Feminizam: projekat ili ideologija
Gde je srce puno nema mesta nezadovoljstvu.
Hoće li se ikad iko zapitati šta se to desilo između Eve i Adama, da su se tako glatko i lako odrekli neograničenog blagostanja u sveukupnoj rajskoj raskoši? Ali ne na onaj zaslepljen, feministički način, da je žena, budući od čovekovog rebra, morala da bude s jednakim pravima kao i muškarac. Ili kako je Eva imala onu zanosnu i očaravajući i umilnu reč za Adama, da joj nije mogao odoleti u neuobičajenom zahtevu. Ili da je zmija, potonji gmaz za prah zemaljski prometnuta, na mig nečastivca slatkorečivim i zavodljivim ponudama u Evi pokrenula težnju za nečim drugačijim, sasvim nepoznatim, pa time i za boljim od onoga što Raj nudi, da sasvim zaboravi sa čime sve raspolaže u Raju, kroz Adama sasvim slobodna, što je za ženu najpuniji način poznanja. I obrnuto kako ih ne možemo razumevati kao odvojene jedinke. Pa i da podvučemo: sasvim slobodna! Jer Raj je sloboda! Kako za Evu, tako i za Adama, jer oni su ujedno.
Zaista šta se to prelomilo u braku bez mane i senke, braku koji je bio slika i prilika večnog života po skladu, ujednačenosti, istomisliju, u jednoj volji, jednoj duši i jednom telu, toliko da između njih dvoje nije postojao ni stid, ni strah, ni sumnja, ni bojazan, ni zazor, ni pritvorstvo, ni obećanje, ni strepnja, ni nedorečenost, da jedno pred drugim u punoj vedrini svog odnosa bejahu do te mere neposredno razodeveni u duhu i duši, da su se tako bezazleni, slobodni jedno za drugo, slobodni za svet, i ujedno, činili se podobni anđelima nebeskim.
Ali tu je drvo, preko sveg neizmernog blagostanja i duševne punoće, do krajnje bezazlenosti, prostodušnosti i neposrednosti. I na drvetu, za gledanje ali ne za kušanje, pa zato i plod neobično izazovne slasti i zadovoljstva: postati Bogu nalik od njegovog kušanja. I poznanju dobra i zla!
Pa ko ne bi tome odoleo, preko sveg izobilja i blagostanja! Još kad to zmija kaže!
Drvo sa tim i takvim plodom nije ono što će do dana današnjeg ljudskom rodu predstavljati veliku grešku u nastajanju čoveka. Ne samo drvo. Ono je znak zabrane – jer i u Raju postoji ono što je zabranjeno, kao temeljna mera poretka, jer to onda nije Raj, a da se ne bi prekršila ta zabrana, od Boga našeg Oca i Stvoritelja čoveka, sledi nalog poslušanja. Jer zabrana nije sama sebi svrha, kao odmazda, već poredak. U tom poretku sadržana je neposredna veza sa izvorom živog života, da i tako opišemo najeminentniju svezu sa Bogom, a koja se čuva i neguje poslušanjem. Dok je odricanje od poslušanja okretanje leđa tom vrelu živog života na kome se jedino napaja duša naša u svoj svojoj punoći. Držeći se poslušanja to je za ljudski rod odbrana od pada i stradanja, kako su Adam i Eva odbacivši reč Božiju prigrlili pad i stradanje, odabrali su ovaj svet u kome će potomci tražiti Raj. Jer šta je nalog poslušanja ako ne ograda pred padom u gordosti, u obmanu i laž!
Međutim, ostaje neizrečeno šta je to Evu navelo da uvaži zmijinu lascivnu ponudu, uz sve blagodati i neizmerno blagostanje s kojim je raspolagala, zajedno sa svojim Adamom.
Zmijinom sablažnjivom intervencijom Eva je bila suočena sa pojavom novog i na taj način sasvim nepoznatog, pred čime zabrana i poslušanje padaju u vodu i sasvim poništeni gube na vrednosti. Taj izazov novog, sa odbacivanjem poslušanja, pokreće nezadovoljstvo, što je opaka i nezasita psihička aždaja i volje i duše, pa se u njoj bezobzirno uspravilo nezadovoljstvo, s takvom silinom da je potpuno izbrisalo sveukupno blagostanje Raja i njenog potpunog sjedinjenja sa Adamom. I to je taj žalac kojim je zmija zatrovala Evu. Što i nije neobično, da iako već mnogo toga ima, poželela je spokojan i punoćom obdaren prepletaj sa Adamom, i njega je ponukala da uzme plod, odnosno da ukloni svoje nezadovoljstvo i njih dvoje opet budu jedno, što on sasvim ujednačen sa njom bez sumnje i slutnje to je prihvatio, jer i inače među njima ne postojaše ni sumnja ni slutnja. I već kada su pogazili poslušanje, da bi sačuvali sećanje na to da su u jednoj volji, jednoj duši, jednom telu, odenuli su se, pokrivši svoja obnažena tela. Jer im se pojavio stid kao mera poznanja dobra i zla – što je u okvirima trajanja u Raju anomalija.
Međutim, što je za nas bitno tako se sa Evom u ljudskoj prirodi ustanovilo nezadovoljstvo.
Ovo ni najvatreniji atesti ne mogu oboriti, čak i ako to uzmu da tumače kao antropometrijski mit, u prirodi žene nezadovoljstvo je daleko izražanije nego u prirodi muškarca, kao i mnogo, mnogo toga. Jer žena je izvorni nosilac osećajnosti, budući od Boga darovana sposobnošću nošenja života. Muškarac je spekulativan tip, pred kakvom društvenom pojavom, da l se to tiče industrije, nauke, poljoprivrede, zakona, tehnike – ma koje vrste, ljudskih odnosa, prema toj pojavi, shvaćenoj kao problem, muškarac se uglavnom postavlja spekulativno, što se najbolje vidi u veštini ratovanja. Nezadovoljstvo je duboko unutarnje stanje, koje je, kao u slučaju Eve, posledica nekog uvida u sebe ili u šta spoljnje, i uobičajeno traži rešenje, okrenuto prema svetu. Za Evu, pa i Adama, posledica je bila izgon iz Raja i stalno prisustvo nezadovoljstva.
Pa da se čovek zapita: kuda to vodi nalog nezadovoljstva?
Možda onom savršenstvu koje se nahodi u poretku rajskom, gde čovek ni u čemu ne oskudeva i u svemu je podmiren, u duhu, srcu i volji, i sve mu je jednako na raspolaganju, gde daljina i blizina imaju jednaku vrednost, i bol se kao i blaženstvo primaju sa jednakom radošću.
Koliko god da su uzvišene i plemenite težnje kojima vodi nezadovoljstvo, ono je ipak po svom poreklu i biću poremećaj, anomalija, greška. Iako nastalo u Raju, ali učinkom zmije, drčne Eve i bolećivim Adamom, nezadovoljstvo je, s druge strane gledajući, ipak i samo paradoks – jer je bezuslovno usmereno zahtevom za onim što je suvišno i bez čega se održava i poredak i ono što je temeljno u njegovoj suštini. Srpski lik života iznedrio je veoma precizan opis nezadovoljstva u izreci, koja se obično nekom kaže u određenom životnom stanju: „Preko leba traži pogaču“.
Međutim, pre nekog vremena uvideo sam: Nezadovoljstvo je pokretač modernog – što je suštinski odstupanje od postojećeg poretka, Bogom ustanovljenog i održavanog.
Osnovno polazište, pa i utemeljenje nezadovoljstva nahodi se u saznanju o postojanju savršenstva, pa time i savršenog poretka u kosmosu (svetu). Što je luđe od svega, kod neverujućih, pojam Raja daje misao o saznanju savršenog sveta. Onda je i prirodno da su najopasniji ljudi po život (poredak, koji je baštinik života) oni koji brane savršenstvo. I što je ništa manje ludo i to: da savršenstvo se ustanovljava u ideji – ukratko ovako bih opisao osnovni motiv i delanje Nike Babuljevića, iz mog romana „Uspon i kraj Nike Babuljevića“.
Koliko sam bio rukovođen sagledanom i odmerenom štetnošću upravljanja životnih sila prema ideji, toliko je i Niko Babuljević to u romanu i dokazao. Ideja nije Bog, niti njegov lik, ali je zato pokretač onih sila u čoveku koje mu kazuju da može za šiju da ščepa život.
Ne mogu a da ne preskočim čitav niz razvrstavanja ovih misli, pa da doskočim na saznanje da dubinu svog revolucionarnog (malograđanskog) zanosa srpski komunisti su izražavali u napadima besnila pred mirisima tamjana (Marko Ristić, Koča Popović, Oskar Davičo…). A oni, osim krvoločnosti prema nosiocima poretka kojeg bi da zatru, u svom slepom samoljublju, što je svako veličanje ideje, svedočili su potpuno odsustvo one sile koja od stihije (nagona, strasti), ukrotivši je sazdaje život, pretočivši je u kult smrti. Pa onda i nije ni čudo što se tako olako primalo sve „moderno“ sa Zapada, pod maskom novog života, što je bilo osnaženo pojmom avangarde, odnosno onim delima koja su odstupala od tradicionalnih okvira u delima, ali i od nasleđenih oblika sadržaja svakidašnjice.
U prirodi je revolucije da u sebi nosi težnju ka onom poretku koji bi trebalo da zameni postojeći. Ovo nam kazuje da ona misao o „srpskoj revoluciji“, na šta se svodi ustanak Karađorđev (po misli jednog Zapadnjaka), rezultat je vrlo nakaznog razumevanja Srba i njihove istorije – da u misli Zapada Srbi odvajkada živaljahu pod Turcima i da Turci drže civilizacijski lik kome se protive Srbi (u čemu su ponaviše prednjačili Englezi, specijalno kroz personu po imenu Bendžamin Dizraeli). A Karađorđe samo što je pokrenuo oslobodilačku borbu za Srbe i viševekovne srpske zemlje koje su to poprilično vekova bile i pre pojave islama u srpskoj avliji.
Sama misao o revoluciji nastala je u malograđanskoj svesti. To je ona svest koja nije u stanju da obuhvati ništa dalje od same sebe i njenih usmerenja prema elementarnim zahtevima egzistencije (što se političkim govorom zove totalitarizam). Pa nije ni čudo što u njoj nema mesta za Boga. Uostalom, pandan malograđanštine najlakše se može poznati po delima umetničkim, kao, na primer, kič je plod te svesti, sužene do samoživosti, gde je prirodan izdanak u najnovijim izdancima, koje sa umetnošću ništa nemaju, ali akterima toga ni malo ne smeta da samoljubivo o tome govore kao da su to umetnička dela (performans, hepening… instalacije, multimedijalno, što se suštinski odnosi na činodejstvovanje kneza tame).
Ova napadna digresija ovde je ušetala samo s jednom namerom da predoči kakve sve represalije mogu da pokrenu i proizvedu oni društveni procesi koji se i pre i posle imenuju pojmom revolucija, a poreklo im je u veri u životodajnost ideje.
Toliko što se tiče traženja uzroka poriva nezadovoljstva. I njemu sledstvenog uvažavanja modernog, kao koncepta oplemenjenog života, jer se ispostavlja da je modernost prikriven vid ispoljavanja nezadovoljstva, kao poziva na rušenje postojećeg poretka.
Ako smo odredili nezadovoljstvo kao jedan od bitnih činilaca ljudske prirode, i s uverenjem da smo ga učinili lako prepoznatljivim, hajde da se poduhvatimo, u ovom trenutku, carskim ispoljavanjem tog dela naše humanoidne naravi. I ono se sadrži u pojavi koju kroz društvo možemo poznati među ženama koje za sebe govore da su feministkinje, a i njihovo javno delanje, kroz živo tkivo društva, doprinosi opravdavanje te reči, kako god da je one shvataju po smilu.
Najpre, zabune da ne bude, situiranje žene u industrijskom i postindustrijom društvu su jedna stvar, dok su feministkinje nešto drugo. Ako se u kakvim zahtevima preklapaju sa tokovima života savremene žene, to ne znači da su im putevi i ciljevi isti. Kao jedna od tekovina industrijskih nadograđivanja civilizacijskog lika na pozornicu društva stupa i zahtev žene da se po raspodeli društvenih ravni u državnom ustrojstvu ustanovi i mesto žene, uz već etabliranog muškarca. Kod nas, u Srbiji, ta pojava se uočava sa počecima širenja industrijalizacije, u drugoj polovini XIX stoleća, sa vrlo uočljivim primesama zapadnog shvatanja tog pitanja. Ali ponajviše kroz misao pojedinih agilnih sledbenika zapadnih saznanja o društvenom uređenju, uz stidljive uvide o istom pitanju među Rusima. I kao po nekom najdubljem nalogu najviše isticano pravo, kako u Rusiji, kod mladih žena u Petrogradu, tako i na Zapadu, bilo je prvo pravo na školovanje, odnosno obrazovanje, a što je imalo i odziva u ne baš velikom građanskom sloju među Srbima.
Ako ćemo poslušati šta nam pronicanjem predočava ovakav zahtev, onda ćemo uvideti da žena, kao daleko saosećajnija od muškog dela ljudskog roda, u sticanju znanja vidi uporište za uvaženo i odobravajuće mesto u društvu. Da bi to bilo osnaženo, pa i društveno razumljivo, onda se to tumači odnosom prema muškom rodu, kao uzurpatoru prava, i pisanih i nepisanih, i zakonskih i običajnih. Takvo mnjenje vlada i danas, sa slabom vajdom od kvota.
Kada sam upisao filosofiju na Beogradskom univerzitetu s nekoliko tadanjih koleginica, svršenih gimnazijalki, poveo sam bio razgovor o razlozima upisivanja studija filosofije. I nisam čuo da je razlog pristupanja filosofiji u sticanju znanja o istini, ili u dosezanju mudrosti, ili u novim otkrićima o biću, ili pak samo sakupljanju znanje radi znanja zarad društvenog položaja, ili zbog već obezbeđenog mesta profesora u nekoj gimnaziji, tada, s prilično manje godina no danas, sa zaprepašćenjem shvatio sam da je tim mladim ženama to što nauče potrebno isključivo stoga da bi savladale veštinu vladanja. Naravno da to podrazumeva znanje kao sredstvo moći, a činilo im se da iz okrilja filosofije se stiče najviše znanje. Što bi rekli sledbenici garmanske škole: na delu je potreba za moći po sebi, samo još da se pristupi praksi. I nisam u potonjim godinama sticao znanja koja bi me razuverila u već viđeno i nezavisno od filosofije.
Međutim, u tome se nalazi ključ za usvajanje nezadovoljstva, jer je taj ključ, bolje reći kalauz, skovan u radionici nesigurnosti, koja uglavnom prati mladu dušu, bez bzira na pol. Kolikogod podlegalo to prolaznosti, nesigurnost je ono što u mladoj duši pokreće nezadovoljstvo. A ako ga nema, u lažnom blagostanju, kakvo danas vlada, ili u oskudici ma koje vrste, pri čemu marksisti zadovoljno trljaju ruke, onda ga treba pokrenuti – kao što se auto napuni gorivom, okrene se ključ i vožnja može da počne. Jer, kako rekosmo, i to je ljudski, znati za nezadovoljstvo.
U turbulentnim vremenima u društvu, kakvo je i srpsko, od Karađorđa do danas, s malim prekidima, tek za pola naraštaja, na površinu izbijaju najslabije tačke oslonca i života, ali i one najvitalnije. Nedavno se pokazalo da su pravoslavlje i Srbi jedno od najjačih uporišta u društvu, pri celivanju Časnog Pojasa Presvete Bogordice, kao što su se tom prilikom razotkrili neprijatelji srpskog društva, u duhovnom smislu. Da bi razotkrili svoju skalu vrednovanja života a što je u potpunoj suprotnosti sa nosećom strujom srpskog društva. I pre te velike časti blagodaću svetogorskog manastira Vatopeda i njegovog igumana arhimandrita Jefrema, srpsko društvo je imalo razotkrivene tačke svoje nemoći. Jedna od njih je feminizam danas kao specijalan barometar nezadovoljstva.
Sasvim izvesno pod nevidljivom dirigentskom palicom jedinstven odnos za izazivanje nezadovoljstva kod feministkinja sadrži se u žigosanju patrijarhata, zatim Crkve (gde se brkaju Pravoslavna i Rimokatolička crkva, premda ova druga ima sasvim neznatan uticaj na društvo, osim najčešće preko zapadnih filmova), prava na sopstveno telo i slobode. Patrijarhat u sebi sadrži ropski i izrabljivajući položaj žene (distinkcija još od Svetozara Markovića, a teško da su feministikinje to čitale, ali dobro zvuči), što se obilato koristi u raznim varijacijama. Potom u ovom odbrambenom nizu sledi, ponekad na prvom mestu, Crkva, jer se poziva na prevaziđene, primitivne i zatucane načine razumevanja žene, i ne samo u pravu na abortus, dok u pravu na sopstveno telo uglavnom se odnosi na pravo na abortus. Pri tom moramo imati na umu da većina feministkinja nije deo Crkve, ne samo zato što ni pojma nema o tome šta su, na primer, u Crkvi Svete tajne, krštenje, miropomazanje, evharistija… ali ujedno i Sveta liturgija, da ne nabrajamo odlike Crkve – jer da su liturgijski deo Crkve, ne bi zastupale ni jednu od pretpostavki feminizma. Ali to njima ne kazuje da nemaju prava da odlučuju o stvari Crkve, gde postoji za klir i mirjane određeni red. To je naprosto kontradikcija in adjekto, na srpskom to glasi: okruglo pa na ćoše. Sledeće na barjaku feminizma je sloboda kao onaj vid života u kome se žena ne potčinjava autoritetu muškog pola, pa ma kakav da je (što nam ponovo došaptava misao Svetozara Markovića o slobodnoj ljubavi, u njegovom viđenju maglovitog supružanskog jednačenju muškarca i žene, a što po našem uvidu liči na hipi ljubav). Kulminaciju tog razumevanja načina da se oslobodi muškog autoriteta čini odluka žene da se liši svog ploda, a da u tome muški rod nema nikakvu ulogu. Kao da je ta žena naglo otkrila partenogeni način začeća na izvoru devičanstva. (Da ne pominjemo proishodeći i najnoviji vid prava na svoje telo u spremnosti na sasvim legitiman način promene sopstvenog pola, koje se ne tiče samo onih koji su po rođenju žene, ili što se u određenim društvenim sredinama pred decu postavlja nalog da se odevaju suprotno od tradicionalnog odevanja po svom polu – što je za naše rasuđivanje isto kao i postojanje vrtića u kojima se isključivo govori na engleskom, pred decom koja ni svoj rođeni srpski jezik ne znaju.)
Pri najpovršnijem pogledu na ovako razvrstane adute feminizma ne možemo se oteti utisku o silnoj težnji da se one postave na ono istaknuto mesto u društvu koje, kao poseban deo ljudskog roda, nosi obeležje ugroženosti, pa po tome i naročitoj izabranosti. Na taj način, budući u svojoj fikciji sasvim skrajnute u društvu, stiču i gaje o sebi predstavu o sopstvenoj ekskluzivnosti pred društvom (što nas podseća na davno minule predstave o homoseksualcima kako je o njima ilegalno vladalo mišljenje kao o naročitim, posebnim i veoma obrazovanim ljudima, sa znanjem više jezika, uz izuzetno razumevanje u stvarima umetnosti, manirima, lepom i uzvišenom… – dakle kao neka tajna aristokartija pred niščima).
Međutim, sa svojim buntom one samo što izražavaju svoju isključivost, uzdignutu do netrpeljivosti, sa temeljnom pretpostavkom da sav svet njima mora da bude saobrazan. I nezavisno od feminističke ekskluzivnosti, nama nije nepoznato da onaj ko poseže za takvim vidom društvenog ustanovljenja smatra da time stiče nadmoć.
O opojnim i zanosnim čarima moći, i bez teorijskog lutanja za tim pojmom, iz neposrednog iskustva mi Srbi najčistija sveodočenja imamo od devedesetih godina prošlog veka, pa do danas. Ispostavilo se da živimo u svetu u kome su do primordijalnosti razodenuti instikti, nagoni i strasti, da u konstelacijama tih upravljača životom moć je postala ono što jemči sigurnost, pouzdanost i bezbednost. Poverenje se ne nalazi na spisku od moći pokrenutih ljudskih ispoljavanja, još manje u statističkim tabelama o stanju društva po raznovrstnosti svog trajanja. Onda i ne treba da se čudimo što je do nivoa vrline dovedeno nadvladavanje, odnosno veština dočaravanja i ubeđivanja, kako se svaki pisani dogovor svodi na akt zaludnosti, u kraćem roku, a na duže vreme potpuno obezličava i svodi na besmisao, besmisao koji ne može obuzda nikakav zakon, a još manje hibridna saznanja o takozvanim pravima, pod naslovom nauke.
Kao izvanredna tekovina zapadnog sveta sadržana je u težnji za moć ( što bi rekao Niče: u volji za moć), a što sa sobom nosi i ekskluzivnost i isključivost, pa i izabranost – kako je to veoma vidno u feminizmu.
Ovo ćemo ostaviti za zaključak.
Budući da feminizam u svom nastupu ukazuje na svoj revolucionaran predznak, da pogledamo šta nam kazuje ta reč. Revolucija, istorijom evidentovana, kao ona komunistička, boljševička, u Rusiji, ali i ona u Srbiji, odnosno Jugoslaviji, takođe sa komunističkim predznakom, bira trenutak za uspravljanje kada je društvo najranjivije. U oba slučaja to je bilo u ratno vreme, znači za društvo u vreme neplodonosno, kao davanje divljeg izdanaka, osim onih na bojištu, gde se puca i gine. I jednoj i drugoj revoluciji prethodilo je regrutovanje pristalica i simpatizera, i ne samo po skupovima istomišljenika, a čemu je prethodio teorijski rad, odnosno kroz razne publikacije iznošenje novih istina o čoveku, koje su udarale u tambure nezadovoljstva. Obe revolucije imale su teorijsko uporište u Marksovom i Engelsovom vrednovanju društva – pa se to i nazvalo „naučni socijalizam“. A kako se „teorijski“ ustanovljavaju u društvu i istoriji nepoznati ljudski odnosi, onda se nad jezikom uz čin nasilja uvode i reči koje uobičajeno jezik pamti pod drugačijim smislom, ili se uvode sasvim nove reči. (Imao sam priliku da gledam snimak, na internetu, kako jedna mlada lezbijka kao neeksponirana feministikinja govori pred nekakvim skupštinskim odborom Republike Srbije o tome kako i ona, kao lezbijka, ima sva prava da stiče svoju porodicu. Porodica u srpskom jeziku podrazumeva oca i majku, dete koje oni donose, u braku – ili vanbračno, što naše pravosuđe odobrava – babu, dedu, ujnu, ujaka, strica, strinu, tetku, teču, zeta… da ne nabrajamo dalje od svekra, svekrve, devera, pašenoga, zaovu, jetrvu, što pred ovim zahtevom lezbijke sasvim gubi svrhu i smisao, budući da lezbijka ne može da začne dete sa drugom lezbijkom, pa sve i da je oslovljava kao suprugu, ili supruga, i da je zakonski ta stvar između njih ustanovljena kao brak, mada to ne drži ni smisao ni prirodu reči brak.)
Ovim hoćemo da kažemo da u paketu feminizma sadržano je i javno legitimisanje lezbijstva, sa namerom da se usvoji i u život situira kao jedan uravnotežen civilizacijski doprinos punoći ljudskog trajanja! Premda je lezbijstvo, kao i homoseksualizam, sasvim razotkriveno kao ćorsokak života, pre više hiljada godina u Starom zavetu, pa potvrđeno pre 2000 godina u Novom zavetu – jer ni jedno, ni drugo nisu u stanju da pokrenu život. Osim u holivudskim filmovima i maštarijama posrnulih duša.
Dakle, delatnost feminizma u društvu sasvim je neodvojiva od intervencija u jeziku. I to je prvi najavljujući znak pred veliko finale u legimisanoj revoluciji (naravno da revoluciju shvatamo kao nešto sasvim suprotno od evolucije, da se ne upuštamo u pozivanja na rečnik ili opsežnija tumačenja).
Još sedamdesetih godina, u prošlom veku, u ediciji Logos, kod sarajevskog izdavača „Veselin Masleša“, Rada Iveković, preko svoje primarne preokupacije, u budizmu i o Indiji, objavila je knjigu (nisam zapamtio naslov, niti naknadno ustanovio) koja vrlo studiozno govori o muškom šovinizmu, odnosno o dominaciji muškog elementa u jeziku, podrazumevajući „srpskohrvatski“ jezik.
Smatrajmo to najavom širokog fronta borbe za životodajan glas usamljene žene u društvu. I koliko god to nosilo obeležje valjanog, ili nesuvislog saznanja, ono je ipak i samo posledica uvida u to da je tadanja država, Jugoslavija, ipak i samo duboka provincija Zapada. Taj glas, to je danas vidnije no igda, tek što je odjek takvih težnji na Zapadu. A u tadanjem drušvu, po komunističkoj nomenklaturi, shvatano je kao avangarda, budući oslonjeno na višu, zapadnu kulturu, kako se iskoračuje iz palanačkih i provincijalnih okvira, čime se to oslovljava kao zov slobode i odbrana demokratije. Dok današnje stanje, što se Zapada tiče, oni koji se bave ustanovljavanjem društvenih pojava, nezaobilazan je popriličan spisak referenci koje nam stižu sa Zapada. I ako je ono sa Ivekovićevom bilo tek najava duhovne provincije na području naših života, ovo danas je znak otvorenog potčinjavanja zapadnim rasuđivanjima.
I danas nam se jezik predstavlja kao temeljna prepreka za usvajanje „novih“ društvenih okvira i dešavanja, pa i u feminizmu – iz tako jednostavnog ali i veoma dubokog razloga. Jezik po svojoj naravi kao i riznica i sef i fontana istine, u sebi sadrži sve slojeve života svojih baštinika. Pa bi da se u taj tok udenu i novotarci. Jer kada se odredi i zakonski ustanovi jezička norma (stručnjaci za srpski jezik u Srbiji nešto se nisu pokazali kao merodavna lica nad, recimo, pismom srpskog jezika od Novosadskog dogovora do danas), onda se to nasilno unosi u jezik, sa kaznenom pretnjom i odgovarajućim kaštiganjem. Takvo nasilje je sprovedeno pod komunističkog vlašću u srpskom pismu ćirilici, da je danas možemo po Srbiji tražiti fenjerom.
Takva je pomama nad jezikom, jer jezik je baštinik duha jednog naroda i sveukupne njegove slike trajanja u istoriji, pa se treba i u to nekako smestiti. Dakle, jezik je sa svojim pismom stub identiteta, kako bih ja rekao: slika i prilika lika života, onda je i prirodno da feminizam, u obimu koliki god da je, teži da se i jezički izrazi kako i dobija legitimitet realnosti. Po onom davno ustavnovljenom nalogu jezika da sve ono što postoji, i vidljivo i nevidljivo, ako nema svoj odraz u jeziku, onda ono ne postoji, kako je naš veliki helenista Miloš Đurić za Srbe iz Dalmacije s divljenjem govorio kako njihov srpski jezik po svom trajanju imenuje sve kosmičke pojave.
Ne usuđujem se da napišem, ili razvrstavam kakve je sve jezičke bravure u srpskom jeziku proizveo feminizam, sa svojom neumerenom ekskluzivnošću i isključivošću, a ponajviše našom bolećivom potrebom da ne zaostajemo za „daleko moćnijom i razvijenijom društvenom svešću“ na Zapadu.
Daleko bismo stigli s navođenjem primera onoga što modernjaci zovu „rodni jezik“, „rodnosenzitivni jezik“, ili kako već. Osnovna poruka tog nasilnog upada u jezik je da se tim činom on obezličava, što se svodi na obesmišljavanje, i da je to, zapravo, čin ništenja ili poništavanja, osnovne pretpostavke jezika da služi smislu među sagovornicima. Ovo nam govori šta je od suštinske važnosti kod ovih novoustanovljenih stručnjaka za pitanja jezika, po ugledanju na Epštajnovo čedeoce, Bila Klintona koji je Dehtonskim sporazumom ustanovio bošnjački jezik (i doneo veliku glavobolju izvesnom odboru za stvar jezika pri SANU, pri čemu je nosilac glavobolje bio Branislav Brborić, s pitanjem de li je bolje bosanski od bošnjačkog). I to je prvi stepenik u nizu srodnih koji vode do oduzimanju identiteta nosiocima jezika. Jer ono direktno vodi u razaranje strukture jezika, pa na taj način i uništavanjem duhovnog poretka sadržanog u jeziku.
Dakle, promene u jeziku najavljuju ili već ustanovljavaju novu skalu vrednosti za društvo na koje se to odnosi.
Posle jezika, kao duhovne baze emancipacije žene, pred feminizom se isprečio patrijarhat. Neimenovani mislilac, ali po ličnom priznanju zadrigli sledbenik i obožavatelj Radomira Konstantinovića, u nekom nepotpisanom tekstu na društvenim mrežama kaže da je „crkva tokom vekova otomanske okupacije /…/, postala institucionalni čuvar patrijalhalnog kaveza“. Na drugom mestu kaže da se „patrijalhalni kod prenosi i opravdava kroz narodnu poeziju“ (na radost i veselje Nenada Čanka, starog ljubitelja srpske junačke epike), a onda u krunskoj konkluziji kaže „judejsko-tursko-balkanski patrijarhat“, gde je Crkva to usvojila za „sopstvene protokole kao administrativni alat za treniranje pokornosti“. Alem kamen u ovoj konkluziji, dalje, ovaj neimenovani tumač kaže da je „ovaj rigidni patrijarhat postao istorijski mehanizam adaptacije – primitivna psihološka ‘štaka’“. Naravno da je sve to obogaćeno obezvređujućem, ponižavajućem, iskorišćavajućem, ropskim položaju žene kao „bezlične radne snage i inkubator za rađanje nove muške vojske“.
Otprilike ovako bi mogla da se do krajnjih granica svede svako i na raznim mestima dostupno tumačenje patrijarhata. U čemu, prirodno, izostaje ono što prethodi svakom zaključku: premise, premise i premise. Pa onda nije i ni čudo što je do te mere natopljeno naglašenom željom da se izrazi prezir prema srpskom rodu, ali preko leđa „jadnih, ugroženih i eksploatisanih žena, kroz vekove tame i robovanja muškom rodu“. Jer u srcu tog prezira je Crkva, srpska junačka epika, gusle, primitivizam, zatucanost… i odsustvo duhovne slobode! Čuj, duhovne slobode!!! U tekstu koji svojim sadržajem ključa od odbacivanja slobode!!! A obaška što ključa do tačke topljenja razuma potpuno nepoznavanje pa stoga i nerazumevanje Crkve. Ovom neimenovanom činodejstveniku sublimiranja prezira prema patrijarhatu, iz dobre volje, u samo malecnom navođenju, treba skrenuti pažnju na to da je bar jednom prisustvovao kakvom pravoslavnom obredu, a kamoli Svetoj liturgiji (i ne mora arhijerejskoj), mogao je da vidi da u pravoslavlju ne postoji, kako je on izričit, „treniranje pokornosti“ (ne samo danas, nego od Milanskog edikta, ili od poslednjeg Vaseljenskog sabora), da ako se to i pozna, onda je to „pokornost“ Bogu, gde reč pokornost kanonski i ne postoji u pravoslavlju, jer pravoslavlje oglašava slobodnu volju. I pred Bogom, ali to ne znači da je to blagosloveno. Dok u Rimokatoličkoj crkvi se od nivoa župnika, pa sve do Svetog oca pape, ustrojava, neguje i održava „pokornost“ župniku, pa sve redom do njegove uzoritosti biskupa, nadbiskupa, ali i kardinala, i najzad do Svetog oca pape.
Za početak, svakom ko želi i ima ma kakva nastojanja da upozna patrijarhat, i da bi o njemu kazivao merodavno, preporučujem knjižicu „Bukovica, narodni život i običaji“, Vladimira Ardalića, Srpsko kulturno društvo „Prosvjeta“, Zagreb, 2010. Tu je do najsitnijih pojedinosti svakidašnjice prikazano kako je razvrstan život srpske porodice, gde i najmanje dete i najstariji i nemoćni žitelj imaju svoje određeno mesto i ulogu u održavanju onog poretka koji se zove patrijarhat, da svako po svojim moćima i sposobnostima učestvuje na dobrobit zajednice. Mene što se tiče, uz sijaset raznih putopisa, uvek onih sa Zapada, s izuzetkom jednog s ruske strane, ova knjižica iznosi najpuniju, najcelovitiju sliku patrijarhata, ili života naših predaka, a ovde predaka čiji lik života se nije baš puno i ni menjao još od vremena pre no što je islam stupio na tlo Bukovice, u XVI stoleću, ili bolje reći stotinama godina pre Turaka u milenijumskom trajanju patrijarhata na tom tlu, pa i uz tu podignute srpske pravoslavne manastire Krupa, Krka i Dragović. Doduše bio je još jedan potonji u Karinu, ali uz intervenciju mletačkih vlasti to su zaposeli Franje Asiškog minoriti. Da bi se u velikoj meri taj lik života održao sve do sredine XX stoleća, sa elektrifikacijom i industrijalizacijom tog srpskog područja, ali u jezgru sasvim neokrnjeno i živonosno.
Dakle, svaki član porodice, od deteta u kotuli (što je odeća prohodalog deteta), pa do onemoćalog starca, ili staricu – svi su u patrijarhatu bivali uključeni kao radno sposobni i za svaku delatnost u domaćinstvu određeni. I to je „tamnica žene“, „izrabljivačko ustrojstvo žene“, „robinje žene“ – a šta da radimo sa ostalim članovima domaćinstva, još ako je u zajednici gde ima više duša, zar i oni u svojim domaćinskim poslovima nisu utamničeni? Ili je vizija Raja kao savršenog poretka i ovde kumovala osuđivanju onog oblika zajednice koji je iznedrio civilizaciju u kojoj se svako baca kamenom na svog istočnika života. Zar to nisu radili i komunisti, pa gde im je država danas. I kako da se shvati to sipanje odijuma po patrijarhatu, nego bahaćenje sopstvenim rasuđivanjem koje je „moderno“ i time poželjno.
Dakle, sveukupna delatnost u patrijarhatu, izražena kroz sve jedinke, kao prema jednom i opštem cilju, bila je usmerena zarad opšteg dobra, bez obzira na pol, starosnu dob, spsobnost ili prestiž. Duh patrijarhata duh je sabornosti, duh opšteg i odbrana njegova, u ime zajednice, jer se samo tako pronosi život iz naraštaja u naraštaj. Patrijarhat je ono što daje jemstvo bezbednosti, budućnosti i onih vrednosti na kojima se zasniva dobro uređen život. Zar ovo nije nalik dobrom uređenju društva u kome niko nije zanemaren, zapostavljen ili, nekim slučajem, zloupotrebljen, iskorišćavan i doveden u stanje roba. Etički temelj tako ustrojenog sveta, kao duhovni okvir postojanja nahodio se u veri pravoslavnoj, u tradiciji, u običajima, epici i narodnoj mudrosti, sadržanoj u predanju. Jer svrha zajednice i patrijarhata je poboljšanje kvaliteta života, rečeno na savremenom srpskom, ili, na stari način rečeno, održanje života i služenje zajednici, gde ovo zajednica ima smisao onoga što je sadržano u sinonimu zadruga (ne u komunističkom tumačenju te reči, ili u onim nakaznim televizijskim dešavanjima za zaluđivanje, obezličavanje i ponižavanje ljudskog lika).
Onima koji posežu za stručnom literaturom sa Zapada o ovim pitanjima, da ih ne imenujemo, treba skrenuti pažnju na neke bitne razlike između tog, uglavnom rimokatoličkog, i ovog našeg, pravoslavnog sveta. Zapadni koncept patrijarhata podrazumeva jedinku kao primarno (zvanog alfa) nosioca života, u čemu je i poreklo verifikovanja žene kao robinje i muškarca kao eksploatatora, nasilnika koji onemogućava emancipaciju, i ne samo žene. Danas smo stigli, po zapadnim uzusima, vrlo prihvaćenim u srpskom društvu, do toga da su dečak i devojčica, kao članovi zajednice, pa i dete iz vrtića, samostalna ličnost, tojest samosvesna, pa po tome i ono biće koje deluje i odlučuje u ime svoje. Znači dete na osnovu prava jednako je sa odraslim čovekom, a kada to prenesemo na ravan patrijarhata onda su muškarac i žena prevashodni u svojim pravima, isključivo svako za sebe, nezavisno od zajednice. Dakle, nije bitan opšti cilj, bitna je ličnost koja je nezavisna od cilja. Jer ona određuje cilj, odnosno svrhu, a ne da cilj nju određuje. Time se odstranjuje opšte, pa ma kakvo da je i da na ma šta usmerava. [1]
Ne treba da navodimo velika imena srpskog naroda koji su se iz duha patrijarhata školovali u svetu, na Zapadu, u XIX stoleću, i po školovanju vraćali se u otadžbinu, da bi služili svom narodu i otadžbini.
Međutim, u feminističkom viđenju patrijarhata imamo i one koji i ne samo teorijski naglašavaju postojanje „patrijalhalnog sistema vrednosti“, po kome su žene usmerene na određene vidove društvenog ponašanja i situiranja. Ako je to feministički alarm zbog ukorenjenosti skrajnutog društvenog statusa žene, onda je to istovremeno poziv na revolucionarne metode, da bi se ukinule time prevaziđene vrednosti, čime se feministkinje prema društvu odnose kao najvrsnije izabranice nekog novog i bolje uređenog sveta.
Kao što su marksisti imali objediniteljni aksiom za svoj poduhvat osvajanja sveta „proleteri svih zemalja ujedinite se“, a komunisti i Josip Broz za davanje snage Jugoslaviji, kao „zenicu oka svoga“, čuvali su i negovali „bratstvo i jedinstvo“, tako i feministkinje, ponajviše sa Zapada, kliču „zamenimo sistem istine patrijarhalnog sistema vrednosti“.
Taj zahtev za destrukciju „patrijalhalnih istina“ uopšte nije bezazlen, onako ustanovljen u prigodnom širenju vidika dokone pameti. Kao da se pojavio duh Mengelea, koji je svoje ovaploćenje i vrhunac imao u vreme Trećeg rajha, kako u ovom našem slučaju ovaj glas sa Zapada nezazorno zadire u biološko ustrojstvo i muškarca i žene, uvek zasnovano na preciznim naučnim saznanjima. Da bi zapadne teorijske tvorevine, srodne po zahtevu da se menja ljudski rod, u delu Tomasa Mora „Utopija“ i Tomaza Kampanele „Grad sunca“, ostale nalik nevinim dečijim igrarijama.
Feministička misao, dakle, sablje tupi i koplja lomi nad razlikama i podudarnostima između muškog i ženskog dela čovečanstva, gde se veoma insistira na „društevnim konstrukcijama“ koje ženu usmeravaju po diktatu onih vrednosti koje treba odstraniti i emancipovati je. A gde su inače telesne razlike, premda veoma vidne, zapravo jedni izvor različitosti između muškaraca i žena, dok je sve ostalo samo stvar nasleđa i negovanih stereotipa, tobož ovo je osuviše žensko, a ono nije, jer to iskorišćavaju muškarci. I to nije samo stvar frizure, garderobe, naočara, načina ponašanja, pa i biranja samih profesija – što se danas, nezavisno od zapadnih tumačenja tih ljudskih ispoljavanja, kod nas Srba manje ili više toliko i ne akcentuje, da još nismo došli do toga da polna razlika nije sasvim srodna „klasnim razlikama“. Mada se univerzalnost feminizma, suočeno sa fragmentacijom, još ne uočava kao problem, gde se u nekim mišljenjima kvota pojavljuje kao prepreka sveopštom uvažavanju tih struja feminizma.
Moramo uočiti da jedna od polaznih tačaka feminizma je i ekonomska samostalnost, u čemu se novac postavlja kao primarno gradivni elemenat života, a posebno kada se u bračnoj zajednici, među supružnicima, to razumeva kao ko će imati nadređujući položaj, po visini svoje zarade. Naravno da to, uz nasleđe „istina patrijarhata“, uslovljava biranje ženskih zanimanja, čak i mesto u politici, ali i žensko shvatanje ljubavi i braka i ponašanje žene u intimnom činu. Da li vas ovo sa novcem podseća na marksizam, u zajednici koja svoje kohezione snage treba da crpi iz ljubavi? S tim što je temelj marksizma razmena robe i novca, pa kome šta dopadne na tržištu rada, zarad težnje za manje ili više uglednom pozicijom u društvu.
Osnovni krivac je, dakle, „nasleđeni obrazac istine“ čime se alarmira nužnost izmene sistema vaspitanja i javnog delovanja u šta se moraju uvesti nova pokolenja žena i muškaraca, drugačijeg obrasca mišljenja, osećanja i ponašanja. A da bi se to postiglo, delatnost podizanja novog muškarca i nove žene se mora programski sprovoditi od samog rođenja, u okviru porodice, pa preko obdaništa i školovanja do samog kraja ljudskog veka. U planiranju budućnosti dakle nije predviđeno deklasifikovanje, već sveukupna destrukcija svih vrednosti koje su sadržane u vrlini, neposrednosti, saosećajnosti pravdi, istini, lepom, uzvišenom, čestitom… što je ljudski rod dovelo do ovih dana.
Kao ideološki pravac ovo nadilazi najrigidnije epizode marksizma u Rusiji, pa i u Srbiji, odnosno nekadanjoj zajedničkoj državi Jugoslaviji.
U okrilju feminizma poseban akcenat, u teorijskom pogledu, stavljen je na majku čiji lik varira od one sa varjačom za šporetom, do one koja u krilu drži jedno ili dvoje dece, što je samo misaon uvod u konačan obračun sa „istinama patrijarhata“. Pa nam se onda razastire, s neobičnom zaoštrenom predstavom o tome kako je neprikosnoven i krajnji cilj emancipovanja žene od muške dominacije u liku androginog čoveka, čoveka sa muškim i ženskim osobinama.
Premda su nas feministkinje već razgalile partenogenom sposobnošću začeća, čime se muškarac potpuno diskvalifikuje iz odnosa sa ženom, ponajviše iz koitusa, gde će poneka feministkinja taj čin osloviti kao nešto duboko animalno u ljudskoj prirodi, kako bi oplemenila sopstvenu i humanu nezavisnost od muškog roda i time očuvala svoj ženski identitet. (Za razliku od onih koji to odobravaju, na utakmici koja će množinu uzastopnih muškaraca podvrgnuti onom glagolu koji kolokvijalno koriste muškarci u takvoj situaciji.) Inače starogrčki mit kroz partenogeno začeće razjašnjava pojedine pojave u kosmičkom poretku, na malecnom primeru sa 48 vrsta topola koje su u svojoj raznovrsnosti kćeri Sunca (pogledaj Karolja Kerenjija „Kćeri Sunca“). Dok ovo kod feministkinja, zarad samostalne ličnost u ljubavi (!), ponajbolje objašavaju stihovi iz romana negativne utopije „Vrlog novog sveta“, Oldosa Hakslija: „Puno some / puno seksa / parimo se bez kompleksa“. Što je pojam ljubavi danas u Srbiji toliko devalvirao da se isključivo koitus doživljava kao „vođenje ljubavi“, bez obzira da li je partner za jednokratnu upotrebu ili povremeni oslonac u kušanju putenih moći, u sasvim bezbračnom odnosu.
Dok epizoda sa androginim čovekom, kao krajnjim dostignućem u ljudskoj evoluciji po feminizmu, traži malo više pažnje.
Uz obilato pozivanje na iskustva evolucije, i ne samo od prvobitne zajednice, već i kod očuvanih primitivnih naroda (u smislu kako to oslovljava Bronislav Malinovski), feministička misao razmatra razvitak muške ali i ženske ličnosti. Najopštije rečeno radi se o tome da je muška svest ratoborna, agresivna i destruktivna, a prednost se daje ženskoj svesti koja je blaga, miriteljna, saosećajna, brižna i protiv rata (Koliko je ovo poslednje jedno duboko iščašenje i importovan zahtev ženske svesti, pokazuje događaj u Srbiji početkom devedesetih godina kada su žene upale u skupštinu i tražile da se ne ratuje, da ne daju sinove za rat – to je bio rat koji su Hrvati pokrenuli protiv Srba, sa neskrivenim težnjama da se utamane Srbi u Vukovaru, Borovu selu, Dalju, i do kraja sprovedu ciljevi Nezavisne države Hrvatske – srbokoljačke tvorevine. S tim protestom žene majke od Srba zahtevale su da ne brane Srbe – osim što je to apsurdnost feminizma ovo ukazuje na najčisti čin apsurda koji direktno vodi do samoubilačke delatnosti.). I da prema čisto ženskim odlikama žena treba da se verifikuje u društveni položaj. Međutim, uvek se ispostavlja da je muškarac onaj koji dominira, kako kažu feministkinje, a da je žena ona koja mu služi. Premda veoma iscrpno, mora se reći, detaljnoj šetnji po evolucionom stablu, feministička misao koja nastoji da uvidi gde je to ljudski rod ostao uskraćen u tome da se muški rod uvek uzdiže iznad ženskog, a da nigde se nije, u svom trajanju, nepravedno naišlo na biće koje bi bilo nalik androginu. Nama ostaje da se čudimo kako to da ta vrlo agilna misao nije ustanovila puža, „puža hermafrodita“ koji uparen sa istim pužem biva onaj koji seme daje ali i seme prima – uz jedan vrlo bitan dodatak: puž svoju kuću nosi sa sobom, u svim godišnjim dobima i što je, ništa manje važno, nema kičmu, ni krvotok. Ostalo je stvar laboratorijske vivisekcije i, još bolje, slobodne interpretacije.
Dakle, androgin je u teorijskoj misli evolutivno ustanovljen kao organizam koji se umnožava, ali sa odlikama koje su najmanje humanoidne, i po svoj prilici, prostonarodno da sažmem, gde evolucija više nema šta da kaže, gotovo, to je ćorsokak. Međutim, to, sa androginom, u savremenoj misli ideja je koja se zasnivana nad prašnjavom i beživotnom katedrom. Kao što je i hermafrodit toliko udaljen od zbilje u ništa manjoj merio od egzistencijalno na dohvat ruku zvezde po imenu Sirijus sa svojim planetarnim sistemom.
U grlu glasogovornika feminističke misli posle ovoga najljuća je kost u grlu po imenu Crkva, a aksiološki verovatno i najvažnija.
Kako je napred već rečeno da je Crkva najobuhvatniji nosilac identitetskih vrednosti, onda i nije neobično da se feministkinje ostrvljuju na živi njen organizam, mada su u većini u dubokom mraku pred saznanjima o njoj. Jer, kao što je opšte poznato, najpunija osuđivanja potiču iz one svesti koja je sasvim neupućena u to što osuđuje, a niti ima sklonosti ka upoznavanju sa objektom svoje osude. Kako bi se inače nalazila ta svest u ekskluzivnom položaju u društvu, pa po tome i sasvim opravdano. Sve je to tako ljudski. Ali nama se predočava znanje o tome da je identitet onaj duhovni prostor u kome se najcelovitiji održava, neguje i prenosi život. Identite, dakle, nije seme, već živi organizam. Onako kao što je ideja mrtva stvar[2]. Kao što naš veliki pesnik, vladika Rade, na jednom mestu u to ime kaže: „Moje pleme mrtvim snom spava“ (valjda sam ga dobro citirao).
Feminizam ne pokazuje spremnost da se suoči sa Stari zavetom, još manje sa Novim zavetom, odnosni sa Jevanđeljima, ili apostolskim kazivanjima, kanonima, Svetim tajnama, stradanjima mučenika, svetim starcima, a ponajmanje sa živim životom Crkve, odnosno liturgijski, da bi ma šta suvislo od feminizma čuli o Crkvi.
Naprosto feminizam u Crkvi gleda suparnika. U duhu sasvim identično načinu kako su se boljševici odnosili prema Crkvi, jer je i njima Crkva smetala da osvoje vlast u svim porama života, od porodice pa do naroda, kao jedne organski i duhom povezane celine.
Bez navođenja mnogih i probranih misli svetlih i čistih imena pravoslavlja, u samo jednom od navoda Svetog Jovana Kronštatskog, i to kroz dve najvažnije zapovesti[3], možemo uvideti s koliko širine i živonosnosti se izražava Bogom i Svetim duhom i Isusom Hristom nadahnuta duša, i da to sledi iz samog srca Crkve: „Želi svakom čoveku toliko dobra koliko želiš samom sebi; na primer, želi mu spasenje duše isto kao i sebi; želi mu uspeh u radu kao i sebi, blagostanje u životu kao i sebi; želi mu da ima dobar ugled kao što želiš i sebi, i nipošto ga nemoj ponižavati jer je i on stvoren po liku Božijem kao i ti; i njemu je mio ugled i dobro ime; ponašaj se prema njemu iskreno, neposredno, srdačno; uopšte ‘kao što želiš da ljudi čine prema tebi tako i ti čini njima‘ (od. Mat. 7;12; „Besede Svetog Jovana Kronštatskog“, prevod prote Dejana Dejanovića, Beograd, 2024. str. 273 – 274). A kako li tek ovo izgleda u braku, Crkvom blagoslovenom!
Dok feminizam, i preko nakazne kvote u politici, ustanovljava ženu koja teži moći kojom bi da nadvlada muškarca, ne fizički, naravno, što se u njihovom žargonu to oslovljava kao „rodna borba“. Dakle, ne kvantitaivno, već kvalitativno! U prevodu na svakidašnji jezik to glasi ovako: Nije važno šta ispadne, važno je da ih je što više. Jer feministkinje koriste muškarca isključivo da bi ustanovile i pokazale svoju moć koju preiznose u vlast nad njim i u pravu, na taj način, da upravljaju opštim ciljevima a koji su saobrazni njihovom prekrajanju društva po njihovoj meri. Gde je sredstvo ovladavanja muškarcem kao po pravilu igra mimikrije i licemerja. Naime, suprotstavljajući se muškom rodu, kao svom neprijatelju, feministkinja od njega preuzima ono što mu svojom fikcijom pripisuje. U srpskom jeziku za tu delatnost duha žene postoji izraz: muškarača.
I dalje, Sveti Jovan Kronštatski, proširuje i još dublje oplemenjuje odnos među ljudima po nalozima pravoslavlja: „Po učenju našeg Spasitelja, merilo naših odnosa prema drugima treba da bude naša razborita ljubav prema samome sebi; kako želimo da postupaju ljudi sa nama tako treba i mi da postupamo sa njima, tj. neposredno, prostodušno, krotko, s ljubavlju, poverenjem, snishodljivo, saosećajno, trpeljivo“ (Isto, str. 293 – 294).
Nasuprot toga, od pojedinca uzdignuto do najopštijeg i vaseljenskog okvira, feminizam se kreće onom linijom koja se brani i održava tako što je protiv opšteg, u ime samoga sebe, dakle isključivo. Duh feminizma je zaoštren protiv onoga što uspravlja u ime opšteg, koje je inače u sferama fikcije, premda su ciljevi feminizma nacrtani na sveukupnom čovekovom trajanju, ali tako da ga sasvim odbacuje, kao što je to radila i komunistička ideologija, opsesivno hoteći da ona bude početak istorije[4]. Odatle i tolika teorijska pomama nad fenomenom feminizma – jer to je nastalo po sili nužde, a manje po neposrednoj prirodi htenja života u sasvim drugačijim okolnostima društva u odnosu na one minule tokove, što obično oslovljavamo kao industrijalizacija. (Kako u teoriji imamo kameno, bronzano, gvozdeno… itd doba.) A s druge strane ako sveukupno sagledamo delatnost feministkinja, kako u teorijskim spisima tako i u prostorima javnog ispoljavanja, sve se svodi na zaokupljenost dominacijom. Jer kako objasniti feminističko odbacivanje jedne od krunskih „istina pravoslavlja“ sadržanih u ženstvenosti žene, što, pošteno govoreći, i bez feminizma, već ubira svoje plodove u srpskoj prestonici Beogradu gde u javnosti oglašavano preovladavaju muškarače i feminizirani muškarci.
I da se ne sablažnjavamo na manje ili više feminističko napadanje na Crkvu i njeno ustrojstvo, setimo se kako je Hristos opominjao svoje sledbenike, nama znane kao Apostole: „Ako svijet na vas uzmrzi, znajte da na mene omrznu prije vas“ (Jovan, 15; 18).
Feminizam, pa ma koji da je, od svih postojećih do onog radikalnog, temelji se na posezanjem za moći, za vladanjem muškarcem, što je izvor nezadovoljstva, kao u slučaju Eve, kako smo rekli na početku. Međutim taj feministički zahvat nema ni trunke poriva koji teži, ili obećava, ili predočava sklad, harmoniju, ujednačavanje – odakle i izniče ekskluzivnost, što je veoma opak izraz osamljenosti, pa i čemera. I nema u tome nikakve životne radosti. To nas upozorava da je, po feminizmu, opsesija žene kada u svom biću nije majka ili supruga već nosilac nadmoći. Jer to je njen način da ustanovi sopstveni identitet, kao i društveni status, u svojoj profesiji, svom poslanju i svom pozivu, da se ne čudimo kada iz toga iznikne gordost, taština, samoljublje, čime samo produbljuje svoju isključivost i udaljavanje od društva. Ali ako je među sličnima i srodnima, onda je sve to ujednačeno i smireno, da se ništa ne dešava, u nekom vidu društvene kome.
Sveukupno predpostavljanje i objašnjavanje lika feministkinje i njenog pokreta zasniva se na odricanju od bića žene, da zapravo kroz feminizam žena ne treba da bude žena. A žena je nosilac života i to je ono što je kičma žene[5]. Ona po tome i u društvu, ili zajednici, treba da nosi povlašćeni položaj, da se kaže upravo u istini ekskluzivan. A ta ekskluzivnost je baš ono na čemu se najviše zahteva kroz feminizam, kao što to i predstavljaju feministkinje – što je paradoksalno, ili nije jer u tome se sasvim otvoreno izjašnjavaju i feministkinje, što je kod njih samo prazna forma, popularno rečeno: društvena poza, ili salonska poza, kako je Miloš Crnjanski imenovao srpske komuniste.
Današnjim rečnikom rečeno, među pravima koja su sadržana u prirodi žene, najeminentnije ako ne i temeljno je pravo da rađa, što je u odnosu na muškarca raspolaganje životom na sasvim eksluzivan način. I to je ono što bi feministkinje da ukinu.
Međutim, danas i da se ne čudimo zbog tolikog insistiranja na pravu na abortus, kao najvišem činu slobode za svoje telo, jer suštinski pobačaj (abortus) je najviši vid osvete muškom rodu, uvek i bezuslovno sadržano u Peri Periću, da se tim činom dotični obezliči, briše, i žena se tim činom oslobađa odgovornosti pred samom sobom, šta god joj sa strane govorili, psiholozi, neuropsihijatri, sveštenici, prijateljice – ona je slobodna. Pa je onda i partenogeno začeće sasvim suvišno.
A kaže Sveti apostol Pavle: „Sve mi je slobodno, ali nije sve na korist“ (Korinćanima prva, 6; 12). Osim što nam Apostol u ovoj reči ukazuje na suštinski koncept slobode, onda nam je jasno šta donosi pobačaj, u duhovnim razmerama koje nisu bez posledice po „gospodaricu svog tela“.
I na kraju, da kažemo još neku reč.
Na primeru patrijarhata i „njegovih istina“ uvideli smo da je nezasnovano optuživanje tog obrasca života za „zla koja snalaze ženu“. Ako znamo na primeru srpskih komunista, da su bili neobično vešti u izmišljanju neprijatelja, kako bi se društveno još više opravdali i utemeljili, gde najveći neprijatelj bejaše „srpski nacionalizam“
(ujedno i najživonosnija snaga društva ali pod imenom srpsko rodoljublje), onda nam je i jasan po duhu takav i istovetan oblik ispoljavanja feminizma. Ali feminizam se u odnosu prema ženi ponaša kao prema perifernoj civilizacijskoj nužnosti, sasvim posvećen pojavama koje su za biće žene teret određene epohe po svom prolaznom sadržaju, ili uslov društvenih stereotipa (kako bi to rekli sociolozi), ili posledica kakvih individualnih posrnuća, ili importovani hir mnenja[6], ili naopakog razumevanja državno-pravnog ustrojstva, da bi težište emancipcije žene sveo na to da je muškarac sasvim eleminisan kao činilac društva, u onom najpribližnijem vidu koji se zove androgin.
Dakle, krajnji cilj feminizma, u teoriji, nalazi se u pojavi androgina – da je ekvivalnet tome u marksističkom odumiranju države (čitaj: smrti naroda, život lumpenproletera – industrijskog hipika, odnosno beskućnika, na francuskom pojava klošara, u čemu zapadne prestonice sa svojim beskućnicima danas kao prve vode civilizacijski maraton). Dok je androgin, sa ujednačenim muškim i ženskim odlikama i atributima, pojava koja ne može da se oplodi, da iznese život, u čemu se nahodi i kraj čovečanstva kakvog znamo, odnosno ta pojava je poslednji poslanik ustoličenja antihrista i carstva kneza tame. Jer androgin je kraj svakog humanoidnog identiteta, kako se i sam feminizam odnosi prema svakom narodnom personalizovanju lika života – pa da se ne hvatamo za glavu što sa svih strane se pljuje po srpskom rodoljublju.
Sam dragi Bog zna koliko je to blizu a koliko daleko. Do tada imamo se nositi sa nekim tekovinama steknutim i delatnošću feminizma, dok nas ne sustigne nešto još modernije.
Ako znamo da je patrijarhat u duhu, po svojoj objedinjenosti i kroz sve svoje članove bez protekcije po usmerenju za opšte, kao živi organizam, u svom srcu životodajno nosio trpljenje, zahvalnost, smernost, skrušenost, neosuđivanje, obzir, budnost, čast, čestitost, dostojanstvo, celovitost, uvek i bezuslovno u ime opšteg, onda znamo da je davao, ono što je uzorno i iznad svih, i čoveka i ženu u vrlini.
Dok feminizam svojim opscenim, zavodljivim i opojnim najavama „plemenitijeg“ i optimalnijeg društva, usaglašenog sa načelima krvožedne francuske buržoaske revolucije, liberte, egalite, fraternite, (gle čuda i komunisti su se na to oslanjali), donosi fragmentaciju, atomiziranje i destrukciju društva u kome se samodovoljnost proklamuje kao vrhunska vrednost, drugim rečima rečeno pospešuje odsečnu individualnost do bezobzirnost i samoljublja. Što na kraju proizvodi marginalnu svest, u kojoj kao projekat veoma plodnosno deluje nezadovoljstvo, kako se manipulisanje usavaja kao poželjan vid društvenog ponašanja, naročito pred novim, nepoznatim, pa po tome i poželjnim – što je ravno Evinom udesu.
Šta znači marginalna svest?
Dobro situirano to je ravno onom kad periferija preuzme centar i onda više nema centra tog sveta, kako se označava simptom haosa. Isto kao što se to danas dešava u Srbiji gde takozvana manjina po svojim „pravima“ osporava ma kakav vid opšteg identiteta, da bi ta manjina zauzela centar. U svakidašnjem životu to znači da Srbin mora da izvinjava Ciganinu, Mađaru, Šiptaru, Hrvatu, „Bošnjaku“, „građanisti“… i ostalim nacionalnim manjinama što žive u zemlji, u državi koju su, na svojoj zemlji nasleđenu od predaka, stvorili, za koju su ginuli i održavali je Srbi.
Daleko slikovitije to je opisao Borhes, očaran savršenstvom u svom misaonom svetu, gde je savršenstvo opisivao kao kuglu ili kružnicu. Pa je rekao da je, u geometrijskom liku kruga, periferija uvek na jednakom odstojanju od centra. Da možemo zaključiti: kada periferija zauzme centar, onda više nema ni centra ni periferije – što je sažeti izraz haosa. Kolikogod se trudili da to ulepšamo pojmom demokratije. Ali je istovremeno i koren marginalne svesti.
Za naše srpske prilike na ovaj način, tako željeno i podsticano feminizmom, dovodimo se do toga da mi postajemo provincija samima sebi (na radost sledbenika Radomira Konstatinovića i Latinke Perović), pa da se i ne čudimo otkud tolika navala evroatlantista, evrounijata, i onih ostalih koji iz srpske kože arlauču protiv Srba, ublaženo oslovljavani kao drugosrbijanci, ili antisrbi, ili jugonostalgičari, ili autošovinisti. Ili zapomažu, koliko ih boli ta koža u kojoj su.
Inače, palanka, ili provincija, je carstvo lažova, falisifakotra, licemera i podlaca.
Pošto je feminizam u svojoj ekskluzivnosti usredsređen na jedinku kao središte života (što najprecizniji izražava Ničeov Übermensh), stoga je, u svojoj usredsređenosti na sebe, prirodno da se to grana, usložava i kreće onom linijom koja se odriče vrline, poštovanja, obzira, poštenja, časti, doslednosti (što je svukupno brana zajednice) i, što je najvažnije, izvrće smisao i svrhu najživotodajnije vrednosti – ljubavi. I to ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjem. U produžetku toga stoji kako su hipici utemeljili ljubav na sprovođenje koitusa i na ništa više osim tela (o čemu je Haksli pisao u svom romanu „Vrli novi svet“). Pa onda nije ni čudo, da u otuđenom i tako posrnulom biću, ako izostaje opijat, teži ili lakši, da iz feminizma proishode jed, gorčina, nepoverenje, zavist, zloba, mrzovolja, nezadovoljstvo, marginalna svest, fragmentarnost i atomiziranje, upravo onako kako su najistaknutiji sledbenici hipi pokreta svoj život završavali predoziranjem, kao i oni prvi, iz Beograda, sedamdesetih, uglavnom generalska deca.
Na samom kraju, kao i na samom početku, rajskom početku, uvek je brak – kao prauzor odnosa muško – žensko. Da bi to postalo i osnovno polazište feminizma, da bi se iz toga uspravio androgin, koji je negacija polova, pa po tome i muškarca i žene.
Kako smo već rekli brak je najveća prepreka za sprovođenje strateških ciljeva feminizma. Kako i ne bi kad brak daje jemstvo identiteta, pre svega u duhovnom smislu, što ja volim da oslovim kao srpski lik života, bez moderne vivisekcije na činioce tog bića koje se ustanovljava u braku. Jer brak, Bogom blagosloven i u Crkvi potvrđen, nije spoj dve jedinke, dve skroz odvojene celine, žene i muškarca, već jednog bića koje je po ustanovljenom stanju u moćima da pokrene i zasnuje život, datog tom biću na negovanje, podizanje i usmeravanje u prostranstva onog sveta koji su nasledili od svih svojih predaka, i svetitelja, i ratnika, i graditelja, i mučenika, i mirotvoraca.
Zadatak bračni nije ni mali ni veliki, ali je istinit i blagosloven. I ako znamo da se krotkost danas više ne smatra civilizacijskom tekovinom, da bi se naspram tog lika pitomosti i blagorodnosti, za životni pravac ustanovili razuzdanost, raskalašnost, bestidnost, prevrtljivost, laž, utoliko je poziv braka više tvrđava života nego formalni i građanski oblik trajanja u društvu. Budući da neprevaziđeni koncept identiteta, ili srpskog lika života, s lakoćom odoleva pred stihijom fragmentacije društva i rušilačkim porivima koji nemaju svoje središte. Nemojmo zaboraviti: brak je u temelju naroda i države!
Na čitavom nizu savremenih primera, prisutnih u zamaskiranom i lažnom rodoljublju, pa do gaženom, sprečavanom i kažnjavanom istinitom rodoljublju, bez obzira da li u tome učestvuje strani faktor ili linija domaćih ništitelja istinite srpske linije života, možemo videti da kad narodu oduzmeš identitet, s njim možeš da radiš šta hoćeš, kad hoćeš, gde hoćeš i kako hoćeš – jer mu je oduzeta istina o sebi ili njegov lik života.
A ako se izvori identiteta zatruju, zatrpaju, ili razore na više od prirodnih na veštački način izazvanih pravaca, onda je svaki pristup destrukciji identiteta moguć. Od konstatcije da se to već više od dvadeset (20) godina doslovno primenjuje u Srbiji i nad Srbima, pod zahtevom promene svesti, sa dodatkom razmahanog feminizma, jasno nam je da smo uveliko uvedeni u proces destrukcije narodnog duha Srba. Ali to je za drugu vrstu razgovora.
Autor: Srđan Volarević
PS Za detaljnije sagledavanje feminizma preporučuje se knjiga „Iskušenja radikalnog feminizma“, Slobodana Antonića, Katena mundi, Beograd 2021.
Dok za potpuniji uvid u razumevanje bračne zajednice na pravoslavni način preporučujem knjigu: „Ti i ja“, protojereja Maksima Prvozvanog, Izdavačka delatnost hrama Svetog Save, Beograd 2021.
A nadasve, za osnovni uvid, kao jasno ishodište potpunog i nenatrunjenog pravoslavnog odnosa muškarca i žene, pod naslovom Tajna braka – slika Hrista i crkve, veoma izdašno i razgovetno kazuje „Poslanica apostola Pavla Efescima“, cela glava 5.
[1] Veoma slikovito, kao vodič kroz srpsko biće, može nam opisati raspored kuća u srpskom selu. Najvidnije, do dana današnjeg, zadržalo se po selima Krajine, od Dalmacije do Banije i Korduna, ali i u Bosni i Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori, Staroj Srbiji.Porodične kuće su izdvojeno podizane svaka za sebe, sasvim utopljene u predeo, kao suštinski deo predela, naizgled rasuto ali kao sastavni deo brda, doline, šume, neba i zemlje. Dok, međutim u Sremu, većem delu Bačke i Banata, to nije baš tako. Tu se spustila austrohabsburška ruka, da selo bude ušoreno, u nizu na jednom inžinjerigom uslovnom mestu trajanja. U oba slučaja vidimo različit koncept usmeravanja svakidašnjice, odnosno na delu spontanost, Bogom danu, naspram uslovljenosti, rukom ljudske vlasti. Pa zatim, mesta okupljanja su uz Crkvu i upriličenim datumima kao i o sajmovima, o „svetlim i tamnim praznicima“, što bi rekao naš srpski pesnik Miodrag Pavlović, dok habsburška ruka to natura po nekom svom diktatu, čime se razvodnjava važnost opšteg i ističe smisao drugog, jer onog drugog gledaš svakog dana, na račun opšteg. A čovek je biće društva a ne biće prava. Pa ko sad ima širu skalu preduzimljivosti u trajanju, odnosno životu?
[2] Ideja je, u Platovom smislu, ono kako se to može videti na primeru pologa. Polog se nalazi u gnezdu u zidu, pripadajućem užem okrilju kuće, gde kokoška nosi jaja, privučena tim jajetom, da novosneseno jaje ne ostane sneseno negde u grmlju, van kuće. Polog nije za jelo, kao mućak. To ne znači da je bezvredan, naprotiv. Isto kao što i ideja sama po sebi ima samo kabinetsku vrednost.
3Dve najvažnije zapovesti: 1. Ljubi Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom. 2. Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe.
[4] Kao što je na jednom predavanju u Beogradu rekao Olof Gigon: „Na početku istorije je mit, kako je i na kraju istorije mit“.
[5] Pogledaj veličanstvenu pripovetku Laze Lazarevića “Prvi put s ocem na jutrenje“.
[6] U vreme Lava Nikolajevića Tolstoja u ruskoj aristokratiji, najverovatnije preuzeto iz Francuske, kao neprikladan način ishranjivanja dojenčeta bilo je majčino dojenje deteta! Što danas u duhu odgovara majčinoj brizi nad steknutim celulitom i strija posle trudnoće i porođaja – a što je popularizovala jedna holivudska vedeta inače nerotkinja.
