Две светитељке, једно име и забуна која од давнина траје
Данас, 27. октобра, Српска православна црква прославља Преподобну мати Параскеву, у нашем народу познатију као Света Петка. Мало је светитеља чије је поштовање тако дубоко укорењено у духовном животу српског народа. Њено име носе бројни храмови, манастири и свети извори, а њен празник окупља вернике који јој се молитвено обраћају за здравље, утеху и заштиту својих породица.
О размерама тог поштовања сведочи и податак да је у епархијама Српске православне цркве Светој Петки посвећено око 250 храмова. Међу најпознатијим светињама су њена капела на београдском Калемегдану и манастир Свете Петке у селу Извор код Параћина. Ипак, можда најупечатљивије сведочанство њеног свеправославног поштовања долази из румунског града Јашија, где се од 1641. године чувају њене чудотворне мошти. Током осмодневног поклоничког сабрања у октобру ове године тамо се окупило више од 220.000 верника. Румунска православна црква прославља је 14. октобра, истог календарског дана по коме је и наша Црква слави, али по старом, јулијанском календару, што данас одговара 27. октобру.
Ипак, овај велики празник прилика је да се, поред молитвеног поштовања, подсетимо нечега што многи верници не знају, па чак ни они који Свету Петку славе као своју крсну славу. Наиме, под истим именом у нашем народу често се подразумевају две различите светитељке, које су живеле у различитим временима и чији су животни путеви били сасвим другачији.
Света Петка коју данас прослављамо јесте Преподобна Параскева Епиватска, позната и као Света Петка Српска. Рођена је у XI веку у Епивату, недалеко од Цариграда. Свој живот посветила је молитви, посту и духовном подвигу, провевши многе године у Јорданској пустињи. Пред крај живота вратила се у родни крај, где се мирно упокојила. Њена светост није посведочена мученичком смрћу, већ животом одрицања, смирења и непрестане молитве. Назив Српска добила је због нарочитог поштовања у нашем народу, а не због свог етничког порекла.
Сасвим друга светитељка је Параскева Римљанка, која је живела у II веку и коју наша Црква прославља 8. августа. Она је због исповедања хришћанске вере претрпела тешка мучења и, према црквеном предању, пострадала од мача. У народу је позната као Трнова Петка, па се њен августовски празник често назива и летњом Светом Петком.
Ту долазимо до можда најзанимљивијег дела ове вековне забуне. Назив Трнова, односно Трновска Петка, историјски је повезан управо са светитељком коју данас славимо, а не са њеном римском имењакињом. Њене мошти су, на свом дугом историјском путу, једно време почивале у бугарској престоници Трнову, због чега је добила и епитет Трновска. Касније су пренете у српске земље, затим у Цариград и најзад у Јаши.
Како је онда дошло до тога да се назив Трнова Петка у нашем народу веже за Римљанку? Део одговора налази се у старим црквеним календарима и богослужбеним споменима, јер је пренос моштију Преподобне Параскеве у Трново обележаван управо на дан када се слави Параскева Римљанка. Временом су се у народном памћењу ова два спомена преплела, па је назив који упућује на једну светитељку остао везан за другу.
Забуну је додатно олакшала чињеница да обе носе исто име. Грчка реч Параскева означава припрему, а у календарској употреби петак, дан припреме за суботу, па је у нашем језику одомаћено име Петка. Тако су две светитељке, раздвојене готово девет векова, у свакодневном говору постале готово једна личност.
Међутим, мешање њихових имена није остало само у народном предању. Оно се пренело и на црквено сликарство, па се данас на славским иконама, календарима, па и у црквеним продавницама могу видети представе Свете Петке које верницима не омогућавају да јасно препознају о којој светитељки је реч.
Да бисмо разумели ту разлику, ваља најпре подсетити да Црква разликује преподобне, који су светост достигли подвижничким животом, постом и молитвом, од мученика и великомученика, који су своју веру посведочили страдањем и смрћу за Христа. Та разлика има свој израз и у иконопису. Мученици се најчешће приказују са крстом у десној руци, као знаком њиховог страдања и духовне победе, а црвена боја одежде често додатно наглашава мучеништво.
Управо тако се обично приказује Света Петка Римљанка, са истакнутим крстом у десној руци, а на многим грчким иконама и са посудом у којој су приказане очи. Ово необично обележје потиче из њеног житија, у коме се говори о чудесном исцељењу вида њеног прогонитеља. Таква представа јасно упућује на мученицу која се прославља у августу.
Преподобна мати Параскева, коју славимо данас, припада другом реду светитеља. Њен живот није окончан мученичким страдањем, већ мирним упокојењем после дугогодишњег подвижништва. Зато се најчешће приказује у тамној монашкој одежди, у молитвеном ставу, са бројаницама или крстом. На појединим иконама крст је спуштен, понекад праћен палмином гранчицом, чиме се њена представа разликује од наглашеног мученичког лика Параскеве Римљанке.
Ипак, ни та разлика није увек доследно сачувана. Већ у старијем православном иконопису наилазимо на приказе Преподобне Параскеве са истакнутим крстом, што показује да преплитање иконографских обележја није искључиво последица савремене комерцијализације, већ има знатно дубље корене. Због тога није довољно гледати само шта светитељка држи у рукама, већ и како је одевена, шта је још приказано уз њу и, пре свега, како је именована.
Отуда се може догодити да верник пред собом има икону са натписом „Света Петка“, а да и не зна да ли је на њој представљена Преподобна Параскева Епиватска или мученица Параскева Римљанка. То није безначајна појединост, јер икона треба да сведочи не само о светости, већ и о личности и животном подвигу онога кога изображава. Сасвим је разумљиво да се верници ослањају на вековно предање, али је утолико већа одговорност оних који иконе израђују, умножавају и стављају у продају да се ове разлике не изгубе.
Управо у томе лежи суштина овог подсећања. Није реч о томе да се умањи поштовање било које од двеју светитељки, већ да их разликујемо и боље упознамо њихова житија. Једна је својом мученичком смрћу посведочила веру у Христа, а друга је исту веру посведочила тихим, подвижничким животом. Обе су прослављене у Цркви, али свака својим духовним путем.
Већ данас кад станемо пред икону Свете Петке, запалимо свећу или изговоримо молитву, није сувишно да се запитамо колико заправо познајемо светитељку којој се обраћамо. Јер поштовање светитеља не почива само на наслеђеним обичајима, већ и на познавању њиховог живота и разумевању онога што су нам оставили у духовно наслеђе.
Нека нам зато данашњи празник Преподобне матере Параскеве, наше Свете Петке, буде не само дан молитве и породичног окупљања, већ и повод да своју веру боље упознамо, како бисмо оно што смо примили од предака сачували и верно предали потомцима.
Приредио Срећко Мартиновић
