Dragan R. Mlađenović: Vješti zvuci divnijeh gusalah
Sve su naše glave izabrane
Momci divni, isto ka zvijezde;
što su dosad ove gore dale,
svi padali u krvave borbe,
pali za čest, ime i svobodu.
I naše su utirali suze
vješti zvuci divnijeh gusalah.
(Njegoš, Gorski vijenac, stihovi 269-275)
Malo je naroda u svetu na koje je jedna „muzikalna sprava“[1] tako duboko, temeljno i, reklo bi se, sudbinski delovala na srpsku dušu i biće, kao što su GUSLE. Ovaj jednostavni srednjovekovni instrument sa jednom crevnom žicom (u nekim srpskim krajevima sa dve), i jednostavnim gudalom, bio je od najstarijih vremena pratilac junačke pesme u desetercu. Pišući o srpskim narodnim pesmama, veliki i slavni Johan Volfgang fon Gete (1749–1832) je uočio da „one teku jednostavnim tonovima koje se ne mogu uhvatiti u pravilnu muziku“.[2] Fon Gete, Jakob Grim (1785–1863) i drugi istaknuti pesnici i filolozi u srpskoj junačkoj pesmi pevanoj uz gusle prepoznali su i našli uzvišenu umetničku lepotu ravnu klasičnoj grčkoj pesničko-muzičkoj umetnosti. Srpska junačka pesma je, istina, iskazana drugačijim stihom (neklasičnim desetercem) i drugačijim (danas bi se reklo – minimalističkim) literarnim sredstvima, ali je ipak zadržala sve ono što je krasilo neponovljivu starogrčku poeziju i neprevaziđenu grčku tragediju. Svaka srpska junačka pesma bi, dakle, mogla da počne prvim stihom Homerove „Ilijade“: Srdžbu mi pevaj, boginjo, Ahileju, Peleja sinu pogubnu.
Srpske gusle i pesme koje su one pratile ušle su u evropsku književnost na velika vrata već u drugoj polovini 18. stoleća. Zahvaljujući publikacijama u kojima su objavljene „ilirske“ narodne pesme kao što su knjige Razgovor ugodni naroda slovinskoga (1756) fra Andrije Kačića (1704-60), Viaggio in Dalmazia („Putovanje po Dalmaciji“, 1774) Alberta Fortisa (1741-1803)[3] i Stimmen der Völker („Glasovi naroda“, 1778) Johana Gotfrida fon Herdera (Johann Gotfrid von Herder, 1744–1803), gusle i pesme „ilirskog naroda“ su postale popularne širom Evrope.
Ove tri knjige je Vuku St. Karadžiću (1787-1864) kao primer za ugledanje izneo Jernej Kopitar (1780-1844), ugledni carski filolog naučnog ranga, čim je dvadesetsedmogodišnji srpski spisatelj kao izbeglica 1813. stigao u Beč. Tada je Vuk shvatio da su ove „sljepačke pjesme“ u obrazovanim evropskim krugovima veoma cenjene, pa se odmah bacio na posao da što više ovakvih pesama „stavi na hartiju“.
Iako po sopstvenom priznanju nije bio dobar pevač, Vuk je umeo da prepozna i oceni najbolje pevače i guslare. Pevača koga je najviše cenio, Tešana Podrugovića (1783-oko 1820), Vuk je zatekao u proleće 1815. u Sremskim Karlovcima. Vuk piše da je Tešan dobio nadimak Podrug ili Podrugović, zato što je „bio vrlo veliki, tj. po drugoga čoveka“. Tešan je inače kao hajduk-ustanik činio čuda od junaštva na Drini u vreme Karađorđevog, i na Dublju u vreme Miloševog ustanka. Kako Vuk saopštava, ovde u Sremu „Tešan je živeo u najvećem siromaštvu, gde u ritu seče trsku, i na leđima donosi u varoš, te prodaje i tako se rani“. Vuk je od Podrugovića zabeležio čak dvadeset dve prelepe junačke pesme, među kojima se lepotom ističu Nahod Simeun, Ženidba Dušanova, Marko Kraljević i Ljutica Bogdan, Marko Kraljević i Musa Kesedžija, Car Lazar i Carica Milica.[4]
Slepi guslar Filip Višnjić je najpoznatiji Vukov pevač. Rođen je u selu Trnavi u Semberiji (bosanskom Podrinju) oko 1767. Imao je četiri godine kada se njegova majka po nadimku Višnja kao udovica preudala i sa sinom prešla u selo Međaši kod Bijeljine. Prezime Višnjić je dobio po majčinom nadimku. Oslepeo je posle preležanih velikih boginja. Kao poznati guslar obilazio je sremska, slavonska i bačka sela. „Gde god je došao, ljudi su ga zbog njegovih pesama častili i darivali“. Filip Višnjić je preminuo 1834. u selu Grku u Sremu. Ostavio je sina Ranka i ćerku Milicu. Seljaci su ga sahranili u svome groblju i na velikoj krstači od hrastovine urezali mu gusle.[5]
Vuk je u proleće 1815. u manastiru Šišatovcu pod Fruškom Gorom bio gost arhimandrita Lukijana Mušickog. Čuvši za Višnjića, Vuk ga je dozvao u Šišatovac odmah posle Vaskrsa. Zapisao je od njega ukupno sedamnaest pesama: trinaest Filipovih (danas bismo rekli – autorskih) i četiri stare koje je pesnik preradio. Originalne Višnjićeve pesme su: Početak bune protiv dahija, Boj na Čokešini,Uzimanje Užica, Boj na Salašu, Knez Ivan Knežević, Boj na Mišaru, Miloš Stojićević i Meho Orugdžić, Boj na Loznici, Luko Lazarević i Pejzo, Bjelić Ignjatije, Hvala Čupićeva, Lazar Mutap i Arapin i Stanić Stanojlo, a četiri stare prerađene su: Sveti Savo i Hasan-paša, Opet Sveti Savo, Smrt Marka Kraljevića i Bajo Pivljanin i beg Ljubović.[6]
Od decembra 1814. do juna 1815. u svom prvom zamahu skupljanja srpskih narodnih pesama iz grla najboljih pevača koje je tada u Sremu mogao naći, Vuk je zabeležio preko dvesta lirskih („ženskih“) i više od šezdeset junačkih pesama. U Zemunu je početkom 1815. sreo slepu baba Živanu (preminula u januaru 1828), koja pripada redu najboljih Vukovih pevača. U Četvrtoj knjizi Narodnih srbskih pjesama (Beč, 1833) Vuk je objavio šest pesama slepe Živane: Kako se krsno ime služi, Ko krsno ime slavi, onom i pomaže, Marko Kraljević i Alil-aga, Marko Kraljević i 12 Arapa, Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija i Vučko Ljubičić. U predgovoru ove zbirke kaže o Živani kratko da je „sedela u Zemunu, a bila odnekud iz Srbije, i kao slepica išla je čak i po Bugarskoj“. Kasnije je zabeležio da je i pesma Nahod Momir takođe Živanino umotvorenije. Analizom stila i jezika Živaninih pesama i poređenjem sa pesmama Smrt vojvode Kajice, Ženidba Todora od Stalaća, Zidanje Manasije, Nevjera ljube Grujičine i Musić Stefan, čije autore Vuk nije naznačio, Svetozar Matić zaključuje da i one najverovatnije pripadaju pesničkom stvaralaštvu slepe Živane.[7]
Vuk je od starca Milije iz Kolašina zabeležio samo četiri pesme, ali kakve! Sve četiri su pravi biseri narodnog pesništva: Banović Strahinja, Sestra Leke Kapetana, Ženidba Maksima Crnojevića i Gavran harambaša i Limo. Ovog izuzetno darovitog guslara Vuk je sreo u Kragujevcu 1822. godine. Tada je o njemu zabeležio i jednu zanimljivost. Naime, Starac Milija je imao običaj da dok gusla svaki čas pripija „zlu“ i „grdnu“ rakiju, sipajući uvek sam sebi u čuturu, ali „bez rakije nije `teo ni zapjevati“.[8] Istraživači srpskog narodnog pesništva su otkrili da je Starac Milija u svojoj najlepšoj pesmi Banović Strahinja stvaralački sažeo i epski proširio srazmerno kratku bugaršticu o Banu Strahinjiću i jednu takođe kratku i umetnički neuspešnu deseteračku pesmu na istu temu, obe iz 18. veka.[9]
Vuk je saopštavao imena svojih pevača-kazivača u predgovorima za drugu (Lajpcig, 1823), treću (Lajpcig, 1824) i četvrtu knjigu Narodnih srbskih pjesama (Beč, 1833). U kasnijim zbirkama ne pominje više imena svojih pevača. Pomenuo je njih šesnaest, i to su: Tešan Podrugović, Filip Višnjić, Slepa Živana, Starac Milija, Stojan Hajduk, Seljak iz Rudničke nahije, Pavle Irić, Starac Raško, Slepa Jeca, Slepa iz Grgurevaca, Marko Utvić, Damljan Dulović, Jovan Mićić, Slepa Stepanija, Filip Bošković i Milovan Mušikin.[10]
Zahvaljujući prevodima na nemački, francuski, ruski, engleski i još neke jezike, moda ushićenja i oduševljavanja srpskom guslarskom pesmom se u to vreme brzo raširila Evropom. Želeći, možda, da se naruga ovom romantičarskom prenemaganju, dvadesetčetvorogodišnji francuski književnik Prosper Merime (Prosper Mérimée, 1803-70) je u jednom uglednom pariskom književnom časopisu objavio literarnu mistifikaciju pod naslovom „Gusle, ili izbor ilirskih pesama sakupljenih u Dalmaciji, Bosni, Hrvatskoj i Hercegovini“ (La Guzla, ou Choix de poesies illyriques, recueillies dans la Dalmatie, la Bosnie, La Croatie et l’Hertzegowine). Čak je i ime autora izmislio: on se u knjizi zvao Hijacint Maglanović (Hyacinthe Maglanovich). Pa je i slavni Aleksandar Puškin (1799-1837) brže-bolje preveo na ruski neke od pesama zagonetnog Maglanovića, pre nego što mu je pesnik Sobolevski otkrio ime pravog autora. Prosper Merime je, zahvaljujući književnoj pošalici zvanoj „Gusle“, započeo blistavu književnu karijeru, jer su mu od tada priče i članci objavljivani u dva najuglednija pariska književna časopisa – Revue des deux Mondes i Revue de Paris.
Hvalospeve guslama kao najsrpskijem muzičkom instrumentu pisali su krajem 19. veka Jovan Jovanović Zmaj (1833–1904) i Aleksa Šantić (1868–1924) u stihu, i sedamnaestogodišnja Isidora Sekulić (1877–1958) u prozi.
Evo najpre Zmajeve pesme namenjene svim uzrastima:
Uzo deda svog unuka,
Metno ga na krilo,
Pa uz gusle pevao mu
Što je negda bilo.
Pevao mu srpsku slavu
I srpske junake,
Pevao mu ljute bitke,
Muke svakojake.
Dedi oko zablistalo
Pa suzu proliva,
I unuku svome reče
Da gusle celiva.
Dete gusle poljubilo
P` onda pita živo:
„Je li, deda, zašto sam ja
Te gusle celiv`o?“
„Ti ne shvataš, Srpče malo,
Mi stariji znamo, –
Kad odrasteš, kad razmisliš,
Kazće ti se samo!“
Srpski kompozitor Josif Marinković (1851-1931) je Zmajevoj pesmi „Deda i unuk“ dao lepu romantičarsku melodiju sa instrumentalnom pratnjom.Ovu prelepu pohvalu srpskim guslama Zmaja i Marinkovića snimila je mecosopran Sonja Simić uz pratnju Kraljevskog orkestra u Njujorku 1916. godine.[11]
Evo i Šantićeve pesničke pohvale:
GUSLAMA (Aleksa Šantić, 20.02.1896)
Sjajni hrame, u kom Srbin čuva
Svoje ime, svoj amanet sveti,
Oj vi gusle od javora suva,
Vašem zvuku moja duša leti!
K’o blagoslov, što sa neba bdije,
On je sila, što mi srce žari;
S tankih struna, kad se nebu vije,
Čujem usklik sokolova stari’.
Čujem glase sa kosovskog groblja,
Što ih tajno svete sjenke zbore;
Čujem jauk potištenog roblja,
Kome rane sve bivaju gore…
U njemu je sve, što Srbin želi,
Jer u želji srpskoj se i zače:
Je l’ veseo, Srbin se veseli,
A kad cvili, tad i Srbin plače.
On je duša, kojom Srbi dišu
I v’jekovi srpskih pokoljenja;
On je knjiga, u kojoj se pišu
Naši jadi, naša iskušenja…
On je slovo, što leti bratimstvom,
U kome se srpski genij budi;
On je putir, iz kog’ se jedinstvom,
Pričešćuju Srbinove grudi.
Oj, kad guslar tanano prevuče,
Koji Srbin ne osjeća žarko?!
Ta guslama sve se silno vuče,
Iz njih zbori: Lazar, Miloš, Marko…
A što glasi besmrtnika vele,
To je vjesnik, što se vjerom kune:
Da će skoro svjetlost zore b’jele
Zlatit’ alem Nemanjića krune…
Pa nek’ stiže, nek’ se pak’o diže,
Nek’ još bude i višijeh zala:
Srbin neće pokleknuti niže
Dok je Srbu srpskijeh gusala!
Biće dana, već se zračak javlja,
„Doće hora, koja doći mora!“
A s gusala horiće se slavlja
Uz molitvu dečanskijeh zvona!…
Kao sedamnaestogodišnja učenica Preparandije (Učiteljske škole) u Somboru 1894. godine, Isidora Sekulić je ovako pisala o guslama:[12]
„To oružje, ta ikona, ta svetinja naroda jesu gusle. Sedi guslar pevajući uz njih one divne narodne pesme, koje su pune morala, istine, pravde i drugih vrlina, budio je u narodu zaspalu klicu hrabrosti, pevajući mu zlatnu borbu uzoritih junaka, bio mu je dakle vojvoda; učio je Srpčad pobožnosti i drugim naukama, koje se iz narodnih pesama, kao iz bistrog izvora crpeti mogu, bio im je dakle učitelj; učio je siročad poštovati spomen umrlih, budio je u njima čuvstvo narodnosti, uputio ih na ono, što im je sveto, šta treba da brane, sa čega da peru sramotu, ma to i svojom krvlju bilo, bio im je dobar roditelj.
Eto Srbine, vidiš li tu veliku moć, koja je onda još većma uticala, jer je Srbin i telesno i duševno pao; kada su ga te gusle iz prašine podigle, spasle i ostavile mu u amanet sve vrline, koje su pre Srbina krasile, kojima se on ponosio. Osećaš li da gusle svojim zvukom moraju probuditi čiste i plemenite osećaje u Srbinu? …
…Pa i ko će reći, da u onim laganim zvucima leži sila, i to velika sila, koja je uništila ropstvo, raskinula lance, podigla slobodu – spasla narod.
Gusle su svoj sveti poziv izvršile, one su to dokazale.
Guslarima hvala, što su gusle umeli sačuvati i dostojno poštovati, a guslama večan spomen u narodu, što su nam stvorile nov život – zlatnu slobodu.
Gusle ne zvuče sad tako značajno, jer je burno i krvavo doba zaspalo, poziv im je ispunjen, ali ako ti je mila i sveta uspomena tvojih predaka, a ti čuvaj gusle, pazi tu svetinju, ne daj da propadne najlepša slava hrabrosti Srbinove, pa dok je njih, biće i tebe.“
Autor: Dragan R. Mlađenović
LITERATURA
[1] Da ne upotrebi latinsku reč instrumentum, što znači „sredstvo“, znameniti srpski filolog Đorđe Popović, poznatiji po nadimku Đuro Daničić, u svojim prevodima knjiga Starog Zaveta Svetog Pisma na srpski, za „muzički instrument“ smislio je domaći izraz „muzikalna sprava“, ali taj izraz nije prihvaćen.
[2] Stana Đurić Klajn, Vuk Karadžić i srpska muzika u knjizi Muzika i muzičari, Prosveta-Beograd, 1956, str. 18, nap. 6.
[3] Alberto Fortis je u svojoj putopisnoj knjizi prvi objavio čuvenu „Hasanaginicu“, koju je zatim J. V. fon Gete prepevao na nemački; Vojislav Đurić, Antologija srpskih narodnih junačkih pesama. Srpska književna zadruga, Beograd 2012, str. 431-433.
[4] Vladan Nedić, Vukovi pevači, Rad-Beograd, 1990, str. 17-22.
[5] Vladan Nedić, isto delo, str. 46.
[6] M. Panić-Surep, Filip Višnjić – život i delo, Prosveta-Beograd, 1967, str. 300, nap. 17.
[7] S. Matić, Sremske pesme u Vukovoj zbirci, Prilozi proučavanju narodne poezije I, 1934, sv. 2. str. 153. i dalje; Vladan Nedić, Navedeno delo, str. 62-83.
[8] R. Medenica, Guslar i njegovi slušaoci, Prilozi, Beograd, nov. 1938, god. peta, sv. druga, str. 174.
[9] Ivan R. Dimitrijević, Zagonetka o Strahiniću, Beograd, 1930, str. 22-26.
[10] Vladan Nedić, Vukovi pevači, Rad-Beograd, II izdanje 1990.
[11] http://www.rasen.rs/2017/04/uzo-deda-svog-unuka-muzicka-interpretacija-pesme-j-j-zmaja-snimljena-u-njujorku-1916/#.YGTUDtIzZdg
[12] Isidora Sekulić, Služba, Matica srpska, Novi Sad, 1966.
