Dve svetiteljke, jedno ime i zabuna koja od davnina traje
Danas, 27. oktobra, Srpska pravoslavna crkva proslavlja Prepodobnu mati Paraskevu, u našem narodu poznatiju kao Sveta Petka. Malo je svetitelja čije je poštovanje tako duboko ukorenjeno u duhovnom životu srpskog naroda. Njeno ime nose brojni hramovi, manastiri i sveti izvori, a njen praznik okuplja vernike koji joj se molitveno obraćaju za zdravlje, utehu i zaštitu svojih porodica.
O razmerama tog poštovanja svedoči i podatak da je u eparhijama Srpske pravoslavne crkve Svetoj Petki posvećeno oko 250 hramova. Među najpoznatijim svetinjama su njena kapela na beogradskom Kalemegdanu i manastir Svete Petke u selu Izvor kod Paraćina. Ipak, možda najupečatljivije svedočanstvo njenog svepravoslavnog poštovanja dolazi iz rumunskog grada Jašija, gde se od 1641. godine čuvaju njene čudotvorne mošti. Tokom osmodnevnog pokloničkog sabranja u oktobru ove godine tamo se okupilo više od 220.000 vernika. Rumunska pravoslavna crkva proslavlja je 14. oktobra, istog kalendarskog dana po kome je i naša Crkva slavi, ali po starom, julijanskom kalendaru, što danas odgovara 27. oktobru.
Ipak, ovaj veliki praznik prilika je da se, pored molitvenog poštovanja, podsetimo nečega što mnogi vernici ne znaju, pa čak ni oni koji Svetu Petku slave kao svoju krsnu slavu. Naime, pod istim imenom u našem narodu često se podrazumevaju dve različite svetiteljke, koje su živele u različitim vremenima i čiji su životni putevi bili sasvim drugačiji.
Sveta Petka koju danas proslavljamo jeste Prepodobna Paraskeva Epivatska, poznata i kao Sveta Petka Srpska. Rođena je u XI veku u Epivatu, nedaleko od Carigrada. Svoj život posvetila je molitvi, postu i duhovnom podvigu, provevši mnoge godine u Jordanskoj pustinji. Pred kraj života vratila se u rodni kraj, gde se mirno upokojila. Njena svetost nije posvedočena mučeničkom smrću, već životom odricanja, smirenja i neprestane molitve. Naziv Srpska dobila je zbog naročitog poštovanja u našem narodu, a ne zbog svog etničkog porekla.
Sasvim druga svetiteljka je Paraskeva Rimljanka, koja je živela u II veku i koju naša Crkva proslavlja 8. avgusta. Ona je zbog ispovedanja hrišćanske vere pretrpela teška mučenja i, prema crkvenom predanju, postradala od mača. U narodu je poznata kao Trnova Petka, pa se njen avgustovski praznik često naziva i letnjom Svetom Petkom.
Tu dolazimo do možda najzanimljivijeg dela ove vekovne zabune. Naziv Trnova, odnosno Trnovska Petka, istorijski je povezan upravo sa svetiteljkom koju danas slavimo, a ne sa njenom rimskom imenjakinjom. Njene mošti su, na svom dugom istorijskom putu, jedno vreme počivale u bugarskoj prestonici Trnovu, zbog čega je dobila i epitet Trnovska. Kasnije su prenete u srpske zemlje, zatim u Carigrad i najzad u Jaši.
Kako je onda došlo do toga da se naziv Trnova Petka u našem narodu veže za Rimljanku? Deo odgovora nalazi se u starim crkvenim kalendarima i bogoslužbenim spomenima, jer je prenos moštiju Prepodobne Paraskeve u Trnovo obeležavan upravo na dan kada se slavi Paraskeva Rimljanka. Vremenom su se u narodnom pamćenju ova dva spomena preplela, pa je naziv koji upućuje na jednu svetiteljku ostao vezan za drugu.
Zabunu je dodatno olakšala činjenica da obe nose isto ime. Grčka reč Paraskeva označava pripremu, a u kalendarskoj upotrebi petak, dan pripreme za subotu, pa je u našem jeziku odomaćeno ime Petka. Tako su dve svetiteljke, razdvojene gotovo devet vekova, u svakodnevnom govoru postale gotovo jedna ličnost.
Međutim, mešanje njihovih imena nije ostalo samo u narodnom predanju. Ono se prenelo i na crkveno slikarstvo, pa se danas na slavskim ikonama, kalendarima, pa i u crkvenim prodavnicama mogu videti predstave Svete Petke koje vernicima ne omogućavaju da jasno prepoznaju o kojoj svetiteljki je reč.
Da bismo razumeli tu razliku, valja najpre podsetiti da Crkva razlikuje prepodobne, koji su svetost dostigli podvižničkim životom, postom i molitvom, od mučenika i velikomučenika, koji su svoju veru posvedočili stradanjem i smrću za Hrista. Ta razlika ima svoj izraz i u ikonopisu. Mučenici se najčešće prikazuju sa krstom u desnoj ruci, kao znakom njihovog stradanja i duhovne pobede, a crvena boja odežde često dodatno naglašava mučeništvo.
Upravo tako se obično prikazuje Sveta Petka Rimljanka, sa istaknutim krstom u desnoj ruci, a na mnogim grčkim ikonama i sa posudom u kojoj su prikazane oči. Ovo neobično obeležje potiče iz njenog žitija, u kome se govori o čudesnom isceljenju vida njenog progonitelja. Takva predstava jasno upućuje na mučenicu koja se proslavlja u avgustu.
Prepodobna mati Paraskeva, koju slavimo danas, pripada drugom redu svetitelja. Njen život nije okončan mučeničkim stradanjem, već mirnim upokojenjem posle dugogodišnjeg podvižništva. Zato se najčešće prikazuje u tamnoj monaškoj odeždi, u molitvenom stavu, sa brojanicama ili krstom. Na pojedinim ikonama krst je spušten, ponekad praćen palminom grančicom, čime se njena predstava razlikuje od naglašenog mučeničkog lika Paraskeve Rimljanke.
Ipak, ni ta razlika nije uvek dosledno sačuvana. Već u starijem pravoslavnom ikonopisu nailazimo na prikaze Prepodobne Paraskeve sa istaknutim krstom, što pokazuje da preplitanje ikonografskih obeležja nije isključivo posledica savremene komercijalizacije, već ima znatno dublje korene. Zbog toga nije dovoljno gledati samo šta svetiteljka drži u rukama, već i kako je odevena, šta je još prikazano uz nju i, pre svega, kako je imenovana.
Otuda se može dogoditi da vernik pred sobom ima ikonu sa natpisom „Sveta Petka“, a da i ne zna da li je na njoj predstavljena Prepodobna Paraskeva Epivatska ili mučenica Paraskeva Rimljanka. To nije beznačajna pojedinost, jer ikona treba da svedoči ne samo o svetosti, već i o ličnosti i životnom podvigu onoga koga izobražava. Sasvim je razumljivo da se vernici oslanjaju na vekovno predanje, ali je utoliko veća odgovornost onih koji ikone izrađuju, umnožavaju i stavljaju u prodaju da se ove razlike ne izgube.
Upravo u tome leži suština ovog podsećanja. Nije reč o tome da se umanji poštovanje bilo koje od dveju svetiteljki, već da ih razlikujemo i bolje upoznamo njihova žitija. Jedna je svojom mučeničkom smrću posvedočila veru u Hrista, a druga je istu veru posvedočila tihim, podvižničkim životom. Obe su proslavljene u Crkvi, ali svaka svojim duhovnim putem.
Već danas kad stanemo pred ikonu Svete Petke, zapalimo sveću ili izgovorimo molitvu, nije suvišno da se zapitamo koliko zapravo poznajemo svetiteljku kojoj se obraćamo. Jer poštovanje svetitelja ne počiva samo na nasleđenim običajima, već i na poznavanju njihovog života i razumevanju onoga što su nam ostavili u duhovno nasleđe.
Neka nam zato današnji praznik Prepodobne matere Paraskeve, naše Svete Petke, bude ne samo dan molitve i porodičnog okupljanja, već i povod da svoju veru bolje upoznamo, kako bismo ono što smo primili od predaka sačuvali i verno predali potomcima.
Priredio Srećko Martinović
