Дипломатија у фашикратији – или обрнуто

Фото: Видео Плус

Иако још није стигао да уђе у неки речник домаћих или страних речи, поредак успостављен у земљама западне демократије и усмерен на геноцид над србским народом, може се, без имало устезања и без икаквих идеолошких, правних и значењских ограничења, именовати као фашикратија.

На другој страни, по речничком тумачењу, дипломатија је „формално посредовање у међусобном општењу између цивилизованих држава, начела и правила која у том погледу важе; умешност у јавном и тајном вођењу преговора између појединих влада“.

За оне који су у тему упућенији, „дипломатија је грана политике која се бави односима између држава; вештина заступања интереса једне државе, владе, владара или друштвене групе у иностранству, у међународним преговорима, у спољњој политици уопште“.

На известан начин, дипломатија беше и тема Хепијеве „Ћирилице“ од 5. децембра, са водитељевим почетним питањем „Зашто су Албанци већи Европљани од Срба“. Један од учесника у том дипломатском ћаскању, универзитетски професор по занимању, на то водитељево питање одмах је одговорио „оправдавајућим“ наводом да Срби потцењују Шиптаре и да их памте као посластичаре, као продавце семенки и кикиријија на фудбалским утакмицама (пропустио је да помене тестераше и њихова „три реза – два парћићи“), а није му уступао ни водитељ, тврдњом да је Ватикан био против разбијања Југославије. Добро, поменути професор одмах му је рекао да није у праву, с тим што је водитељево „знање“ да се и Америка томе противила, „дипломатски“ превео речима да су „Американци одиграли потпуно погрешну партију на нашем простору“.

Погрешно или не, тек – водитељ је „скренуо воду“ на неки свој разговор са Зораном Ђинђићем, „образованим човеком“ који се у председничкој улози сретао са бројним западним политичарима и био „шокиран“ својим открићем „колико су тамо људи глупи“. На питање „ко је најглупљи“, стигао је одговор: Робин Кук, енглески министар спољних послова.

Е, сад, да ли је неко глуп или најглупљи, или се „носиоци“ тих особина поштапају дипломатским вештинама усклађеним са налозима оних чије интересе „дипломатски“ заступају – зависи од памети оних који то процењују.

Биће да је у питању ово друго.

Прави смисао те „вештине“, овај потписник спознао је почетком јесени 1991. године, у једном разговору са Слободаном Милошевићем, ондашњим председником Републике Србије, чије је искуство казивало да се у случају (море, појави, а не случају!) такозваних међународних преговарача ради о превејаним мангупима, лицима „од једне вијуге“, који упорно терају воду на своју воденицу, који, кад их србски аргументи доведу у неприлику, окрену причу на шалу и досетке или, понекад, предложе да се пређе у други салон јер је тамо лепши простор за рад, или своје саговорнике одједном понуде, и одведу, да се нешто поједе, или слично, а све са циљем да се прекине србско аргументовање и „преговори“ наставе неком новом темом коју ће они натурити, пошто ће на претходну „заборавити“.

Из тога угла треба гледати на вишегодишњи „труд“ бриселске (евроунијатске) фашикратије да утиче на шиптарске „политичаре“ не би ли спровели договорену обавезу о формирању заједнице косовскометохијских србских општина. обавезу предвиђену такозваним Бриселским споразумом потписаним 2013. године под „високим надзором“ Европске уније. Тај „труд“ видљив је и ових дана, макар из позива шиптарским „властима“ да то питање ставе „на дневни ред“ јер је са западно-фашикратске „тачке гледишта… то захтев и остаћемо чврсти по том питању“. Кад се томе додају „савет“ србској страни да њен „сваки протест треба да буде миран“ и, истовремено, позив обема странама „да буду спремне да одмах испуне та питања“ (не зна се која), онда „захтев… савет… и позив“ представљају јасну и дипломатску и „дипломатску“ поруку шиптарским послушницима да се „здраво не једе“ и да наставе са применом фашикратских налога усмерених на геноцид над косовскометохијским Србима. За почетак.

Могло би се некоме учинити да је Европска унија заказала „сусрет“ у Тирани са земљама такозваног Западног Балкана не би ли подржала „регионалну интеграцију“ (јер, побогу, „регион припада Европи, а не Кини или Русији“), али не – учињено је то како би на значају добила изјава председника арбанашке владе Едија Раме, дата 26. новембра 2021. године, на заједничкој конференцији за штампу са Албином Куртијем, „премијером“ из Приштине, да ће се Арбанија ујединити са Косовом – „то ће се десити, када – не знам, али ће се десити једног дана“.

Подразумева се да та годину дана стара Рамина изјава није у Тирани гласно помињана пред свим учесницима, нарочито не пред Србима, али су зато „европски лидери позвали на убрзање процеса приступања заснован на реформама и принципу сопствених заслуга“, чиме је „потврђена пуна и недвосмислена посвећеност ЕУ перспективи чланства Западног Балкана у Унију“, под малецким условом да своју спољну политику ускладе са Бриселом и уведу санкције Русији.

А то што, баш у том тренутку, Рамин Курти шаље своје овлашћене терористе „на север“, против Срба, и што „високи“ европски поклисар Жозеп Борељ послеђује француско-немачко писмо о „дијалогу“ Београда и Приштине, са „препоруком“ за разговоре – то се и не види преко Тројанских планина.

И не може бити случајно ште је дан-два уочи самита у Тирани, у Букурешту држан састанак министара спољних послова Северноатлантског пакта, нити може бити слуучајно што је естонски представник отуд поручио да су „сви савезници НАТО-а свесни да руска звер жели да преузме контролу над Западним Балканом, а ми требамо помоћи овим земљама да преживе“.

Још мање је случајна изјава Курта Волкера, ранијег америчког амбасадора при НАТО-у, да „у региону Балкана, Путин очигледно жели да повећа зависност од Русије кроз енергетске залихе и цркву, и реалност је да та зависност сада мало слаба… Међутим и даље ће бити потребно да владе у региону искористе тај тренутак и спроведу реформе, да учврсте западну оријентацију, да изграде односе са ЕУ и НАТО да би могле да искористе тренутак када Русија обраћа мање пажње на њих“.

На прво читање, ове Волкерове речи сугеришу да земље такозваног Западног Балкана, затечене под наводним великим руским притиском, једва чекају на руско слабљење не би ли могле да „спроведу реформе“ и „учврсте западну оријентацију“. Извесно је да се све то односи на Србе јер они, опет наводно, руски утицај трпе кроз цркву. Произилази из тога да европска дипломатска фашикратија, или фашикратска дипломатија, не крије да делује под непосредним ватиканским утицајем и да геноцид над србским народом подразумева и уништење србскога православља. Има ли се на уму да су Руси србско племе и да им је православље исто, геноцидом би били обухваћени и једни и други. (Потписник ових редака не сећа се да је, у новије време, неко од високих фашикратских ликова, као што је то учинио Волкер, у тако отвореној форми прогласио Православну Цркву за непријатеља западне „цивилизације“).

Окрени-обрни, излази им на исто – сви фашикратско-дипломатски посредници у србском питању, лица „од једне вијуге“, не узмичу већ помињаном Робину Куку: једно пишу и причају за јавност, Србима упућују благоглагољиве поруке, а Шиптаре охрабрују да наставе са својим антисрбским радњама.

Свакодневне телевизијске емисије посвећене збивањима у свету и њиховим утицајима на србско питање, најчешће се своде на наклапања о понечему о чему се није учило у школи, а што позвани аналитичари и историчари користе да се бескрајно размахну у својим домишљањима. Да се учило, знало би се да србске невоље нису од јутрос, да су оне проистекле из истине о Србима као почетном народу-мајци чији језик, србски, представља језик-мајку – истине о Србима као творцима људске цивилизације.

Нажалост, није се учило јер је србска историјска наука поодавно потиснута и заборављена, а историја коју смо сви ми учили била је прилагођена потребама оних за које је србски народ искључиво био некакво дивље словенско племе доспело на Балкан крајем 6. и почетком 7. века, незнано откуд и незнано како. Временом, и сталним понављањем, та и таква теза постајала је део и србског националног памћења, а историчари потекли из србског народа научени су да „из туђе свеске“ преписују оно што је замишљено на другим странама и што, на крају крајева, води биолошком уништењу тог истог народа.

Највећим делом, барем у наше време, историјска наука у Србији вршљала је сметлиштем историје, и то периферно, а није се бавила ни разлозима због којих је србска национална духовност почела да се затомљује. Не бави се ни данас јер и за те и такве историчаре важи „поука“ да не треба таласати и да не треба истицати оно што можда није по вољи некоме другом, да ли неком народу који није србски, да ли некој несрбској идеологији, да ли некој и нечијој страној војној сили.

Због свега тога, историја – за неке наука, а за неке, једноставно, прича која би требало да искаже истост колективне и појединачне представе о неком догађају какав је он стварно био и што је повукао за собом -, ретко нам пружа прилику, чак врло ретко, да на време спознамо ту истост. И, када је већ тако, историјска наука углавном премного касни за догађајима, због чега се, полако али сигурно, претвара у мукотрпну потрагу за истином.

У предугом међувремену, од гашења изворне србске историјске школе до данашњег ћутања о србској прошлости, србско национално биће све више се тањи, што води постепеном гашењу онога што се са поносом именовало као србска национална свест.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!