je, o uslovima koje u partizani ponudili, generalu Horstenau u Zagreb: „Oni izjavljuju da se ne bore protiv hrvatske države i ni pod kojim uslovima ni protiv Nemaca, već isključivo protiv četnika. Oni su spremni da se oružano bore protiv svakog neprijatelja kog bi Nemci označili i protiv Britanaca kad se budu iskrcali.“
Da se na zaboravi da partizansko, Kočino „čistunstvo“ u ratu nije bilo tako „čisto“.
DRUG BEVC I DRUG KOČA
Kraj rata 1944. doneo je niz bombardovanja gradova u Jugoslaviji, od strane američkih i britanskih vazdušnih snaga, koje su udare dogovarale sa Vrhovnim štabom NOV i POJ na čelu sa Brozom. Naročito su stradali srpski gradovi: od Podgorice, preko Beograda, do Niša. (Naravno, sve zarad uništenja „mrskog okupatora“; trudnice i bebe iz beogradskog porodilišta bile su, kao i 1999, „kolateralna šteta“).
Slovenački gradovi nisu toliko stradali, jer se Edvard Kardelj („drug Bevc“) izrazito protivio tome. Svojim partizanima, koji su tražili bombardovanje pojedinih gradova u „deželi“, pisao je: “Ne razumem koje vas potrebe teraju na to i u čiju korist bi bilo to bombardovanje. Nema sumnje da bi u Ljubljani bilo na hiljade naših mrtvih ljudi, a neprijatelj ne bi pretrpeo gotovo nikakve gubitke. U TOME IMAMO ISKUSTVO IZ CELE JUGOSLAVIJE. Imajte na umu da saveznički avioni bombarduju na POSEBAN način, tako da pokrivaju CELE POVRŠINE.“
Ono što u Sloveniji nije hteo da radi drug Bevc, u Srbiji je hteo drug Koča. On je tražio bombardovanje Leskovca na rođendan kralja Petra Drugog, 6. septembra 1944, kada je poginulo preko hiljadu civila i kada je „srpski Mančester“ srušen do temelja.
Drug Koča je svoj posao obavio sa gospodinom Ficrojem Meklejnom, predstavnikom one Engleske koja je svoje pobede uvek bila spremna da izdašno plati tuđim glavama. Bombardovanje je Koča sa Meklejnom posmatrao sa brda Petrovac, o čemu Čerčilov emisar piše: „Kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh u pravom oblaku prašine, dima i ruševina… Ostaci Leskovca ležali su pred nama pokriveni dimom… Čak su i partizani bili potreseni“.
POVRATAK DRUGA KOČE
Drug Koča se u Beograd 1944. vratio u jednoj rečenici svog nadrealističkog druga, Marka Ristića. Ristić se, za razliku od druga Koče, koji je s puškom otišao u partizane, krio kod tasta u Vrnjačkoj Banji. Da bi dokazao pobednicima da im je odan, i da ne treba da ga ostrakizuju zbog ratne neaktivnosti, on je, u „Politici“, 5. novembra 1944, napisao: “Nema, ne može da bude slobode naroda, ni jedinstva, ni mira, ni sreće, bez potpunog uništenja izdajničke reakcije, bez pravde koja, kako su rekli Koča Popović i Peko Dapčević, „obuhvata osvetu, uključuje osvetu““.
Dok je osveta sprovođena u Beogradu, drug Koča je pohitao da oslobodi Zagreb, i tamo da „blagovesti“ drugu Krleži da mu je Partija sve oprostila, i da se može uključiti u novi život, iako je njegova Leposava (maskirana u Belu, da ne iritira Zagreb svojim srbskim imenom) za vreme rata zabavljala ustaše u Hrvatskom narodnom kazalištu, a lično ustaški ministar Mile Budak štitio najvećeg hrvatskog pisca.
POSLERATNA OBNOVA I IZGRADNJA
Dobrivoje Tomić, pripadnik „reakcije“, posle rata đak Pete beogradske gimnazije, u svojoj knjizi „Crveno sunce u zenitu“, seća se šta se desilo njegovim drugovima iz odeljenja, koji su u školu pešačili iz Ostružnice, kad su, plivajući, doplivali do druga Koče (svedočio mu jedan Ostružničanin iz odeljenja): “Ispričao mi je da je Koča Popović sa svojim „drugovima i drugaricama“ iz CK/…/ došao na mesto gde se ovi đaci kupaju. Kad su ovi Ostružničani počeli da igraju odbojku, Koča je počeo da viče na njih, da psuje, i tom prilikom je gurnuo jednog od njih. Oni uzvrate psovkama, a jedan od njih zvizne Koču šamarom. Došlo je do opšte tuče, u koju se umeša Kočino „obezbeđenje“. Koča je dobio dobre batine, ali su ove Ostružničane odmah pohapsili. U zatvoru su ih najpre žestoko prebili, pa im je na zahtev Koče suđeno „po hitnom postupku“. Lično Koča Popović je za dvojicu đaka tražio smrtnu kaznu! Đaci su se branili i tvrdili da nisu znali ko je ko, jer su svi bili u kupaćim gaćama. Ovakvim pravdanjem, molbama roditelja i mesnih funkcionera Ostružnice, Koča je udovoljio odustajanjem od smrtne kazne, te su kažnjeni zatvorom i gubitkom prava na školovanje“.
Toliko o Kočinom «humanizmu&renesansi» u prvim danima „slobode“.
DRUG KOČA I NATO
Kada je Tito raskidao sa Sovjetskim Savezom, to je bila ozbiljna spoljnopolitička preorijentacija. Njegov odani drug Koča je tada, 10. juna 1950, u pregovorima sa Dvajtom Ajzenhauerom, koji ga je pitao da li bi jugoslovenska armija, ideološki utemeljena na komunizmu, bila spremna da se bori, zajedno s kapitalističkim zemljama, protiv SSSR-a u slučaju rata u Evropi, odgovorio potvrdno, uz smokvino lišće izvesnih rezervi. Godine 1951, drug Koča, kao načelnik Generalštaba JNA, tajno je posetio Pentagon, pa je oktobra te godine potpisan Pakt o vojnoj pomoći, da bi Broz, koji je okrenuo leđa SSSR-u i Staljinu, dobio od Amerikanaca oružje i opremu u vrednosti od 15 milijardi ondašnjih dolara!
ZAVEŠTANJE DRUGA KOČE
U specijalnom dodatku rimske „Republike“, 11. januara 1991, drug Koča daje novinaru Dinu Freskobaldiju svoj zaveštajni intervju. U njemu kaže, između ostalog: “Pažljivo me slušajte. Rođen sam u Srbiji, ali sebe ne smatram više Srbinom. Zašto bih morao da se izjasnim kao Srbin kad u Beogradu komanduju upravo naslednici četnika protiv kojih smo se čitavog rata borili? Srbi su ostali na kulturnom i civilizacijskom nivou na kome su se nalazili pre sto godina. Slovenci i Hrvati su otišli dalje od Srba i zato je ispravno što idu svojim putem“.
Ima li se šta dodati ovim mudrim rečima velikog druga Koče?
Slučajno li je dobio diplomatsku akademiju i ulicu u Beogradu?
Slučajno li je ceo Beograd bio oblepljen plakatima sa slikom druga Koče, koji najavljuju film o drugu Koči velikog reditelja Gorana Markovića?
Druga Srbija i dalje može ponosno da peva: “Druže Kočo, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo“.
Ali, istinska, normalna Srbija mora svega da se seti, i da, obnavljajući svoje orijentacije, nikad ne zaboravi kome je gde mesto.
Izvor: Rojalistički klub
