Феминизам: пројекат или идеологија
Где је срце пуно нема места незадовољству.
Хоће ли се икад ико запитати шта се то десило између Еве и Адама, да су се тако глатко и лако одрекли неограниченог благостања у свеукупној рајској раскоши? Али не на онај заслепљен, феминистички начин, да је жена, будући од човековог ребра, морала да буде с једнаким правима као и мушкарац. Или како је Ева имала ону заносну и очаравајући и умилну реч за Адама, да јој није могао одолети у неуобичајеном захтеву. Или да је змија, потоњи гмаз за прах земаљски прометнута, на миг нечастивца слаткоречивим и заводљивим понудама у Еви покренула тежњу за нечим другачијим, сасвим непознатим, па тиме и за бољим од онога што Рај нуди, да сасвим заборави са чиме све располаже у Рају, кроз Адама сасвим слободна, што је за жену најпунији начин познања. И обрнуто како их не можемо разумевати као одвојене јединке. Па и да подвучемо: сасвим слободна! Јер Рај је слобода! Како за Еву, тако и за Адама, јер они су уједно.
Заиста шта се то преломило у браку без мане и сенке, браку који је био слика и прилика вечног живота по складу, уједначености, истомислију, у једној вољи, једној души и једном телу, толико да између њих двоје није постојао ни стид, ни страх, ни сумња, ни бојазан, ни зазор, ни притворство, ни обећање, ни стрепња, ни недореченост, да једно пред другим у пуној ведрини свог односа бејаху до те мере непосредно разодевени у духу и души, да су се тако безазлени, слободни једно за друго, слободни за свет, и уједно, чинили се подобни анђелима небеским.
Али ту је дрво, преко свег неизмерног благостања и душевне пуноће, до крајње безазлености, простодушности и непосредности. И на дрвету, за гледање али не за кушање, па зато и плод необично изазовне сласти и задовољства: постати Богу налик од његовог кушања. И познању добра и зла!
Па ко не би томе одолео, преко свег изобиља и благостања! Још кад то змија каже!
Дрво са тим и таквим плодом није оно што ће до дана данашњег људском роду представљати велику грешку у настајању човека. Не само дрво. Оно је знак забране – јер и у Рају постоји оно што је забрањено, као темељна мера поретка, јер то онда није Рај, а да се не би прекршила та забрана, од Бога нашег Оца и Створитеља човека, следи налог послушања. Јер забрана није сама себи сврха, као одмазда, већ поредак. У том поретку садржана је непосредна веза са извором живог живота, да и тако опишемо најеминентнију свезу са Богом, а која се чува и негује послушањем. Док је одрицање од послушања окретање леђа том врелу живог живота на коме се једино напаја душа наша у свој својој пуноћи. Држећи се послушања то је за људски род одбрана од пада и страдања, како су Адам и Ева одбацивши реч Божију пригрлили пад и страдање, одабрали су овај свет у коме ће потомци тражити Рај. Јер шта је налог послушања ако не ограда пред падом у гордости, у обману и лаж!
Међутим, остаје неизречено шта је то Еву навело да уважи змијину ласцивну понуду, уз све благодати и неизмерно благостање с којим је располагала, заједно са својим Адамом.
Змијином саблажњивом интервенцијом Ева је била суочена са појавом новог и на тај начин сасвим непознатог, пред чиме забрана и послушање падају у воду и сасвим поништени губе на вредности. Тај изазов новог, са одбацивањем послушања, покреће незадовољство, што је опака и незасита психичка аждаја и воље и душе, па се у њој безобзирно усправило незадовољство, с таквом силином да је потпуно избрисало свеукупно благостање Раја и њеног потпуног сједињења са Адамом. И то је тај жалац којим је змија затровала Еву. Што и није необично, да иако већ много тога има, пожелела је спокојан и пуноћом обдарен преплетај са Адамом, и њега је понукала да узме плод, односно да уклони своје незадовољство и њих двоје опет буду једно, што он сасвим уједначен са њом без сумње и слутње то је прихватио, јер и иначе међу њима не постојаше ни сумња ни слутња. И већ када су погазили послушање, да би сачували сећање на то да су у једној вољи, једној души, једном телу, оденули су се, покривши своја обнажена тела. Јер им се појавио стид као мера познања добра и зла – што је у оквирима трајања у Рају аномалија.
Међутим, што је за нас битно тако се са Евом у људској природи установило незадовољство.
Ово ни најватренији атести не могу оборити, чак и ако то узму да тумаче као антропометријски мит, у природи жене незадовољство је далеко изражаније него у природи мушкарца, као и много, много тога. Јер жена је изворни носилац осећајности, будући од Бога дарована способношћу ношења живота. Мушкарац је спекулативан тип, пред каквом друштвеном појавом, да л се то тиче индустрије, науке, пољопривреде, закона, технике – ма које врсте, људских односа, према тој појави, схваћеној као проблем, мушкарац се углавном поставља спекулативно, што се најбоље види у вештини ратовања. Незадовољство је дубоко унутарње стање, које је, као у случају Еве, последица неког увида у себе или у шта спољње, и уобичајено тражи решење, окренуто према свету. За Еву, па и Адама, последица је била изгон из Раја и стално присуство незадовољства.
Па да се човек запита: куда то води налог незадовољства?
Можда оном савршенству које се находи у поретку рајском, где човек ни у чему не оскудева и у свему је подмирен, у духу, срцу и вољи, и све му је једнако на располагању, где даљина и близина имају једнаку вредност, и бол се као и блаженство примају са једнаком радошћу.
Колико год да су узвишене и племените тежње којима води незадовољство, оно је ипак по свом пореклу и бићу поремећај, аномалија, грешка. Иако настало у Рају, али учинком змије, дрчне Еве и болећивим Адамом, незадовољство је, с друге стране гледајући, ипак и само парадокс – јер је безусловно усмерено захтевом за оним што је сувишно и без чега се одржава и поредак и оно што је темељно у његовој суштини. Српски лик живота изнедрио је веома прецизан опис незадовољства у изреци, која се обично неком каже у одређеном животном стању: „Преко леба тражи погачу“.
Међутим, пре неког времена увидео сам: Незадовољство је покретач модерног – што је суштински одступање од постојећег поретка, Богом установљеног и одржаваног.
Основно полазиште, па и утемељење незадовољства находи се у сазнању о постојању савршенства, па тиме и савршеног поретка у космосу (свету). Што је луђе од свега, код неверујућих, појам Раја даје мисао о сазнању савршеног света. Онда је и природно да су најопаснији људи по живот (поредак, који је баштиник живота) они који бране савршенство. И што је ништа мање лудо и то: да савршенство се установљава у идеји – укратко овако бих описао основни мотив и делање Нике Бабуљевића, из мог романа „Успон и крај Нике Бабуљевића“.
Колико сам био руковођен сагледаном и одмереном штетношћу управљања животних сила према идеји, толико је и Нико Бабуљевић то у роману и доказао. Идеја није Бог, нити његов лик, али је зато покретач оних сила у човеку које му казују да може за шију да шчепа живот.
Не могу а да не прескочим читав низ разврставања ових мисли, па да доскочим на сазнање да дубину свог револуционарног (малограђанског) заноса српски комунисти су изражавали у нападима беснила пред мирисима тамјана (Марко Ристић, Коча Поповић, Оскар Давичо…). А они, осим крволочности према носиоцима поретка којег би да затру, у свом слепом самољубљу, што је свако величање идеје, сведочили су потпуно одсуство оне силе која од стихије (нагона, страсти), укротивши је саздаје живот, преточивши је у култ смрти. Па онда и није ни чудо што се тако олако примало све „модерно“ са Запада, под маском новог живота, што је било оснажено појмом авангарде, односно оним делима која су одступала од традиционалних оквира у делима, али и од наслеђених облика садржаја свакидашњице.
У природи је револуције да у себи носи тежњу ка оном поретку који би требало да замени постојећи. Ово нам казује да она мисао о „српској револуцији“, на шта се своди устанак Карађорђев (по мисли једног Западњака), резултат је врло наказног разумевања Срба и њихове историје – да у мисли Запада Срби одвајкада живаљаху под Турцима и да Турци држе цивилизацијски лик коме се противе Срби (у чему су понавише предњачили Енглези, специјално кроз персону по имену Бенџамин Дизраели). А Карађорђе само што је покренуо ослободилачку борбу за Србе и вишевековне српске земље које су то поприлично векова биле и пре појаве ислама у српској авлији.
Сама мисао о револуцији настала је у малограђанској свести. То је она свест која није у стању да обухвати ништа даље од саме себе и њених усмерења према елементарним захтевима егзистенције (што се политичким говором зове тоталитаризам). Па није ни чудо што у њој нема места за Бога. Уосталом, пандан малограђанштине најлакше се може познати по делима уметничким, као, на пример, кич је плод те свести, сужене до саможивости, где је природан изданак у најновијим изданцима, које са уметношћу ништа немају, али актерима тога ни мало не смета да самољубиво о томе говоре као да су то уметничка дела (перформанс, хепенинг… инсталације, мултимедијално, што се суштински односи на чинодејствовање кнеза таме).
Ова нападна дигресија овде је ушетала само с једном намером да предочи какве све репресалије могу да покрену и произведу они друштвени процеси који се и пре и после именују појмом револуција, а порекло им је у вери у животодајност идеје.
Толико што се тиче тражења узрока порива незадовољства. И њему следственог уважавања модерног, као концепта оплемењеног живота, јер се испоставља да је модерност прикривен вид испољавања незадовољства, као позива на рушење постојећег поретка.
Ако смо одредили незадовољство као један од битних чинилаца људске природе, и с уверењем да смо га учинили лако препознатљивим, хајде да се подухватимо, у овом тренутку, царским испољавањем тог дела наше хуманоидне нарави. И оно се садржи у појави коју кроз друштво можемо познати међу женама које за себе говоре да су феминисткиње, а и њихово јавно делање, кроз живо ткиво друштва, доприноси оправдавање те речи, како год да је оне схватају по смилу.
Најпре, забуне да не буде, ситуирање жене у индустријском и постиндустријом друштву су једна ствар, док су феминисткиње нешто друго. Ако се у каквим захтевима преклапају са токовима живота савремене жене, то не значи да су им путеви и циљеви исти. Као једна од тековина индустријских надограђивања цивилизацијског лика на позорницу друштва ступа и захтев жене да се по расподели друштвених равни у државном устројству установи и место жене, уз већ етаблираног мушкарца. Код нас, у Србији, та појава се уочава са почецима ширења индустријализације, у другој половини XИX столећа, са врло уочљивим примесама западног схватања тог питања. Али понајвише кроз мисао појединих агилних следбеника западних сазнања о друштвеном уређењу, уз стидљиве увиде о истом питању међу Русима. И као по неком најдубљем налогу највише истицано право, како у Русији, код младих жена у Петрограду, тако и на Западу, било је прво право на школовање, односно образовање, а што је имало и одзива у не баш великом грађанском слоју међу Србима.
Ако ћемо послушати шта нам проницањем предочава овакав захтев, онда ћемо увидети да жена, као далеко саосећајнија од мушког дела људског рода, у стицању знања види упориште за уважено и одобравајуће место у друштву. Да би то било оснажено, па и друштвено разумљиво, онда се то тумачи односом према мушком роду, као узурпатору права, и писаних и неписаних, и законских и обичајних. Такво мњење влада и данас, са слабом вајдом од квота.
Када сам уписао философију на Београдском универзитету с неколико тадањих колегиница, свршених гимназијалки, повео сам био разговор о разлозима уписивања студија философије. И нисам чуо да је разлог приступања философији у стицању знања о истини, или у досезању мудрости, или у новим открићима о бићу, или пак само сакупљању знање ради знања зарад друштвеног положаја, или због већ обезбеђеног места професора у некој гимназији, тада, с прилично мање година но данас, са запрепашћењем схватио сам да је тим младим женама то што науче потребно искључиво стога да би савладале вештину владања. Наравно да то подразумева знање као средство моћи, а чинило им се да из окриља философије се стиче највише знање. Што би рекли следбеници гарманске школе: на делу је потреба за моћи по себи, само још да се приступи пракси. И нисам у потоњим годинама стицао знања која би ме разуверила у већ виђено и независно од философије.
Међутим, у томе се налази кључ за усвајање незадовољства, јер је тај кључ, боље рећи калауз, скован у радионици несигурности, која углавном прати младу душу, без бзира на пол. Коликогод подлегало то пролазности, несигурност је оно што у младој души покреће незадовољство. А ако га нема, у лажном благостању, какво данас влада, или у оскудици ма које врсте, при чему марксисти задовољно трљају руке, онда га треба покренути – као што се ауто напуни горивом, окрене се кључ и вожња може да почне. Јер, како рекосмо, и то је људски, знати за незадовољство.
У турбулентним временима у друштву, какво је и српско, од Карађорђа до данас, с малим прекидима, тек за пола нараштаја, на површину избијају најслабије тачке ослонца и живота, али и оне највиталније. Недавно се показало да су православље и Срби једно од најјачих упоришта у друштву, при целивању Часног Појаса Пресвете Богордице, као што су се том приликом разоткрили непријатељи српског друштва, у духовном смислу. Да би разоткрили своју скалу вредновања живота а што је у потпуној супротности са носећом струјом српског друштва. И пре те велике части благодаћу светогорског манастира Ватопеда и његовог игумана архимандрита Јефрема, српско друштво је имало разоткривене тачке своје немоћи. Једна од њих је феминизам данас као специјалан барометар незадовољства.
Сасвим извесно под невидљивом диригентском палицом јединствен однос за изазивање незадовољства код феминисткиња садржи се у жигосању патријархата, затим Цркве (где се бркају Православна и Римокатоличка црква, премда ова друга има сасвим незнатан утицај на друштво, осим најчешће преко западних филмова), права на сопствено тело и слободе. Патријархат у себи садржи ропски и израбљивајући положај жене (дистинкција још од Светозара Марковића, а тешко да су феминистикиње то читале, али добро звучи), што се обилато користи у разним варијацијама. Потом у овом одбрамбеном низу следи, понекад на првом месту, Црква, јер се позива на превазиђене, примитивне и затуцане начине разумевања жене, и не само у праву на абортус, док у праву на сопствено тело углавном се односи на право на абортус. При том морамо имати на уму да већина феминисткиња није део Цркве, не само зато што ни појма нема о томе шта су, на пример, у Цркви Свете тајне, крштење, миропомазање, евхаристија… али уједно и Света литургија, да не набрајамо одлике Цркве – јер да су литургијски део Цркве, не би заступале ни једну од претпоставки феминизма. Али то њима не казује да немају права да одлучују о ствари Цркве, где постоји за клир и мирјане одређени ред. То је напросто контрадикција ин адјекто, на српском то гласи: округло па на ћоше. Следеће на барјаку феминизма је слобода као онај вид живота у коме се жена не потчињава ауторитету мушког пола, па ма какав да је (што нам поново дошаптава мисао Светозара Марковића о слободној љубави, у његовом виђењу магловитог супружанског једначењу мушкарца и жене, а што по нашем увиду личи на хипи љубав). Кулминацију тог разумевања начина да се ослободи мушког ауторитета чини одлука жене да се лиши свог плода, а да у томе мушки род нема никакву улогу. Као да је та жена нагло открила партеногени начин зачећа на извору девичанства. (Да не помињемо происходећи и најновији вид права на своје тело у спремности на сасвим легитиман начин промене сопственог пола, које се не тиче само оних који су по рођењу жене, или што се у одређеним друштвеним срединама пред децу поставља налог да се одевају супротно од традиционалног одевања по свом полу – што је за наше расуђивање исто као и постојање вртића у којима се искључиво говори на енглеском, пред децом која ни свој рођени српски језик не знају.)
При најповршнијем погледу на овако разврстане адуте феминизма не можемо се отети утиску о силној тежњи да се оне поставе на оно истакнуто место у друштву које, као посебан део људског рода, носи обележје угрожености, па по томе и нарочитој изабраности. На тај начин, будући у својој фикцији сасвим скрајнуте у друштву, стичу и гаје о себи представу о сопственој ексклузивности пред друштвом (што нас подсећа на давно минуле представе о хомосексуалцима како је о њима илегално владало мишљење као о нарочитим, посебним и веома образованим људима, са знањем више језика, уз изузетно разумевање у стварима уметности, манирима, лепом и узвишеном… – дакле као нека тајна аристокартија пред нишчима).
Међутим, са својим бунтом оне само што изражавају своју искључивост, уздигнуту до нетрпељивости, са темељном претпоставком да сав свет њима мора да буде саобразан. И независно од феминистичке ексклузивности, нама није непознато да онај ко посеже за таквим видом друштвеног установљења сматра да тиме стиче надмоћ.
О опојним и заносним чарима моћи, и без теоријског лутања за тим појмом, из непосредног искуства ми Срби најчистија свеодочења имамо од деведесетих година прошлог века, па до данас. Испоставило се да живимо у свету у коме су до примордијалности разоденути инстикти, нагони и страсти, да у констелацијама тих управљача животом моћ је постала оно што јемчи сигурност, поузданост и безбедност. Поверење се не налази на списку од моћи покренутих људских испољавања, још мање у статистичким табелама о стању друштва по разноврстности свог трајања. Онда и не треба да се чудимо што је до нивоа врлине доведено надвладавање, односно вештина дочаравања и убеђивања, како се сваки писани договор своди на акт залудности, у краћем року, а на дуже време потпуно обезличава и своди на бесмисао, бесмисао који не може обузда никакав закон, а још мање хибридна сазнања о такозваним правима, под насловом науке.
Као изванредна тековина западног света садржана је у тежњи за моћ ( што би рекао Ниче: у вољи за моћ), а што са собом носи и ексклузивност и искључивост, па и изабраност – како је то веома видно у феминизму.
Ово ћемо оставити за закључак.
Будући да феминизам у свом наступу указује на свој револуционаран предзнак, да погледамо шта нам казује та реч. Револуција, историјом евидентована, као она комунистичка, бољшевичка, у Русији, али и она у Србији, односно Југославији, такође са комунистичким предзнаком, бира тренутак за усправљање када је друштво најрањивије. У оба случаја то је било у ратно време, значи за друштво у време неплодоносно, као давање дивљег изданака, осим оних на бојишту, где се пуца и гине. И једној и другој револуцији претходило је регрутовање присталица и симпатизера, и не само по скуповима истомишљеника, а чему је претходио теоријски рад, односно кроз разне публикације изношење нових истина о човеку, које су ударале у тамбуре незадовољства. Обе револуције имале су теоријско упориште у Марксовом и Енгелсовом вредновању друштва – па се то и назвало „научни социјализам“. А како се „теоријски“ установљавају у друштву и историји непознати људски односи, онда се над језиком уз чин насиља уводе и речи које уобичајено језик памти под другачијим смислом, или се уводе сасвим нове речи. (Имао сам прилику да гледам снимак, на интернету, како једна млада лезбијка као неекспонирана феминистикиња говори пред некаквим скупштинским одбором Републике Србије о томе како и она, као лезбијка, има сва права да стиче своју породицу. Породица у српском језику подразумева оца и мајку, дете које они доносе, у браку – или ванбрачно, што наше правосуђе одобрава – бабу, деду, ујну, ујака, стрица, стрину, тетку, течу, зета… да не набрајамо даље од свекра, свекрве, девера, пашенога, заову, јетрву, што пред овим захтевом лезбијке сасвим губи сврху и смисао, будући да лезбијка не може да зачне дете са другом лезбијком, па све и да је ословљава као супругу, или супруга, и да је законски та ствар између њих установљена као брак, мада то не држи ни смисао ни природу речи брак.)
Овим хоћемо да кажемо да у пакету феминизма садржано је и јавно легитимисање лезбијства, са намером да се усвоји и у живот ситуира као један уравнотежен цивилизацијски допринос пуноћи људског трајања! Премда је лезбијство, као и хомосексуализам, сасвим разоткривено као ћорсокак живота, пре више хиљада година у Старом завету, па потврђено пре 2000 година у Новом завету – јер ни једно, ни друго нису у стању да покрену живот. Осим у холивудским филмовима и маштаријама посрнулих душа.
Дакле, делатност феминизма у друштву сасвим је неодвојива од интервенција у језику. И то је први најављујући знак пред велико финале у легимисаној револуцији (наравно да револуцију схватамо као нешто сасвим супротно од еволуције, да се не упуштамо у позивања на речник или опсежнија тумачења).
Још седамдесетих година, у прошлом веку, у едицији Логос, код сарајевског издавача „Веселин Маслеша“, Рада Ивековић, преко своје примарне преокупације, у будизму и о Индији, објавила је књигу (нисам запамтио наслов, нити накнадно установио) која врло студиозно говори о мушком шовинизму, односно о доминацији мушког елемента у језику, подразумевајући „српскохрватски“ језик.
Сматрајмо то најавом широког фронта борбе за животодајан глас усамљене жене у друштву. И колико год то носило обележје ваљаног, или несувислог сазнања, оно је ипак и само последица увида у то да је тадања држава, Југославија, ипак и само дубока провинција Запада. Тај глас, то је данас видније но игда, тек што је одјек таквих тежњи на Западу. А у тадањем друшву, по комунистичкој номенклатури, схватано је као авангарда, будући ослоњено на вишу, западну културу, како се искорачује из паланачких и провинцијалних оквира, чиме се то ословљава као зов слободе и одбрана демократије. Док данашње стање, што се Запада тиче, они који се баве установљавањем друштвених појава, незаобилазан је поприличан списак референци које нам стижу са Запада. И ако је оно са Ивековићевом било тек најава духовне провинције на подручју наших живота, ово данас је знак отвореног потчињавања западним расуђивањима.
И данас нам се језик представља као темељна препрека за усвајање „нових“ друштвених оквира и дешавања, па и у феминизму – из тако једноставног али и веома дубоког разлога. Језик по својој нарави као и ризница и сеф и фонтана истине, у себи садржи све слојеве живота својих баштиника. Па би да се у тај ток удену и новотарци. Јер када се одреди и законски установи језичка норма (стручњаци за српски језик у Србији нешто се нису показали као меродавна лица над, рецимо, писмом српског језика од Новосадског договора до данас), онда се то насилно уноси у језик, са казненом претњом и одговарајућим каштигањем. Такво насиље је спроведено под комунистичког влашћу у српском писму ћирилици, да је данас можемо по Србији тражити фењером.
Таква је помама над језиком, јер језик је баштиник духа једног народа и свеукупне његове слике трајања у историји, па се треба и у то некако сместити. Дакле, језик је са својим писмом стуб идентитета, како бих ја рекао: слика и прилика лика живота, онда је и природно да феминизам, у обиму колики год да је, тежи да се и језички изрази како и добија легитимитет реалности. По оном давно уставновљеном налогу језика да све оно што постоји, и видљиво и невидљиво, ако нема свој одраз у језику, онда оно не постоји, како је наш велики хелениста Милош Ђурић за Србе из Далмације с дивљењем говорио како њихов српски језик по свом трајању именује све космичке појаве.
Не усуђујем се да напишем, или разврставам какве је све језичке бравуре у српском језику произвео феминизам, са својом неумереном ексклузивношћу и искључивошћу, а понајвише нашом болећивом потребом да не заостајемо за „далеко моћнијом и развијенијом друштвеном свешћу“ на Западу.
Далеко бисмо стигли с навођењем примера онога што модерњаци зову „родни језик“, „родносензитивни језик“, или како већ. Основна порука тог насилног упада у језик је да се тим чином он обезличава, што се своди на обесмишљавање, и да је то, заправо, чин ништења или поништавања, основне претпоставке језика да служи смислу међу саговорницима. Ово нам говори шта је од суштинске важности код ових новоустановљених стручњака за питања језика, по угледању на Епштајново чедеоце, Била Клинтона који је Дехтонским споразумом установио бошњачки језик (и донео велику главобољу извесном одбору за ствар језика при САНУ, при чему је носилац главобоље био Бранислав Брборић, с питањем де ли је боље босански од бошњачког). И то је први степеник у низу сродних који воде до одузимању идентитета носиоцима језика. Јер оно директно води у разарање структуре језика, па на тај начин и уништавањем духовног поретка садржаног у језику.
Дакле, промене у језику најављују или већ установљавају нову скалу вредности за друштво на које се то односи.
После језика, као духовне базе еманципације жене, пред феминизом се испречио патријархат. Неименовани мислилац, али по личном признању задригли следбеник и обожаватељ Радомира Константиновића, у неком непотписаном тексту на друштвеним мрежама каже да је „црква током векова отоманске окупације /…/, постала институционални чувар патријалхалног кавеза“. На другом месту каже да се „патријалхални код преноси и оправдава кроз народну поезију“ (на радост и весеље Ненада Чанка, старог љубитеља српске јуначке епике), а онда у крунској конклузији каже „јудејско-турско-балкански патријархат“, где је Црква то усвојила за „сопствене протоколе као административни алат за тренирање покорности“. Алем камен у овој конклузији, даље, овај неименовани тумач каже да је „овај ригидни патријархат постао историјски механизам адаптације – примитивна психолошка ‘штака’“. Наравно да је све то обогаћено обезвређујућем, понижавајућем, искоришћавајућем, ропским положају жене као „безличне радне снаге и инкубатор за рађање нове мушке војске“.
Отприлике овако би могла да се до крајњих граница сведе свако и на разним местима доступно тумачење патријархата. У чему, природно, изостаје оно што претходи сваком закључку: премисе, премисе и премисе. Па онда није и ни чудо што је до те мере натопљено наглашеном жељом да се изрази презир према српском роду, али преко леђа „јадних, угрожених и експлоатисаних жена, кроз векове таме и робовања мушком роду“. Јер у срцу тог презира је Црква, српска јуначка епика, гусле, примитивизам, затуцаност… и одсуство духовне слободе! Чуј, духовне слободе!!! У тексту који својим садржајем кључа од одбацивања слободе!!! А обашка што кључа до тачке топљења разума потпуно непознавање па стога и неразумевање Цркве. Овом неименованом чинодејственику сублимирања презира према патријархату, из добре воље, у само малецном навођењу, треба скренути пажњу на то да је бар једном присуствовао каквом православном обреду, а камоли Светој литургији (и не мора архијерејској), могао је да види да у православљу не постоји, како је он изричит, „тренирање покорности“ (не само данас, него од Миланског едикта, или од последњег Васељенског сабора), да ако се то и позна, онда је то „покорност“ Богу, где реч покорност канонски и не постоји у православљу, јер православље оглашава слободну вољу. И пред Богом, али то не значи да је то благословено. Док у Римокатоличкој цркви се од нивоа жупника, па све до Светог оца папе, устројава, негује и одржава „покорност“ жупнику, па све редом до његове узоритости бискупа, надбискупа, али и кардинала, и најзад до Светог оца папе.
За почетак, сваком ко жели и има ма каква настојања да упозна патријархат, и да би о њему казивао меродавно, препоручујем књижицу „Буковица, народни живот и обичаји“, Владимира Ардалића, Српско културно друштво „Просвјета“, Загреб, 2010. Ту је до најситнијих појединости свакидашњице приказано како је разврстан живот српске породице, где и најмање дете и најстарији и немоћни житељ имају своје одређено место и улогу у одржавању оног поретка који се зове патријархат, да свако по својим моћима и способностима учествује на добробит заједнице. Мене што се тиче, уз сијасет разних путописа, увек оних са Запада, с изузетком једног с руске стране, ова књижица износи најпунију, најцеловитију слику патријархата, или живота наших предака, а овде предака чији лик живота се није баш пуно и ни мењао још од времена пре но што је ислам ступио на тло Буковице, у XВИ столећу, или боље рећи стотинама година пре Турака у миленијумском трајању патријархата на том тлу, па и уз ту подигнуте српске православне манастире Крупа, Крка и Драговић. Додуше био је још један потоњи у Карину, али уз интервенцију млетачких власти то су запосели Фрање Асишког минорити. Да би се у великој мери тај лик живота одржао све до средине XX столећа, са електрификацијом и индустријализацијом тог српског подручја, али у језгру сасвим неокрњено и живоносно.
Дакле, сваки члан породице, од детета у котули (што је одећа проходалог детета), па до онемоћалог старца, или старицу – сви су у патријархату бивали укључени као радно способни и за сваку делатност у домаћинству одређени. И то је „тамница жене“, „израбљивачко устројство жене“, „робиње жене“ – а шта да радимо са осталим члановима домаћинства, још ако је у заједници где има више душа, зар и они у својим домаћинским пословима нису утамничени? Или је визија Раја као савршеног поретка и овде кумовала осуђивању оног облика заједнице који је изнедрио цивилизацију у којој се свако баца каменом на свог источника живота. Зар то нису радили и комунисти, па где им је држава данас. И како да се схвати то сипање одијума по патријархату, него бахаћење сопственим расуђивањем које је „модерно“ и тиме пожељно.
Дакле, свеукупна делатност у патријархату, изражена кроз све јединке, као према једном и општем циљу, била је усмерена зарад општег добра, без обзира на пол, старосну доб, спсобност или престиж. Дух патријархата дух је саборности, дух општег и одбрана његова, у име заједнице, јер се само тако проноси живот из нараштаја у нараштај. Патријархат је оно што даје јемство безбедности, будућности и оних вредности на којима се заснива добро уређен живот. Зар ово није налик добром уређењу друштва у коме нико није занемарен, запостављен или, неким случајем, злоупотребљен, искоришћаван и доведен у стање роба. Етички темељ тако устројеног света, као духовни оквир постојања находио се у вери православној, у традицији, у обичајима, епици и народној мудрости, садржаној у предању. Јер сврха заједнице и патријархата је побољшање квалитета живота, речено на савременом српском, или, на стари начин речено, одржање живота и служење заједници, где ово заједница има смисао онога што је садржано у синониму задруга (не у комунистичком тумачењу те речи, или у оним наказним телевизијским дешавањима за залуђивање, обезличавање и понижавање људског лика).
Онима који посежу за стручном литературом са Запада о овим питањима, да их не именујемо, треба скренути пажњу на неке битне разлике између тог, углавном римокатоличког, и овог нашег, православног света. Западни концепт патријархата подразумева јединку као примарно (званог алфа) носиоца живота, у чему је и порекло верификовања жене као робиње и мушкарца као експлоататора, насилника који онемогућава еманципацију, и не само жене. Данас смо стигли, по западним узусима, врло прихваћеним у српском друштву, до тога да су дечак и девојчица, као чланови заједнице, па и дете из вртића, самостална личност, тојест самосвесна, па по томе и оно биће које делује и одлучује у име своје. Значи дете на основу права једнако је са одраслим човеком, а када то пренесемо на раван патријархата онда су мушкарац и жена превасходни у својим правима, искључиво свако за себе, независно од заједнице. Дакле, није битан општи циљ, битна је личност која је независна од циља. Јер она одређује циљ, односно сврху, а не да циљ њу одређује. Тиме се одстрањује опште, па ма какво да је и да на ма шта усмерава. [1]
Не треба да наводимо велика имена српског народа који су се из духа патријархата школовали у свету, на Западу, у XИX столећу, и по школовању враћали се у отаџбину, да би служили свом народу и отаџбини.
Међутим, у феминистичком виђењу патријархата имамо и оне који и не само теоријски наглашавају постојање „патријалхалног система вредности“, по коме су жене усмерене на одређене видове друштвеног понашања и ситуирања. Ако је то феминистички аларм због укорењености скрајнутог друштвеног статуса жене, онда је то истовремено позив на револуционарне методе, да би се укинуле тиме превазиђене вредности, чиме се феминисткиње према друштву односе као најврсније изабранице неког новог и боље уређеног света.
Као што су марксисти имали објединитељни аксиом за свој подухват освајања света „пролетери свих земаља уједините се“, а комунисти и Јосип Броз за давање снаге Југославији, као „зеницу ока свога“, чували су и неговали „братство и јединство“, тако и феминисткиње, понајвише са Запада, кличу „заменимо систем истине патријархалног система вредности“.
Тај захтев за деструкцију „патријалхалних истина“ уопште није безазлен, онако установљен у пригодном ширењу видика доконе памети. Као да се појавио дух Менгелеа, који је своје оваплоћење и врхунац имао у време Трећег рајха, како у овом нашем случају овај глас са Запада незазорно задире у биолошко устројство и мушкарца и жене, увек засновано на прецизним научним сазнањима. Да би западне теоријске творевине, сродне по захтеву да се мења људски род, у делу Томаса Мора „Утопија“ и Томаза Кампанеле „Град сунца“, остале налик невиним дечијим играријама.
Феминистичка мисао, дакле, сабље тупи и копља ломи над разликама и подударностима између мушког и женског дела човечанства, где се веома инсистира на „друштевним конструкцијама“ које жену усмеравају по диктату оних вредности које треба одстранити и еманциповати је. А где су иначе телесне разлике, премда веома видне, заправо једни извор различитости између мушкараца и жена, док је све остало само ствар наслеђа и негованих стереотипа, тобож ово је осувише женско, а оно није, јер то искоришћавају мушкарци. И то није само ствар фризуре, гардеробе, наочара, начина понашања, па и бирања самих професија – што се данас, независно од западних тумачења тих људских испољавања, код нас Срба мање или више толико и не акцентује, да још нисмо дошли до тога да полна разлика није сасвим сродна „класним разликама“. Мада се универзалност феминизма, суочено са фрагментацијом, још не уочава као проблем, где се у неким мишљењима квота појављује као препрека свеопштом уважавању тих струја феминизма.
Морамо уочити да једна од полазних тачака феминизма је и економска самосталност, у чему се новац поставља као примарно градивни елеменат живота, а посебно када се у брачној заједници, међу супружницима, то разумева као ко ће имати надређујући положај, по висини своје зараде. Наравно да то, уз наслеђе „истина патријархата“, условљава бирање женских занимања, чак и место у политици, али и женско схватање љубави и брака и понашање жене у интимном чину. Да ли вас ово са новцем подсећа на марксизам, у заједници која своје кохезионе снаге треба да црпи из љубави? С тим што је темељ марксизма размена робе и новца, па коме шта допадне на тржишту рада, зарад тежње за мање или више угледном позицијом у друштву.
Основни кривац је, дакле, „наслеђени образац истине“ чиме се алармира нужност измене система васпитања и јавног деловања у шта се морају увести нова поколења жена и мушкараца, другачијег обрасца мишљења, осећања и понашања. А да би се то постигло, делатност подизања новог мушкарца и нове жене се мора програмски спроводити од самог рођења, у оквиру породице, па преко обданишта и школовања до самог краја људског века. У планирању будућности дакле није предвиђено декласификовање, већ свеукупна деструкција свих вредности које су садржане у врлини, непосредности, саосећајности правди, истини, лепом, узвишеном, честитом… што је људски род довело до ових дана.
Као идеолошки правац ово надилази најригидније епизоде марксизма у Русији, па и у Србији, односно некадањој заједничкој држави Југославији.
У окриљу феминизма посебан акценат, у теоријском погледу, стављен је на мајку чији лик варира од оне са варјачом за шпоретом, до оне која у крилу држи једно или двоје деце, што је само мисаон увод у коначан обрачун са „истинама патријархата“. Па нам се онда разастире, с необичном заоштреном представом о томе како је неприкосновен и крајњи циљ еманциповања жене од мушке доминације у лику андрогиног човека, човека са мушким и женским особинама.
Премда су нас феминисткиње већ разгалиле партеногеном способношћу зачећа, чиме се мушкарац потпуно дисквалификује из односа са женом, понајвише из коитуса, где ће понека феминисткиња тај чин ословити као нешто дубоко анимално у људској природи, како би оплеменила сопствену и хуману независност од мушког рода и тиме очувала свој женски идентитет. (За разлику од оних који то одобравају, на утакмици која ће множину узастопних мушкараца подвргнути оном глаголу који колоквијално користе мушкарци у таквој ситуацији.) Иначе старогрчки мит кроз партеногено зачеће разјашњава поједине појаве у космичком поретку, на малецном примеру са 48 врста топола које су у својој разноврсности кћери Сунца (погледај Кароља Керењија „Кћери Сунца“). Док ово код феминисткиња, зарад самосталне личност у љубави (!), понајбоље објашавају стихови из романа негативне утопије „Врлог новог света“, Олдоса Хакслија: „Пуно соме / пуно секса / паримо се без комплекса“. Што је појам љубави данас у Србији толико девалвирао да се искључиво коитус доживљава као „вођење љубави“, без обзира да ли је партнер за једнократну употребу или повремени ослонац у кушању путених моћи, у сасвим безбрачном односу.
Док епизода са андрогиним човеком, као крајњим достигнућем у људској еволуцији по феминизму, тражи мало више пажње.
Уз обилато позивање на искуства еволуције, и не само од првобитне заједнице, већ и код очуваних примитивних народа (у смислу како то ословљава Бронислав Малиновски), феминистичка мисао разматра развитак мушке али и женске личности. Најопштије речено ради се о томе да је мушка свест ратоборна, агресивна и деструктивна, а предност се даје женској свести која је блага, миритељна, саосећајна, брижна и против рата (Колико је ово последње једно дубоко ишчашење и импортован захтев женске свести, показује догађај у Србији почетком деведесетих година када су жене упале у скупштину и тражиле да се не ратује, да не дају синове за рат – то је био рат који су Хрвати покренули против Срба, са нескривеним тежњама да се утамане Срби у Вуковару, Борову селу, Даљу, и до краја спроведу циљеви Независне државе Хрватске – србокољачке творевине. С тим протестом жене мајке од Срба захтевале су да не бране Србе – осим што је то апсурдност феминизма ово указује на најчисти чин апсурда који директно води до самоубилачке делатности.). И да према чисто женским одликама жена треба да се верификује у друштвени положај. Међутим, увек се испоставља да је мушкарац онај који доминира, како кажу феминисткиње, а да је жена она која му служи. Премда веома исцрпно, мора се рећи, детаљној шетњи по еволуционом стаблу, феминистичка мисао која настоји да увиди где је то људски род остао ускраћен у томе да се мушки род увек уздиже изнад женског, а да нигде се није, у свом трајању, неправедно наишло на биће које би било налик андрогину. Нама остаје да се чудимо како то да та врло агилна мисао није установила пужа, „пужа хермафродита“ који упарен са истим пужем бива онај који семе даје али и семе прима – уз један врло битан додатак: пуж своју кућу носи са собом, у свим годишњим добима и што је, ништа мање важно, нема кичму, ни крвоток. Остало је ствар лабораторијске вивисекције и, још боље, слободне интерпретације.
Дакле, андрогин је у теоријској мисли еволутивно установљен као организам који се умножава, али са одликама које су најмање хуманоидне, и по свој прилици, простонародно да сажмем, где еволуција више нема шта да каже, готово, то је ћорсокак. Међутим, то, са андрогином, у савременој мисли идеја је која се заснивана над прашњавом и беживотном катедром. Као што је и хермафродит толико удаљен од збиље у ништа мањој мерио од егзистенцијално на дохват руку звезде по имену Сиријус са својим планетарним системом.
У грлу гласоговорника феминистичке мисли после овога најљућа је кост у грлу по имену Црква, а аксиолошки вероватно и најважнија.
Како је напред већ речено да је Црква најобухватнији носилац идентитетских вредности, онда и није необично да се феминисткиње острвљују на живи њен организам, мада су у већини у дубоком мраку пред сазнањима о њој. Јер, као што је опште познато, најпунија осуђивања потичу из оне свести која је сасвим неупућена у то што осуђује, а нити има склоности ка упознавању са објектом своје осуде. Како би се иначе налазила та свест у ексклузивном положају у друштву, па по томе и сасвим оправдано. Све је то тако људски. Али нама се предочава знање о томе да је идентитет онај духовни простор у коме се најцеловитији одржава, негује и преноси живот. Идентите, дакле, није семе, већ живи организам. Онако као што је идеја мртва ствар[2]. Као што наш велики песник, владика Раде, на једном месту у то име каже: „Моје племе мртвим сном спава“ (ваљда сам га добро цитирао).
Феминизам не показује спремност да се суочи са Стари заветом, још мање са Новим заветом, односни са Јеванђељима, или апостолским казивањима, канонима, Светим тајнама, страдањима мученика, светим старцима, а понајмање са живим животом Цркве, односно литургијски, да би ма шта сувисло од феминизма чули о Цркви.
Напросто феминизам у Цркви гледа супарника. У духу сасвим идентично начину како су се бољшевици односили према Цркви, јер је и њима Црква сметала да освоје власт у свим порама живота, од породице па до народа, као једне органски и духом повезане целине.
Без навођења многих и пробраних мисли светлих и чистих имена православља, у само једном од навода Светог Јована Кронштатског, и то кроз две најважније заповести[3], можемо увидети с колико ширине и живоносности се изражава Богом и Светим духом и Исусом Христом надахнута душа, и да то следи из самог срца Цркве: „Жели сваком човеку толико добра колико желиш самом себи; на пример, жели му спасење душе исто као и себи; жели му успех у раду као и себи, благостање у животу као и себи; жели му да има добар углед као што желиш и себи, и нипошто га немој понижавати јер је и он створен по лику Божијем као и ти; и њему је мио углед и добро име; понашај се према њему искрено, непосредно, срдачно; уопште ‘као што желиш да људи чине према теби тако и ти чини њима‘ (од. Мат. 7;12; „Беседе Светог Јована Кронштатског“, превод проте Дејана Дејановића, Београд, 2024. стр. 273 – 274). А како ли тек ово изгледа у браку, Црквом благословеном!
Док феминизам, и преко наказне квоте у политици, установљава жену која тежи моћи којом би да надвлада мушкарца, не физички, наравно, што се у њиховом жаргону то ословљава као „родна борба“. Дакле, не квантитаивно, већ квалитативно! У преводу на свакидашњи језик то гласи овако: Није важно шта испадне, важно је да их је што више. Јер феминисткиње користе мушкарца искључиво да би установиле и показале своју моћ коју преизносе у власт над њим и у праву, на тај начин, да управљају општим циљевима а који су саобразни њиховом прекрајању друштва по њиховој мери. Где је средство овладавања мушкарцем као по правилу игра мимикрије и лицемерја. Наиме, супротстављајући се мушком роду, као свом непријатељу, феминисткиња од њега преузима оно што му својом фикцијом приписује. У српском језику за ту делатност духа жене постоји израз: мушкарача.
И даље, Свети Јован Кронштатски, проширује и још дубље оплемењује однос међу људима по налозима православља: „По учењу нашег Спаситеља, мерило наших односа према другима треба да буде наша разборита љубав према самоме себи; како желимо да поступају људи са нама тако треба и ми да поступамо са њима, тј. непосредно, простодушно, кротко, с љубављу, поверењем, снисходљиво, саосећајно, трпељиво“ (Исто, стр. 293 – 294).
Насупрот тога, од појединца уздигнуто до најопштијег и васељенског оквира, феминизам се креће оном линијом која се брани и одржава тако што је против општег, у име самога себе, дакле искључиво. Дух феминизма је заоштрен против онога што усправља у име општег, које је иначе у сферама фикције, премда су циљеви феминизма нацртани на свеукупном човековом трајању, али тако да га сасвим одбацује, као што је то радила и комунистичка идеологија, опсесивно хотећи да она буде почетак историје[4]. Одатле и толика теоријска помама над феноменом феминизма – јер то је настало по сили нужде, а мање по непосредној природи хтења живота у сасвим другачијим околностима друштва у односу на оне минуле токове, што обично ословљавамо као индустријализација. (Како у теорији имамо камено, бронзано, гвоздено… итд доба.) А с друге стране ако свеукупно сагледамо делатност феминисткиња, како у теоријским списима тако и у просторима јавног испољавања, све се своди на заокупљеност доминацијом. Јер како објаснити феминистичко одбацивање једне од крунских „истина православља“ садржаних у женствености жене, што, поштено говорећи, и без феминизма, већ убира своје плодове у српској престоници Београду где у јавности оглашавано преовладавају мушкараче и феминизирани мушкарци.
И да се не саблажњавамо на мање или више феминистичко нападање на Цркву и њено устројство, сетимо се како је Христос опомињао своје следбенике, нама знане као Апостоле: „Ако свијет на вас узмрзи, знајте да на мене омрзну прије вас“ (Јован, 15; 18).
Феминизам, па ма који да је, од свих постојећих до оног радикалног, темељи се на посезањем за моћи, за владањем мушкарцем, што је извор незадовољства, као у случају Еве, како смо рекли на почетку. Међутим тај феминистички захват нема ни трунке порива који тежи, или обећава, или предочава склад, хармонију, уједначавање – одакле и изниче ексклузивност, што је веома опак израз осамљености, па и чемера. И нема у томе никакве животне радости. То нас упозорава да је, по феминизму, опсесија жене када у свом бићу није мајка или супруга већ носилац надмоћи. Јер то је њен начин да установи сопствени идентитет, као и друштвени статус, у својој професији, свом послању и свом позиву, да се не чудимо када из тога изникне гордост, таштина, самољубље, чиме само продубљује своју искључивост и удаљавање од друштва. Али ако је међу сличнима и сроднима, онда је све то уједначено и смирено, да се ништа не дешава, у неком виду друштвене коме.
Свеукупно предпостављање и објашњавање лика феминисткиње и њеног покрета заснива се на одрицању од бића жене, да заправо кроз феминизам жена не треба да буде жена. А жена је носилац живота и то је оно што је кичма жене[5]. Она по томе и у друштву, или заједници, треба да носи повлашћени положај, да се каже управо у истини ексклузиван. А та ексклузивност је баш оно на чему се највише захтева кроз феминизам, као што то и представљају феминисткиње – што је парадоксално, или није јер у томе се сасвим отворено изјашњавају и феминисткиње, што је код њих само празна форма, популарно речено: друштвена поза, или салонска поза, како је Милош Црњански именовао српске комунисте.
Данашњим речником речено, међу правима која су садржана у природи жене, најеминентније ако не и темељно је право да рађа, што је у односу на мушкарца располагање животом на сасвим екслузиван начин. И то је оно што би феминисткиње да укину.
Међутим, данас и да се не чудимо због толиког инсистирања на праву на абортус, као највишем чину слободе за своје тело, јер суштински побачај (абортус) је највиши вид освете мушком роду, увек и безусловно садржано у Пери Перићу, да се тим чином дотични обезличи, брише, и жена се тим чином ослобађа одговорности пред самом собом, шта год јој са стране говорили, психолози, неуропсихијатри, свештеници, пријатељице – она је слободна. Па је онда и партеногено зачеће сасвим сувишно.
А каже Свети апостол Павле: „Све ми је слободно, али није све на корист“ (Коринћанима прва, 6; 12). Осим што нам Апостол у овој речи указује на суштински концепт слободе, онда нам је јасно шта доноси побачај, у духовним размерама које нису без последице по „господарицу свог тела“.
И на крају, да кажемо још неку реч.
На примеру патријархата и „његових истина“ увидели смо да је незасновано оптуживање тог обрасца живота за „зла која сналазе жену“. Ако знамо на примеру српских комуниста, да су били необично вешти у измишљању непријатеља, како би се друштвено још више оправдали и утемељили, где највећи непријатељ бејаше „српски национализам“
(уједно и најживоноснија снага друштва али под именом српско родољубље), онда нам је и јасан по духу такав и истоветан облик испољавања феминизма. Али феминизам се у односу према жени понаша као према периферној цивилизацијској нужности, сасвим посвећен појавама које су за биће жене терет одређене епохе по свом пролазном садржају, или услов друштвених стереотипа (како би то рекли социолози), или последица каквих индивидуалних посрнућа, или импортовани хир мнења[6], или наопаког разумевања државно-правног устројства, да би тежиште еманципције жене свео на то да је мушкарац сасвим елеминисан као чинилац друштва, у оном најприближнијем виду који се зове андрогин.
Дакле, крајњи циљ феминизма, у теорији, налази се у појави андрогина – да је еквивалнет томе у марксистичком одумирању државе (читај: смрти народа, живот лумпенпролетера – индустријског хипика, односно бескућника, на француском појава клошара, у чему западне престонице са својим бескућницима данас као прве воде цивилизацијски маратон). Док је андрогин, са уједначеним мушким и женским одликама и атрибутима, појава која не може да се оплоди, да изнесе живот, у чему се находи и крај човечанства каквог знамо, односно та појава је последњи посланик устоличења антихриста и царства кнеза таме. Јер андрогин је крај сваког хуманоидног идентитета, како се и сам феминизам односи према сваком народном персонализовању лика живота – па да се не хватамо за главу што са свих стране се пљује по српском родољубљу.
Сам драги Бог зна колико је то близу а колико далеко. До тада имамо се носити са неким тековинама стекнутим и делатношћу феминизма, док нас не сустигне нешто још модерније.
Ако знамо да је патријархат у духу, по својој обједињености и кроз све своје чланове без протекције по усмерењу за опште, као живи организам, у свом срцу животодајно носио трпљење, захвалност, смерност, скрушеност, неосуђивање, обзир, будност, част, честитост, достојанство, целовитост, увек и безусловно у име општег, онда знамо да је давао, оно што је узорно и изнад свих, и човека и жену у врлини.
Док феминизам својим опсценим, заводљивим и опојним најавама „племенитијег“ и оптималнијег друштва, усаглашеног са начелима крвожедне француске буржоаске револуције, либерте, егалите, фратерните, (гле чуда и комунисти су се на то ослањали), доноси фрагментацију, атомизирање и деструкцију друштва у коме се самодовољност прокламује као врхунска вредност, другим речима речено поспешује одсечну индивидуалност до безобзирност и самољубља. Што на крају производи маргиналну свест, у којој као пројекат веома плодносно делује незадовољство, како се манипулисање усаваја као пожељан вид друштвеног понашања, нарочито пред новим, непознатим, па по томе и пожељним – што је равно Евином удесу.
Шта значи маргинална свест?
Добро ситуирано то је равно оном кад периферија преузме центар и онда више нема центра тог света, како се означава симптом хаоса. Исто као што се то данас дешава у Србији где такозвана мањина по својим „правима“ оспорава ма какав вид општег идентитета, да би та мањина заузела центар. У свакидашњем животу то значи да Србин мора да извињава Циганину, Мађару, Шиптару, Хрвату, „Бошњаку“, „грађанисти“… и осталим националним мањинама што живе у земљи, у држави коју су, на својој земљи наслеђену од предака, створили, за коју су гинули и одржавали је Срби.
Далеко сликовитије то је описао Борхес, очаран савршенством у свом мисаоном свету, где је савршенство описивао као куглу или кружницу. Па је рекао да је, у геометријском лику круга, периферија увек на једнаком одстојању од центра. Да можемо закључити: када периферија заузме центар, онда више нема ни центра ни периферије – што је сажети израз хаоса. Коликогод се трудили да то улепшамо појмом демократије. Али је истовремено и корен маргиналне свести.
За наше српске прилике на овај начин, тако жељено и подстицано феминизмом, доводимо се до тога да ми постајемо провинција самима себи (на радост следбеника Радомира Констатиновића и Латинке Перовић), па да се и не чудимо откуд толика навала евроатлантиста, евроунијата, и оних осталих који из српске коже арлаучу против Срба, ублажено ословљавани као другосрбијанци, или антисрби, или југоносталгичари, или аутошовинисти. Или запомажу, колико их боли та кожа у којој су.
Иначе, паланка, или провинција, је царство лажова, фалисифакотра, лицемера и подлаца.
Пошто је феминизам у својој ексклузивности усредсређен на јединку као средиште живота (што најпрецизнији изражава Ничеов Üберменсх), стога је, у својој усредсређености на себе, природно да се то грана, усложава и креће оном линијом која се одриче врлине, поштовања, обзира, поштења, части, доследности (што је свукупно брана заједнице) и, што је најважније, изврће смисао и сврху најживотодајније вредности – љубави. И то љубави према Богу и љубави према ближњем. У продужетку тога стоји како су хипици утемељили љубав на спровођење коитуса и на ништа више осим тела (о чему је Хаксли писао у свом роману „Врли нови свет“). Па онда није ни чудо, да у отуђеном и тако посрнулом бићу, ако изостаје опијат, тежи или лакши, да из феминизма происходе јед, горчина, неповерење, завист, злоба, мрзовоља, незадовољство, маргинална свест, фрагментарност и атомизирање, управо онако како су најистакнутији следбеници хипи покрета свој живот завршавали предозирањем, као и они први, из Београда, седамдесетих, углавном генералска деца.
На самом крају, као и на самом почетку, рајском почетку, увек је брак – као праузор односа мушко – женско. Да би то постало и основно полазиште феминизма, да би се из тога усправио андрогин, који је негација полова, па по томе и мушкарца и жене.
Како смо већ рекли брак је највећа препрека за спровођење стратешких циљева феминизма. Како и не би кад брак даје јемство идентитета, пре свега у духовном смислу, што ја волим да ословим као српски лик живота, без модерне вивисекције на чиниоце тог бића које се установљава у браку. Јер брак, Богом благословен и у Цркви потврђен, није спој две јединке, две скроз одвојене целине, жене и мушкарца, већ једног бића које је по установљеном стању у моћима да покрене и заснује живот, датог том бићу на неговање, подизање и усмеравање у пространства оног света који су наследили од свих својих предака, и светитеља, и ратника, и градитеља, и мученика, и миротвораца.
Задатак брачни није ни мали ни велики, али је истинит и благословен. И ако знамо да се кроткост данас више не сматра цивилизацијском тековином, да би се наспрам тог лика питомости и благородности, за животни правац установили разузданост, раскалашност, бестидност, превртљивост, лаж, утолико је позив брака више тврђава живота него формални и грађански облик трајања у друштву. Будући да непревазиђени концепт идентитета, или српског лика живота, с лакоћом одолева пред стихијом фрагментације друштва и рушилачким поривима који немају своје средиште. Немојмо заборавити: брак је у темељу народа и државе!
На читавом низу савремених примера, присутних у замаскираном и лажном родољубљу, па до гаженом, спречаваном и кажњаваном истинитом родољубљу, без обзира да ли у томе учествује страни фактор или линија домаћих ништитеља истините српске линије живота, можемо видети да кад народу одузмеш идентитет, с њим можеш да радиш шта хоћеш, кад хоћеш, где хоћеш и како хоћеш – јер му је одузета истина о себи или његов лик живота.
А ако се извори идентитета затрују, затрпају, или разоре на више од природних на вештачки начин изазваних праваца, онда је сваки приступ деструкцији идентитета могућ. Од констатције да се то већ више од двадесет (20) година дословно примењује у Србији и над Србима, под захтевом промене свести, са додатком размаханог феминизма, јасно нам је да смо увелико уведени у процес деструкције народног духа Срба. Али то је за другу врсту разговора.
Аутор: Срђан Воларевић
ПС За детаљније сагледавање феминизма препоручује се књига „Искушења радикалног феминизма“, Слободана Антонића, Катена мунди, Београд 2021.
Док за потпунији увид у разумевање брачне заједнице на православни начин препоручујем књигу: „Ти и ја“, протојереја Максима Првозваног, Издавачка делатност храма Светог Саве, Београд 2021.
А надасве, за основни увид, као јасно исходиште потпуног и ненатруњеног православног односа мушкарца и жене, под насловом Тајна брака – слика Христа и цркве, веома издашно и разговетно казује „Посланица апостола Павла Ефесцима“, цела глава 5.
[1] Веома сликовито, као водич кроз српско биће, може нам описати распоред кућа у српском селу. Највидније, до дана данашњег, задржало се по селима Крајине, од Далмације до Баније и Кордуна, али и у Босни и Херцеговини, Србији, Црној Гори, Старој Србији.Породичне куће су издвојено подизане свака за себе, сасвим утопљене у предео, као суштински део предела, наизглед расуто али као саставни део брда, долине, шуме, неба и земље. Док, међутим у Срему, већем делу Бачке и Баната, то није баш тако. Ту се спустила аустрохабсбуршка рука, да село буде ушорено, у низу на једном инжињеригом условном месту трајања. У оба случаја видимо различит концепт усмеравања свакидашњице, односно на делу спонтаност, Богом дану, наспрам условљености, руком људске власти. Па затим, места окупљања су уз Цркву и уприличеним датумима као и о сајмовима, о „светлим и тамним празницима“, што би рекао наш српски песник Миодраг Павловић, док хабсбуршка рука то натура по неком свом диктату, чиме се разводњава важност општег и истиче смисао другог, јер оног другог гледаш сваког дана, на рачун општег. А човек је биће друштва а не биће права. Па ко сад има ширу скалу предузимљивости у трајању, односно животу?
[2] Идеја је, у Платовом смислу, оно како се то може видети на примеру полога. Полог се налази у гнезду у зиду, припадајућем ужем окриљу куће, где кокошка носи јаја, привучена тим јајетом, да новоснесено јаје не остане снесено негде у грмљу, ван куће. Полог није за јело, као мућак. То не значи да је безвредан, напротив. Исто као што и идеја сама по себи има само кабинетску вредност.
3Две најважније заповести: 1. Љуби Бога својега свим срцем својим и свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом. 2. Љуби ближњега својега као самога себе.
[4] Као што је на једном предавању у Београду рекао Олоф Гигон: „На почетку историје је мит, како је и на крају историје мит“.
[5] Погледај величанствену приповетку Лазе Лазаревића “Први пут с оцем на јутрење“.
[6] У време Лава Николајевића Толстоја у руској аристократији, највероватније преузето из Француске, као неприкладан начин исхрањивања дојенчета било је мајчино дојење детета! Што данас у духу одговара мајчиној бризи над стекнутим целулитом и стрија после трудноће и порођаја – а што је популаризовала једна холивудска ведета иначе нероткиња.
