Вратио се у Србији и доживео шок

Kада сам дошао у посету Београду, а после нешто дужег одусуства из Отаџбине, највеће изненађење или чак шок сам доживео када сам на аутопуту посетио продавницу на бензинској пумпи. Кад сам ушао збуњено сам погледао наоколо и протрљао очи, упитах се где сам, у Србији или Аустралији (свеједно САД, Европи …). На истим полицама, исто осветљеним,  потпуно исти производи, троугласти сендвичи, кока кола, нестле чоколадице, капућино из аутомата, чипсеви чувених страних брендова, а српског апсолутно НИШТА!

Мој покојни отац иако предратни београђанин није знао ни реч енглеског језика. Када би данас прошао Кнез Михајловом не би знао велику већину наслова на продавницама ни да прочита, а од стотине локала само три имају натписе ћирилицом. На националним ТВ програмима гледамо квизове, дневнике, разне емисије која су потпуна копија оних из Америке. Наравно да и не помињемо да текстилну индустрију уопште немамо па се облачимо мајицама америчког дизајна произведених робовском дечијом радном снагом у Кини или Бангладешу.

Наравно да нам и „уметност“ није остала без копирања западне, то је тек очигледно видљиво, а пре свега у музици која има елементе турско иранског истока и црначко ирског запада.

Зато мислим да би требало похвалити и представити дуо два Србина, уметника и професора који су одлучили да се врате извору и традицији, а не да копирају модерни запад или далеки исток. „Једна ласта не чини пролеће“, али наивно верујем да долази време враћања старих традиционалних вредности у свим сегментима свакодневног живота или ћемо се претворити не само у економску колонију (а шта већ одавно јесмо) него и у духовну, а то нам је пропаст без повратка.

Аутор: Предраг Вучинић