Episkop Artemije o postu
Šta znači post za pravoslavnog vernika? Kako je pravilno da se posti? Da li su svi postovi (jednako) važni?
ODGOVOR:
Post za pravoslavnog hrišćanina jeste jedno od sredstava koji mu pomažu u izgrađivanju svoga spasenja „sa strahom i trepetom“. Nikako cilj sam po sebi i sam za sebe. Post, kao uzdržanje od izvesne vrste hrane na neko vreme, postoji skoro i kod svih drugih religija i u raznim oblicima, i to uglavnom kao izraz kajanja i tuge, kao sredstvo umilostivljenja, čišćenja i dolaska do višeg stepena duhovnog saznanja i uzrastanja. O postu se ne malo govori i u Starom i u Novom Zavetu, što pokazuje da je POST božanska ustanova i odredba. Stari Zavet je prepun primera posta i plodova posta. Postio je Mojsije 40 dana na Sinaju (ne jedući ništa) i udostojio se da iz ruke Božije primi Tablice zakona (Dekalog); postila su tri mladića i Danilo u vavilonskom ropstvu – i ostali nepovređeni u Peći vavilonskoj; postili su Ninevljani po propovedi proroka Jone, i spasili svoj grad od propasti koja mu je grozila; Car David kao pokajnik vapije: „Kolena moja iznemogoše od posta…“ (Ps. 109, 24). U Novom Zavetu, Gospod Isus Hristos ne samo da je zapovedao post i govorio na više mesta o njegovom značaju nego je i lično dao primer posta, posteći i On, poput Mojsija, 40 dana na Gori Kušanja. Postili su i učenici Jovanovi, kao i sveti Apostoli, a posle njih – svi istinski i pravi hrišćani do dana današnjega.
Otuda Sveta Crkva Pravoslavna post smatra vrlo važnom i značajnom ustanovom za duhovni život svojih članova i kao moćno sredstvo za postizanje punog naznačenja (spasenja kao oboženja) koje Je Bog postavio pred svakoga od nas kao krajnji cilj. Post je ne samo Božanska naredba i odredba nego i božanski način života. Po rečima svetog Simeona Solunskog, „Bog ne potrebuje hrane, post nas približava anđelima, koji ne jedu niti piju, post ukroćuje telo da bi duša živela, dok ugađanje telu – ubija dušu. Postom se čistimo od strasti, koje se razvijaju ugađanjem telu“.
Telesni pak post, sam po sebi, niti je dovoljan niti mnogo koristi. Njega mora da prati duhovni post, pod kojim se podrazumeva uzdržavanje od svakoga greha, s jedne strane, i činjenje dobrih dela, posebno dela milosrđa, s druge strane. Kada posti stomak od masnih i jakih jela, onda treba i um da posti od gordih, sujetnih i grešnih misli, i srce od strastnih i pohotljivih želja, i jezik od ružnih reči i psovki, i ruke od zlih dela, i noge od krivog puta. Jer nije moguće deliti ova dva posta, pošto nije moguće telom biti slastoljubiv, a dušom bogoljubiv. Sveti Jovan Zlatoust ovako govori o duhovnom postu: „Ne govori mi: Toliko dana sam postio, nisam jeo ovo ili ono, nisam pio vina, išao sam u gruboj haljini; nego kaži nam da li si ti od gnevnoga postao tih, od žestokoga dobro sklon. Ako si ti ispunjen zlobom, zašto si telo mučio? Ako je u tebi zavist prema bratu i ljubav prema bogatstvu, da li je od koristi što si pio vodu? Ako je duša, gospodarica u telu, zabludela, zašto kažnjavaš slugu njenoga utrobu? Ne pokazuj telesni post, jer sam telesni post ne uzdiže se na nebo bez sprovođenja sestre svoje milostinje, koja je ne samo njegova saputnica nego i njegova kolesnica“.
Crkveni bogoslužbeni tekstovi (stihire i tropari) na mnogo mesta razvijaju ovu misao, naročito tokom sirne sedmice. „Od jela posteći, dušo moja, a ne očistivši se od strasti, uzalud se raduješ nejelu; jer ako te (post) ne vodi ka ispravljanju, kao lažna bićeš omrznuta od Boga, i upodobićeš se zlim demonima, koji nikada ne jedu“. „Odrekavši se danas hrane, požurimo da se delom dostojno pokajemo i od grehova“. A u službi jednoga dana prve nedelje posta kaže se: „Post istiniti je: otuđenje zla, uzdržljivost jezika, odbacivanje jarosti, odlučenje od greha, ogovaranja… i prestupa zakletve. To je post istiniti i Bogu ugodan“. Ili na drugom mestu: „Kao što smo se udaljili od mesa i druge hrane, tako pobegnimo i od svakog neprijateljstva sa bližnjima, od bluda i laži i svake zlobe“, i td.
Isto tako ni farisejski post „radi hvale pred ljudima“ ne donosi nikakve koristi, jer ga je sam Spasitelj osudio kao licemeran. Post treba da nas vodi pokajanju, lomljenju gordosti, smirenosti, molitvi, bogopoznanju, osvećenju i sjedinjenju sa Bogom i anđelima, životu svetih na nebu, kao i učešću u stradanjima i smrti Spasitelja, a ne da nam pribavlja prolaznu slavu među ljudima, što i jeste bio cilj farisejskog posta – „da ih ljudi hvale“.
Samo takav post i telesni i duhovni ima veliku vrednost pred Bogom. On, udružen sa molitvom, predstavlja, po svetim Ocima, dva krila kojima se uznosimo na nebo. Post i molitva su dva najjača sredstva u borbi protiv svakog greha i svakog đavola. Taj zli rod đavolji, po reči samoga Gospoda našega Isusa Hrista, ne može se ničim drugim isterati iz čoveka, „osim molitvom i postom“ (Mt. 17,21).
Po vremenu trajanja post može biti jednodnevni i višednevni. Jednodnevni post je svake srede i petka tokom cele godine (sem tzv. trapavih sedmica, kada se post razrešava i u te dane), Usekovanje glave svetog Jovana Preteče (29. avgusta odn. 11. septembra), Krstovdana (14/27. septembra) i navečerje Bogojavljenja (5/18. januara). Višednevni postovi su oni postovi koje je sveta Crkva ustanovila pred velike praznike. Ima ih četiri: Sveti Veliki ili Časni post – Četrdesetnica (pred Vaskrs – traje 7 nedelja), Božićni post (pred Božić – traje 6. nedelja), Gospojinski post (Pred Uspenje Presvete Bogorodice – traje 15. dana) i post svetih Apostola (pred Petrovdan – čija je dužina promenljiva, i traje od nedelje Svih Svetih do Petrovdana).
Po strogosti, pak, ili načinu uzdržanja postovi se dele u pet kategorija:
1. Potpuno uzdržanje od (svake vrste) jela i pića (čak i vode), kao prva tri dana Velikog Posta (trimirje) i Veliki Petak
2. takozvano suhojedenije, kada je dozvoljeno jedenje hleba i pijenje vode jedanput dnevno i to posle devetog časa (= tri sata po podne)
3. jedenje jela spremanog samo na vodi (kod nas poznat kao strogi post pred pričešće);
4. jedenje jela spremanog sa uljem i pijenje vina, dva puta dnevno;
5. jedenje ribe sa pijenjem vina (što predstavlja najblaži način posta). Sve što je preko toga (jaja, mlečni proizvodi i meso) ne spada u posna jela.
Koliko je post važan pokazuje i činjenica da su mnogi sveti Kanoni posvećeni pitanju posta, počev od 69. Kanona svetih Apostola, pa preko Kanona svetih Vaseljenskih i pomesnih Sabora, do Kanona i pravila svetih Otaca, koji su priznati nekim od Sabora. Budući da post ima kao neposredni cilj da smiri telo, njegove strasti i niže porive, Kanoni uglavnom od posta izuzimaju telesno nemoćne i bolesne, govoreći: „kada je telo smireno bolešću, čemu još post“? No treba znati da čak i u bolesti ne može vernik sam sebe razrešiti obaveze posta, nego to može učiniti samo njegov Duhovnik, kome je on sebe predao na duhovno rukovođenje. Ukoliko sami sebi dopuštamo pravo da po svome nahođenju i rasuđivanju narušavamo post, činimo veliki greh jer prestupamo zakon Božji i zapovesti majke Crkve. A time direktno dovodimo u pitanje svoje spasenje i večni blaženi život. Ne varajmo sebe raznim izgovorima, (kao: greh ne ulazi na usta, … Ne pogani čoveka ono što ulazi u usta, i td.) vadeći često citate Svetog Pisma iz njihovog konteksta i dajući im značenje koje nam momentalno odgovara. Čineći tako samo pokazujemo i svedočimo o sebi da nismo dobri vernici.
Mir ti i radost od Gospoda.
Neki kažu da deca ne treba da poste sredom i petkom i u četiri višednevna posta koja je Crkva propisala, sve do svoje sedme ili treće godine života. Drugi govore da deca mogu biti razrešena tih posnih dana samo na beli mrs (mleko, jaja, sir). Šta je od ovoga ispravno i da li deca poste kao i odrasli hrišćani
ODGOVOR:
Odgovor na gornje pitanje (ili na gornja pitanja) ne može biti zasnovan na svetim Kanonima, (kao što smo to do sada najčešće činili), jer nema ni jednog Kanona koji bi se direktno bavio problematikom posta kod dece. Ali odgovor se može dobiti iz celokupnog našeg saznanja o pojmu posta, vrsti posta i cilju posta, a što je raspravljano u ranijim odgovorima (vidi: Odgovor na 24-to pitanje).
Imajući u vidu sve ono što je tamo rečeno o postu, možemo odmah i odlučno odgovoriti na poslednji deo vašega pitanja: Deca ne poste i nemaju potrebe da poste KAO odrasli hrišćani. Iz prostog razloga što deca još ne poseduju one grehe, strasti i navike, za iscelenje, ukroćenje i uništenje kojim post predstavlja moćno oruđe u rukama hrišćanina, zbog čega je od Boga zapoveđen, a od svete Crkve ustanovljen i propisan.
Pa ipak, ovo još ne znači da su deca potpuno oslobođena posta, i da ne treba NIKAKO da poste. Kako će pak deca postiti i koliko ne zavisi više od pozitivnih crkvenih propisa (jer njih, kao što rekosmo, nema), nego od pobožnosti i vere njihovih roditelja. A tu zaista treba imati mnogo mudrosti i rasuđivanja da se ne ogrešimo ni o telesne ni o duhovne potrebe svoga deteta.
Kada o tome govorimo umesno je takođe postaviti pitanje: do kada je „dete“ dete? Svima je poznato da dečije doba ima više faza razvoja kroz koje dete prolazi. Ono je najpre – odojče. Zatim dolazi rano detinjstvo (od 2 -3 godine), pa je dete predškolskog uzrasta, pa je dete đak – osnovac, pa tako dalje, do dečaštva i puberteta. Za neke roditelje njihovo je dete „dete“ sve dok ne odsluži vojsku, pa i kasnije. Očigledno, ne može se na sve ove faze „detinjstva“ primeniti jedan i isti princip u pogledu posta.
U rešavanju toga pitanja, postoje dve krajnosti kojima su roditelji, bar kod nas Srba, često skloni. Ili će nametnuti detetu od ranog detinjstva strogi post (kao što i sami drže), ili će ga „štedeti“ od posta čak do njegovog punoletstva, pa često i dalje. I jedno i drugo je štetno po dete i pagubno za njegov duhovni život. U prvom slučaju, kada se detetu nameće preterani post u ranom detinjstvu, dok ono ne shvata i ne pojima smisao istoga, može kod njega izazvati odvratnost i odbojnost prema postu. Iako će, kao malo, slušati svoje roditelje i „postiti“, ali, ako se u tome pretera, kada odraste može zadobiti averziju prema postu, i potpuno ga izbaciti iz svoga života, što biva veoma pagubno po njegovu dušu. S druge pak strane, ko iz malena ne navikne ni malo da posti i ne shvati razliku među danima, taj će se teško ikada u životu priviknuti na post i primorati sebe na uzdržanje, što nikako nije manje pagubno.
Izbeći obe ove krajnosti, i provesti svoje dete između scile i haribde, zaista je prava umetnost. To znaju samo oni roditelji, koji, pre svega, i sami intenzivno žive duhovnim životom, i svesno se bore kako za svoje spasenje, tako i za spasenje duše svoga deteta. Jer dužnost roditelja nije samo da donesu dete na svet, da ga uvedu u ovaj zemaljski život i obezbede mu telesni razvoj, nego da ga vaspitanjem u veri pravoslavnoj učine građaninom carstva nebeskoga. To znaju u praksi da čine mnogi roditelji kod pravoslavne braće Grka i Rusa, i mi bismo se mogli od njih mnogo tome naučiti. Primera radi, ništa normalnije nije za mladu majku nego da svoje voljeno čedo svake nedelje i praznika donosi u naručju (kasnije u kolicima) u crkvu, i da ga, odmah posle krštenja, na svakoj svetoj Liturgiji pričešćuje. To u Grčkoj mnoge majke čine sa detetom od mesec – dva dana, pa dalje kroz svo njegovo detinjstvo. Prirodno, tada niti majka, niti sveštenik i ne pomišljaju na nekakav „post“, koji bi tobože trebao detetu pred pričešće. Dete tog jutra, normalno bude podojeno, ali to nikakva smetnja nije za njegovo sjedinjenje sa Gospodom u svetoj tajni pričešća. I tako, dete odrasta u hramu Božjem, telesno odgajano na majčinim grudima, a duhovno na svetoj Čaši. I tako, ono se od prvih dana navikava na hramovni ambijent, na svetlost voštanica, na miris tamjana, na svešteničku odeždu (i bradu), te uzrastajući, u hramu se počinje osećati prijatno kao u domu oca svoga. Tako odgajeno dete, teško će iko i išta kasnije u životu moći da odvoji od ljubavi prema Hristu i Crkvi njegovoj.
Kod nas, nažalost, biva sve obratno. Po nekim „bapskim“ savetima i mišljenjima dete „ne valja“ pričešćivati do njegove treće ili čak pete godine. Pa kada ga prvi put donesu na pričešće, i ono, najčešće, prvi put vidi sveštenika, udari u dreku i otimanje, oko čega često nastaju veoma neprijatne scene, da ga je i nemoguće pričestiti. Ne retko, takva deca se vraćaju kući ne pričešćena. Taj strah od sveštenika (a često ga i stariji plaše da, ako ne posti, „popa će mu odseći jezik“), skoro redovno ostaje i dalje, i retki su oni koji kada odrastu promene svoj stav prema svešteniku i svetom Pričešću.
S druge strane, roditelji koji brinu o duhovnoj strani života svoje dece neće čekati da dete potpuno odraste pa da ga počnu privikavati na post. Oni to počinju postepeno od 3-4 -te godine detinjeg uzrasta. Ne zato što je detetu u tim ranim godinama post potreban, u smislu kao odraslima, nego samo radi privikavanja da izmalena počne da razlikuje da nisu svi dani isti u pogledu hrane, što će mu ostati kao besceno blago celog života.
Što važi za post, važi i za svetu tajnu ispovesti i pokajanja. Po učenju Crkve dete do sedme godine nema greha (odn. ne uračunavaju mu se gresi) (po nekima do desete godine). Ali kod braće Grka i Rusa, roditelji privode decu od 4 -5 godina svešteniku na „ispovest“, opet ne zbog nekih njihovih grehova, nego da se od malena priviknu na jednu svetu i neophodnu hrišćansku dužnost, bez koje, kada odrastu, nema napretka u duhovnom životu. A ujedno i da uspostave poverenje i slobodu u opštenju sa sveštenikom – duhovnikom.
Tek sada, smatramo, jasno je svakome kakav treba da je odnos dece prema postu, i da su sva ta različita mišljenja iznesena u vašem pitanju ustvari isključiva bilo u jednom bilo u drugom pravcu. Zaista oni roditelji koji se trude da žive po zapovestima Božjim, koji se trude na svome ličnom spasenju, pod rukovodstvom iskusnog duhovnika, umeće da nađu pravi izraz i zlatnu sredinu i u pogledu svoje dece, njihovog posta, pričešća, i svete tajne pokajanja i ispovesti.
Mir ti i radost od Gospoda.
Dva odgovora Episkopa Artemija(1935-2020) na pitanja vernika preuzeta iz knjige PRAKTIČNA VERONAUKA.
Izvor: http://www.eparhija-prizren.org/?p=25732
