Драган Р. Млађеновић: Вјешти звуци дивнијех гусалах
Све су наше главе изабране
Момци дивни, исто ка звијезде;
што су досад ове горе дале,
сви падали у крваве борбе,
пали за чест, име и свободу.
И наше су утирали сузе
вјешти звуци дивнијех гусалах.
(Његош, Горски вијенац, стихови 269-275)
Мало је народа у свету на које је једна „музикална справа“[1] тако дубоко, темељно и, рекло би се, судбински деловала на српску душу и биће, као што су ГУСЛЕ. Овај једноставни средњовековни инструмент са једном цревном жицом (у неким српским крајевима са две), и једноставним гудалом, био је од најстаријих времена пратилац јуначке песме у десетерцу. Пишући о српским народним песмама, велики и славни Јохан Волфганг фон Гете (1749–1832) је уочио да „оне теку једноставним тоновима које се не могу ухватити у правилну музику“.[2] Фон Гете, Јакоб Грим (1785–1863) и други истакнути песници и филолози у српској јуначкој песми певаној уз гусле препознали су и нашли узвишену уметничку лепоту равну класичној грчкој песничко-музичкој уметности. Српска јуначка песма је, истина, исказана другачијим стихом (некласичним десетерцем) и другачијим (данас би се рекло – минималистичким) литерарним средствима, али је ипак задржала све оно што је красило непоновљиву старогрчку поезију и непревазиђену грчку трагедију. Свака српска јуначка песма би, дакле, могла да почне првим стихом Хомерове „Илијаде“: Срџбу ми певај, богињо, Ахилеју, Пелеја сину погубну.
Српске гусле и песме које су оне пратиле ушле су у европску књижевност на велика врата већ у другој половини 18. столећа. Захваљујући публикацијама у којима су објављене „илирске“ народне песме као што су књиге Разговор угодни народа словинскога (1756) фра Андрије Качића (1704-60), Viaggio in Dalmazia („Путовање по Далмацији“, 1774) Алберта Фортиса (1741-1803)[3] и Stimmen der Völker („Гласови народа“, 1778) Јохана Готфрида фон Хердера (Johann Gotfrid von Herder, 1744–1803), гусле и песме „илирског народа“ су постале популарне широм Европе.
Ове три књиге је Вуку Ст. Караџићу (1787-1864) као пример за угледање изнео Јернеј Копитар (1780-1844), угледни царски филолог научног ранга, чим је двадесетседмогодишњи српски списатељ као избеглица 1813. стигао у Беч. Тада је Вук схватио да су ове „сљепачке пјесме“ у образованим европским круговима веома цењене, па се одмах бацио на посао да што више оваквих песама „стави на хартију“.
Иако по сопственом признању није био добар певач, Вук је умео да препозна и оцени најбоље певаче и гусларе. Певача кога је највише ценио, Тешана Подруговића (1783-око 1820), Вук је затекао у пролеће 1815. у Сремским Карловцима. Вук пише да је Тешан добио надимак Подруг или Подруговић, зато што је „био врло велики, тј. по другога човека“. Тешан је иначе као хајдук-устаник чинио чуда од јунаштва на Дрини у време Карађорђевог, и на Дубљу у време Милошевог устанка. Како Вук саопштава, овде у Срему „Тешан је живео у највећем сиромаштву, где у риту сече трску, и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се рани“. Вук је од Подруговића забележио чак двадесет две прелепе јуначке песме, међу којима се лепотом истичу Наход Симеун, Женидба Душанова, Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Муса Кесеџија, Цар Лазар и Царица Милица.[4]
Слепи гуслар Филип Вишњић је најпознатији Вуков певач. Рођен је у селу Трнави у Семберији (босанском Подрињу) око 1767. Имао је четири године када се његова мајка по надимку Вишња као удовица преудала и са сином прешла у село Међаши код Бијељине. Презиме Вишњић је добио по мајчином надимку. Ослепео је после прележаних великих богиња. Као познати гуслар обилазио је сремска, славонска и бачка села. „Где год је дошао, људи су га због његових песама частили и даривали“. Филип Вишњић је преминуо 1834. у селу Грку у Срему. Оставио је сина Ранка и ћерку Милицу. Сељаци су га сахранили у своме гробљу и на великој крстачи од храстовине урезали му гусле.[5]
Вук је у пролеће 1815. у манастиру Шишатовцу под Фрушком Гором био гост архимандрита Лукијана Мушицког. Чувши за Вишњића, Вук га је дозвао у Шишатовац одмах после Васкрса. Записао је од њега укупно седамнаест песама: тринаест Филипових (данас бисмо рекли – ауторских) и четири старе које је песник прерадио. Оригиналне Вишњићеве песме су: Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини,Узимање Ужица, Бој на Салашу, Кнез Иван Кнежевић, Бој на Мишару, Милош Стојићевић и Мехо Оругџић, Бој на Лозници, Луко Лазаревић и Пејзо, Бјелић Игњатије, Хвала Чупићева, Лазар Мутап и Арапин и Станић Станојло, а четири старе прерађене су: Свети Саво и Хасан-паша, Опет Свети Саво, Смрт Марка Краљевића и Бајо Пивљанин и бег Љубовић.[6]
Од децембра 1814. до јуна 1815. у свом првом замаху скупљања српских народних песама из грла најбољих певача које је тада у Срему могао наћи, Вук је забележио преко двеста лирских („женских“) и више од шездесет јуначких песама. У Земуну је почетком 1815. срео слепу баба Живану (преминула у јануару 1828), која припада реду најбољих Вукових певача. У Четвртој књизи Народних србских пјесама (Беч, 1833) Вук је објавио шест песама слепе Живане: Како се крсно име служи, Ко крсно име слави, оном и помаже, Марко Краљевић и Алил-ага, Марко Краљевић и 12 Арапа, Љутица Богдан и војвода Драгија и Вучко Љубичић. У предговору ове збирке каже о Живани кратко да је „седела у Земуну, а била однекуд из Србије, и као слепица ишла је чак и по Бугарској“. Касније је забележио да је и песма Наход Момир такође Живанино умотвореније. Анализом стила и језика Живаниних песама и поређењем са песмама Смрт војводе Кајице, Женидба Тодора од Сталаћа, Зидање Манасије, Невјера љубе Грујичине и Мусић Стефан, чије ауторе Вук није назначио, Светозар Матић закључује да и оне највероватније припадају песничком стваралаштву слепе Живане.[7]
Вук је од старца Милије из Колашина забележио само четири песме, али какве! Све четири су прави бисери народног песништва: Бановић Страхиња, Сестра Леке Капетана, Женидба Максима Црнојевића и Гавран харамбаша и Лимо. Овог изузетно даровитог гуслара Вук је срео у Крагујевцу 1822. године. Тада је о њему забележио и једну занимљивост. Наиме, Старац Милија је имао обичај да док гусла сваки час припија „злу“ и „грдну“ ракију, сипајући увек сам себи у чутуру, али „без ракије није `тео ни запјевати“.[8] Истраживачи српског народног песништва су открили да је Старац Милија у својој најлепшој песми Бановић Страхиња стваралачки сажео и епски проширио сразмерно кратку бугарштицу о Бану Страхињићу и једну такође кратку и уметнички неуспешну десетерачку песму на исту тему, обе из 18. века.[9]
Вук је саопштавао имена својих певача-казивача у предговорима за другу (Лајпциг, 1823), трећу (Лајпциг, 1824) и четврту књигу Народних србских пјесама (Беч, 1833). У каснијим збиркама не помиње више имена својих певача. Поменуо је њих шеснаест, и то су: Тешан Подруговић, Филип Вишњић, Слепа Живана, Старац Милија, Стојан Хајдук, Сељак из Рудничке нахије, Павле Ирић, Старац Рашко, Слепа Јеца, Слепа из Гргуреваца, Марко Утвић, Дамљан Дуловић, Јован Мићић, Слепа Степанија, Филип Бошковић и Милован Мушикин.[10]
Захваљујући преводима на немачки, француски, руски, енглески и још неке језике, мода усхићења и одушевљавања српском гусларском песмом се у то време брзо раширила Европом. Желећи, можда, да се наруга овом романтичарском пренемагању, двадесетчетворогодишњи француски књижевник Проспер Мериме (Prosper Mérimée, 1803-70) је у једном угледном париском књижевном часопису објавио литерарну мистификацију под насловом „Гусле, или избор илирских песама сакупљених у Далмацији, Босни, Хрватској и Херцеговини“ (La Guzlа, ou Choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, La Croatie et l’Hertzegowine). Чак је и име аутора измислио: он се у књизи звао Хијацинт Маглановић (Hyacinthe Maglanovich). Па је и славни Александар Пушкин (1799-1837) брже-боље превео на руски неке од песама загонетног Маглановића, пре него што му је песник Соболевски открио име правог аутора. Проспер Мериме је, захваљујући књижевној пошалици званој „Гусле“, започео блиставу књижевну каријеру, јер су му од тада приче и чланци објављивани у два најугледнија париска књижевна часописа – Revue des deux Mondes и Revue de Paris.
Хвалоспеве гуслама као најсрпскијем музичком инструменту писали су крајем 19. века Јован Јовановић Змај (1833–1904) и Алекса Шантић (1868–1924) у стиху, и седамнаестогодишња Исидора Секулић (1877–1958) у прози.
Ево најпре Змајеве песме намењене свим узрастима:
Узо деда свог унука,
Метно га на крило,
Па уз гусле певао му
Што је негда било.
Певао му српску славу
И српске јунаке,
Певао му љуте битке,
Муке свакојаке.
Деди око заблистало
Па сузу пролива,
И унуку своме рече
Да гусле целива.
Дете гусле пољубило
П` онда пита живо:
„Је ли, деда, зашто сам ја
Те гусле целив`о?“
„Ти не схваташ, Српче мало,
Ми старији знамо, –
Кад одрастеш, кад размислиш,
Казће ти се само!“
Српски композитор Јосиф Маринковић (1851-1931) је Змајевој песми „Деда и унук“ дао лепу романтичарску мелодију са инструменталном пратњом.Ову прелепу похвалу српским гуслама Змаја и Маринковића снимила је мецосопран Соња Симић уз пратњу Краљевског оркестра у Њујорку 1916. године.[11]
Ево и Шантићеве песничке похвале:
ГУСЛАМА (Алекса Шантић, 20.02.1896)
Сјајни храме, у ком Србин чува
Своје име, свој аманет свети,
Ој ви гусле од јавора сува,
Вашем звуку моја душа лети!
К’о благослов, што са неба бдије,
Он је сила, што ми срце жари;
С танких струна, кад се небу вије,
Чујем усклик соколова стари’.
Чујем гласе са косовског гробља,
Што их тајно свете сјенке зборе;
Чујем јаук потиштеног робља,
Коме ране све бивају горе…
У њему је све, што Србин жели,
Јер у жељи српској се и заче:
Је л’ весео, Србин се весели,
А кад цвили, тад и Србин плаче.
Он је душа, којом Срби дишу
И в’јекови српских покољења;
Он је књига, у којој се пишу
Наши јади, наша искушења…
Он је слово, што лети братимством,
У коме се српски гениј буди;
Он је путир, из ког’ се јединством,
Причешћују Србинове груди.
Ој, кад гуслар танано превуче,
Који Србин не осјећа жарко?!
Та гуслама све се силно вуче,
Из њих збори: Лазар, Милош, Марко…
А што гласи бесмртника веле,
То је вјесник, што се вјером куне:
Да ће скоро свјетлост зоре б’јеле
Златит’ алем Немањића круне…
Па нек’ стиже, нек’ се пак’о диже,
Нек’ још буде и вишијех зала:
Србин неће поклекнути ниже
Док је Србу српскијех гусала!
Биће дана, већ се зрачак јавља,
„Доће хора, која доћи мора!“
А с гусала хориће се славља
Уз молитву дечанскијех звона!…
Као седамнаестогодишња ученица Препарандије (Учитељске школе) у Сомбору 1894. године, Исидора Секулић је овако писала о гуслама:[12]
„То оружје, та икона, та светиња народа јесу гусле. Седи гуслар певајући уз њих оне дивне народне песме, које су пуне морала, истине, правде и других врлина, будио је у народу заспалу клицу храбрости, певајући му златну борбу узоритих јунака, био му је дакле војвода; учио је Српчад побожности и другим наукама, које се из народних песама, као из бистрог извора црпети могу, био им је дакле учитељ; учио је сирочад поштовати спомен умрлих, будио је у њима чувство народности, упутио их на оно, што им је свето, шта треба да бране, са чега да перу срамоту, ма то и својом крвљу било, био им је добар родитељ.
Ето Србине, видиш ли ту велику моћ, која је онда још већма утицала, јер је Србин и телесно и душевно пао; када су га те гусле из прашине подигле, спасле и оставиле му у аманет све врлине, које су пре Србина красиле, којима се он поносио. Осећаш ли да гусле својим звуком морају пробудити чисте и племените осећаје у Србину? …
…Па и ко ће рећи, да у оним лаганим звуцима лежи сила, и то велика сила, која је уништила ропство, раскинула ланце, подигла слободу – спасла народ.
Гусле су свој свети позив извршиле, оне су то доказале.
Гусларима хвала, што су гусле умели сачувати и достојно поштовати, а гуслама вечан спомен у народу, што су нам створиле нов живот – златну слободу.
Гусле не звуче сад тако значајно, јер је бурно и крваво доба заспало, позив им је испуњен, али ако ти је мила и света успомена твојих предака, а ти чувај гусле, пази ту светињу, не дај да пропадне најлепша слава храбрости Србинове, па док је њих, биће и тебе.“
Аутор: Драган Р. Млађеновић
ЛИТЕРАТУРА
[1] Да не употреби латинску реч instrumentum, што значи „средство“, знаменити српски филолог Ђорђе Поповић, познатији по надимку Ђуро Даничић, у својим преводима књига Старог Завета Светог Писма на српски, за „музички инструмент“ смислио је домаћи израз „музикална справа“, али тај израз није прихваћен.
[2] Стана Ђурић Клајн, Вук Караџић и српска музика у књизи Музика и музичари, Просвета-Београд, 1956, стр. 18, нап. 6.
[3] Алберто Фортис је у својој путописној књизи први објавио чувену „Хасанагиницу“, коју је затим Ј. В. фон Гете препевао на немачки; Војислав Ђурић, Антологија српских народних јуначких песама. Српска књижевна задруга, Београд 2012, стр. 431-433.
[4] Владан Недић, Вукови певачи, Рад-Београд, 1990, стр. 17-22.
[5] Владан Недић, исто дело, стр. 46.
[6] М. Панић-Суреп, Филип Вишњић – живот и дело, Просвета-Београд, 1967, стр. 300, нап. 17.
[7] С. Матић, Сремске песме у Вуковој збирци, Прилози проучавању народне поезије I, 1934, св. 2. стр. 153. и даље; Владан Недић, Наведено дело, стр. 62-83.
[8] Р. Меденица, Гуслар и његови слушаоци, Прилози, Београд, нов. 1938, год. пета, св. друга, стр. 174.
[9] Иван Р. Димитријевић, Загонетка о Страхинићу, Београд, 1930, стр. 22-26.
[10] Владан Недић, Вукови певачи, Рад-Београд, II издање 1990.
[11] http://www.rasen.rs/2017/04/uzo-deda-svog-unuka-muzicka-interpretacija-pesme-j-j-zmaja-snimljena-u-njujorku-1916/#.YGTUDtIzZdg
[12] Исидора Секулић, Служба, Матица српска, Нови Сад, 1966.
