Иван Максимовић: Вучићево хушкање Срба на Србе на КиМ

“На оној страни живота, супротној од власти и сепаратистичке странке Александра Вучића, “Српске листе”, народ је остављен и препуштен себи.”

Протест у Пасјану – догађај који је могао да буде историјски

Претешко стање косовских Срба обремењено је нељудском безобзирношћу Александра Вучића и, чини се, чак његовом мржњом нарочито израженом према српском народу на Косову и Метохији коме се труди да приушти све оно најгоре што успе да осмисли. Баш онако како је на почетку пандемије рекао да ће “морати да смисли нешто горе од Сајма”, то горе јесте опис живота овдашњих Срба.

Вучић то не може сам па је својим поданицима, који чине локалну власт, омогућио дословце све. А како су то мале средине, то ни једно зло и терор који трају годинама, нису безазлени.

На оној страни живота, супротној од власти и сепаратистичке странке Александра Вучића, “Српске листе”, народ је остављен и препуштен себи. Без икога ко би стао у његову заштиту, или се за њега заузео, спонтано се поделио у две групе. У једну већу у којој су они који пре или не много касније, одлазе са КиМ у потрази за послом као условом да преживе, и у ону мању која трпи, нада се некаквом побољшању и прилици да им се омогуће какви – такви услови за живот и останак тамо где су и рођени. Ове друге недавно је издало стрпљење након маратонског ишчекивања посла.

Почетком априла прошле године, на прозивке у Скупштини да у Србији нема довољно медициснког особља и да је власт крива што они масовно напуштају земљу јер у Србији не могу да се запосле, министар здравља Златибор Лончар одговорио је да не постоји никаква забрана запошљавања, већ да је запошљавање “само контролисано”.

Ни једно од ова два није тачно. Забрана запошљавања укинута је тек 01. јануара ове године а на снази је била од 2013. Што се контроле запошљавања тиче, контролише се једино да ли су кандидати страначки подобни или не и то није никакава тајна нити новост.

Неколико дана касније Министарство здравља Србије расписало је конкурс за пријем у радни однос у здравственим установама па тако и оним на Косову и Метохији где је отворено радно место за 75 лекара и 200 медицинских сестара и техничара. Ово је властима послужило да покажу како они “брину” о Србима на КиМ. Међутим, резултати конкурса никада нису објављени.

Уместо тога новембра месеца расписан је нови конкурс који се ни на који начин, у ономе што је представљено јавности, није односио нити повезивао са априлским. Осим у томе да је и овај потоњи пробио законске рокове о објављивању коначних резултата. Овакав степен самовоље и непоштовања јасних законских одредби изреволтирао је оне који су се послу надали али ни изблиза толико као сазнање да ће списaк примљених кандидата бити објављен тек након сепаратистичких избора заказаних за половину фебруара ове године. Тада је свима постало јасно да су посао добили, као и сваки пут до тада, чланови родбине, пријатељи, чланови “Српске листе” а не они чијим породицама од тога дословце зависи опстанак.

Спискови су објављени “стидљиво”, мимо прописа, у намери да се сакрије резултат који никога није изненадио али јесте огорчио. Истакнути се тек унутар зграда здравствених установа где су бојажљиво фотографисани а онда приватно дељени на друштвеним мрежама да би и то убрзо постало јавно. Уз спискове су детаљно наведена имена родбинских и пријатељских веза, број плате како по члану породице тако и породично које вишеструко премашују број чланова јер се многи “сродници” налазе на више платних спискова насупрот кандидата који су се пријавили а живе у вишечланим породицама без икаквог примања, не ретко и по двадесет година.

Незадовољство које је гомилано незајажљивом отимачином представника “Српске листе” из уста гладних ради намиривања кафанских цехова, трошкова “одржавања” љубавница па и ради пуког расипништва, изнедрило је нешто што је истински могло да постане догађај од историјског значаја. Тако је 05. марта у Пасјану, организован први протест незадовољних, боље рећи Срба огорчених запошљавањем искључиво по партијској родбинској линији у Здравственом центру Гњилане, али и у образовању, од доласка Александра Вучића на власт.

Ни страначки, ни политички већ народни протест није организован у већим центрима око којих се окупљају Срби на КиМ попут Косовске Митровице и других општина на северу, нити у Грачаници или Штрпцу, иако је свуда иста невоља притисла народ, већ у једном малом селу у коме то нико није очекивао. Вероватно је због тога и успео јер је изненадио све.

Из дана у дан број људи се повећавао и протест у Пасјану почиње да привлачи све више пажње у медијима. “Српска листа” на локалном нивоу почиње да прети и то веома грубо, захтева се од народа да се понаша у складу са интересима странке а не својим личним потребама те да игнорише протесте.

На протесту су изнете бројне неправде, јавност сазнаје да преко 80% запослених не прима ни пуну плату и да је та “привилегија” резервисана тек за родбину и страначке упосленике, а да око стотинак њих из тог краја чак никада није ни отишло на посао. Огорчени Срби најављују одлазак у Београд и захтев да разговарају лично са Александром Вучићем и да га упознају са ситуацијом ако до сада није упознат. Управо та најава и јесте била крајња граница коју власт може да поднесе – одлазак у Београд.

“Ви можете да претите да ћете да гладујете, да протестујете данима, никога то не занима, али ако обујете ципеле и кажете ја идем тамо где ће ме чути, онда је то плафон и онда одједанпут приметите да вас чују” кажу неки од Срба који су у овом протесту учествовали.

Трачак наде који се овим протестом појавио, убрзо бива угашен. Већ после првог састанка са политичким представницима, све је стало, без икаквог објашњења. Претпоставља се да су они који су протестовали добили обећања да ће им проблеми бити решени ако престану да се буне.

Протест у Грачаници – народ болницу назвао поњеном “свемоћном” директору

Десестак дана касније, тачније 16. марта, када је у Здравствени центар Приштина са седиштем у Грачаници на потписивање уговора о запослењу дошло тридесетак апликаната новембраског конкурса, одржан је нови и нешто масовнији протест и у Грачаници. Одавде је затражено је поништење конкурса и смена директора Kлиничко болничког центра Братислава Лазића.
Незадовољство је толико еруптирало да су протестанти медијима преко тридесет минута говорили о непочинствима и неправилностима у спровођењу конкурса. Протестовали су махом људи који немају никаква примања али су одбијени уз наводе који ни мало нису сметали током пријема нечијих рођака на та иста радна места. Одатле су најавили нове протесте па и одлазак у Београд и захтев да разговарају са Александром Вучићем.

Петар Петковић, директор Владине Канцеларије за Косово и Метохију, у том тренутку се нашао на Косову и Метохији уочи обележавања годишњице мартовског погрома. Истог дана је изразио “разумевање” рекавши да је нормално да не могу сви да буду задовољни конкурсом за 40 радних места на који се пријавило 250 кандидата. То јесте тачно али није то народ извело на улицу већ чињеница да је спровођење конкурса препуно неправилности и обилује очигледним и бруталним кршењем закона што Петковић ни једном једином речју није прокоментарисао. А имао је шта да каже.

Уредбом о интерном и јавном конкурсу за попуњавање радних места у државним органима (“Сл. гласник РС”, бр. 2/2019), чланом 20 предвиђено је и спречавање сукоба интереса.

“Пошто прегледају пријаве на конкурс, чланови комисије дужни су да дају писмене изјаве о томе да ли они или с њима повезана лица имају приватни интерес везан за спровођење конкурса.

Члан комисије код кога постоји сукоб интереса, изузима се из комисије, а заменик члана наставља рад у комисији. Ако сукоб интереса постоји и код заменика члана, именује се нови члан комисије”.

Уместо тога, како директор болнице у Пасјану рече “и наши рођаци морају да раде”. Свакако да морају, неупитно је, али тек када буду запослени они који испуњавају услове предвиђене законом а не по рођачкој линији.

Петковић је најавио отварање 40 радних места које је “обезбедила Влада Србије” да би два дана касније рекао да “никоме нисам ништа обећао јер питање запошљавања није ни до мене, нити до ових људи, нити се то ради на улици, него по прописима и законима”.

Обећања нису једино средство којима се власт послужила да угуши ове протесте. Учеснике је на разговор позвао “градоначелник” Грачанице, Срђан Поповић али су они то редом одбили слутећи да се ради о превари.

Магазин Таблоид је дошао до сазнања да је те вечери, у духу најцрњих манира УДБ-е а по налогу Срђана Поповића, патрола такозване “Косовске полиције” обилазила учесника протеста буквално им одлазећи на кућу и упозоравајући их да ће бити ухапшени као организатори протеста, уколико се буду појавили на њима у будуће! Како се ради о простом и незаштићеном народу, свесном какве све проблеме могу да имају ако се замере локалним властима, многи су одустали од борбе за своје парче хлеба.

Након одбијања да разговарају са Поповићем одлучено је да Петковић разговара појединачно са сваким од учесника протеста. Како за наш лист наводе иницијатива је стигла “са Копаоника” од правог “директора” не само Канцеларије већ свега српског што се мрда на Косову и Метохији, Милана Радоичића.

“Сви су се налазили у сали али смо један по један прилазили Петковићу да исповедамо нашу муку” кажу овдашњи Срби у разговору за Магазин Таблоид. “Док смо ми говорили он је писао нешто на неком парчету папира, поред имена и презимена писао је неке знаке… вероватно је и то бацио чим је изашао одатле”.

Тог дана су протести почели да се осипају. Део њих је одустао уплашен претњама, део отишао у Косовску Митровицу где су тајно, а опет мимо конкурса за додатна места који још није расписан, потписали уговоре о запослењу. О озбиљности свега говори податак да се потписивање уговора обављало у једном од градских кафића, наводе саговорници Магазина Таблоид.На крају, како су и најавили, Срби су кренули пут Београда да се нађу са Ацом Србином. На жалост, од превеликог србовања Аца није имао времена за ове мученике за које се бори као лав, а који су се задужили да отпутују до Београда, већ их је тамо примио Петар Петковић са којим су, малтене, дан раније већ разговарали у Грачаници. Неколико најава да ће им нешто бити обећано и заједничка фотографија из Палате “Србија” са Петковићем је све што су понели са ове “екскурзије”.

Тако су протести који су потекли из незадовољства народа, претворени у још једну његову поделу. Уследило је простачко политичко препуцавање својствено члановима Вучићеве секте, како још Срби на КиМ називају “Српску листу”. Оно што је могло да постане историјски успех, срозано је на историјски промашај.

Но, и да се отвори довољно радних места за све којима је посао потребан, остаје чињеница да нису поништени конкурси на којима су запослени кандидати са трговачком и фризреском школом који су управо ради тог конкурса докупили приватно дипломе медицинске школе као и то да су запослени најпре они са рођачком и политичком залеђином. Непотизам је само врх леденог брега укупног безакоња и криминала који је на Косову и Метохији оформирао Александар Вучић како би у шаци држао сваког ко може да буде било каква препрека издаји Косова и Метохије којој утире пут од првог дана доласка на власт а, без сумње, и много, много раније.

Аутор: Иван Максимовић

Извор: КМ.НОВИНЕ

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!