Diplomatija u fašikratiji – ili obrnuto
Iako još nije stigao da uđe u neki rečnik domaćih ili stranih reči, poredak uspostavljen u zemljama zapadne demokratije i usmeren na genocid nad srbskim narodom, može se, bez imalo ustezanja i bez ikakvih ideoloških, pravnih i značenjskih ograničenja, imenovati kao fašikratija.
Na drugoj strani, po rečničkom tumačenju, diplomatija je „formalno posredovanje u međusobnom opštenju između civilizovanih država, načela i pravila koja u tom pogledu važe; umešnost u javnom i tajnom vođenju pregovora između pojedinih vlada“.
Za one koji su u temu upućeniji, „diplomatija je grana politike koja se bavi odnosima između država; veština zastupanja interesa jedne države, vlade, vladara ili društvene grupe u inostranstvu, u međunarodnim pregovorima, u spoljnjoj politici uopšte“.
Na izvestan način, diplomatija beše i tema Hepijeve „Ćirilice“ od 5. decembra, sa voditeljevim početnim pitanjem „Zašto su Albanci veći Evropljani od Srba“. Jedan od učesnika u tom diplomatskom ćaskanju, univerzitetski profesor po zanimanju, na to voditeljevo pitanje odmah je odgovorio „opravdavajućim“ navodom da Srbi potcenjuju Šiptare i da ih pamte kao poslastičare, kao prodavce semenki i kikirijija na fudbalskim utakmicama (propustio je da pomene testeraše i njihova „tri reza – dva parćići“), a nije mu ustupao ni voditelj, tvrdnjom da je Vatikan bio protiv razbijanja Jugoslavije. Dobro, pomenuti profesor odmah mu je rekao da nije u pravu, s tim što je voditeljevo „znanje“ da se i Amerika tome protivila, „diplomatski“ preveo rečima da su „Amerikanci odigrali potpuno pogrešnu partiju na našem prostoru“.
Pogrešno ili ne, tek – voditelj je „skrenuo vodu“ na neki svoj razgovor sa Zoranom Đinđićem, „obrazovanim čovekom“ koji se u predsedničkoj ulozi sretao sa brojnim zapadnim političarima i bio „šokiran“ svojim otkrićem „koliko su tamo ljudi glupi“. Na pitanje „ko je najgluplji“, stigao je odgovor: Robin Kuk, engleski ministar spoljnih poslova.
E, sad, da li je neko glup ili najgluplji, ili se „nosioci“ tih osobina poštapaju diplomatskim veštinama usklađenim sa nalozima onih čije interese „diplomatski“ zastupaju – zavisi od pameti onih koji to procenjuju.
Biće da je u pitanju ovo drugo.
Pravi smisao te „veštine“, ovaj potpisnik spoznao je početkom jeseni 1991. godine, u jednom razgovoru sa Slobodanom Miloševićem, ondašnjim predsednikom Republike Srbije, čije je iskustvo kazivalo da se u slučaju (more, pojavi, a ne slučaju!) takozvanih međunarodnih pregovarača radi o prevejanim mangupima, licima „od jedne vijuge“, koji uporno teraju vodu na svoju vodenicu, koji, kad ih srbski argumenti dovedu u nepriliku, okrenu priču na šalu i dosetke ili, ponekad, predlože da se pređe u drugi salon jer je tamo lepši prostor za rad, ili svoje sagovornike odjednom ponude, i odvedu, da se nešto pojede, ili slično, a sve sa ciljem da se prekine srbsko argumentovanje i „pregovori“ nastave nekom novom temom koju će oni naturiti, pošto će na prethodnu „zaboraviti“.
Iz toga ugla treba gledati na višegodišnji „trud“ briselske (evrounijatske) fašikratije da utiče na šiptarske „političare“ ne bi li sproveli dogovorenu obavezu o formiranju zajednice kosovskometohijskih srbskih opština. obavezu predviđenu takozvanim Briselskim sporazumom potpisanim 2013. godine pod „visokim nadzorom“ Evropske unije. Taj „trud“ vidljiv je i ovih dana, makar iz poziva šiptarskim „vlastima“ da to pitanje stave „na dnevni red“ jer je sa zapadno-fašikratske „tačke gledišta… to zahtev i ostaćemo čvrsti po tom pitanju“. Kad se tome dodaju „savet“ srbskoj strani da njen „svaki protest treba da bude miran“ i, istovremeno, poziv obema stranama „da budu spremne da odmah ispune ta pitanja“ (ne zna se koja), onda „zahtev… savet… i poziv“ predstavljaju jasnu i diplomatsku i „diplomatsku“ poruku šiptarskim poslušnicima da se „zdravo ne jede“ i da nastave sa primenom fašikratskih naloga usmerenih na genocid nad kosovskometohijskim Srbima. Za početak.
Moglo bi se nekome učiniti da je Evropska unija zakazala „susret“ u Tirani sa zemljama takozvanog Zapadnog Balkana ne bi li podržala „regionalnu integraciju“ (jer, pobogu, „region pripada Evropi, a ne Kini ili Rusiji“), ali ne – učinjeno je to kako bi na značaju dobila izjava predsednika arbanaške vlade Edija Rame, data 26. novembra 2021. godine, na zajedničkoj konferenciji za štampu sa Albinom Kurtijem, „premijerom“ iz Prištine, da će se Arbanija ujediniti sa Kosovom – „to će se desiti, kada – ne znam, ali će se desiti jednog dana“.
Podrazumeva se da ta godinu dana stara Ramina izjava nije u Tirani glasno pominjana pred svim učesnicima, naročito ne pred Srbima, ali su zato „evropski lideri pozvali na ubrzanje procesa pristupanja zasnovan na reformama i principu sopstvenih zasluga“, čime je „potvrđena puna i nedvosmislena posvećenost EU perspektivi članstva Zapadnog Balkana u Uniju“, pod maleckim uslovom da svoju spoljnu politiku usklade sa Briselom i uvedu sankcije Rusiji.
A to što, baš u tom trenutku, Ramin Kurti šalje svoje ovlašćene teroriste „na sever“, protiv Srba, i što „visoki“ evropski poklisar Žozep Borelj posleđuje francusko-nemačko pismo o „dijalogu“ Beograda i Prištine, sa „preporukom“ za razgovore – to se i ne vidi preko Trojanskih planina.
I ne može biti slučajno šte je dan-dva uoči samita u Tirani, u Bukureštu držan sastanak ministara spoljnih poslova Severnoatlantskog pakta, niti može biti sluučajno što je estonski predstavnik otud poručio da su „svi saveznici NATO-a svesni da ruska zver želi da preuzme kontrolu nad Zapadnim Balkanom, a mi trebamo pomoći ovim zemljama da prežive“.
Još manje je slučajna izjava Kurta Volkera, ranijeg američkog ambasadora pri NATO-u, da „u regionu Balkana, Putin očigledno želi da poveća zavisnost od Rusije kroz energetske zalihe i crkvu, i realnost je da ta zavisnost sada malo slaba… Međutim i dalje će biti potrebno da vlade u regionu iskoriste taj trenutak i sprovedu reforme, da učvrste zapadnu orijentaciju, da izgrade odnose sa EU i NATO da bi mogle da iskoriste trenutak kada Rusija obraća manje pažnje na njih“.
Na prvo čitanje, ove Volkerove reči sugerišu da zemlje takozvanog Zapadnog Balkana, zatečene pod navodnim velikim ruskim pritiskom, jedva čekaju na rusko slabljenje ne bi li mogle da „sprovedu reforme“ i „učvrste zapadnu orijentaciju“. Izvesno je da se sve to odnosi na Srbe jer oni, opet navodno, ruski uticaj trpe kroz crkvu. Proizilazi iz toga da evropska diplomatska fašikratija, ili fašikratska diplomatija, ne krije da deluje pod neposrednim vatikanskim uticajem i da genocid nad srbskim narodom podrazumeva i uništenje srbskoga pravoslavlja. Ima li se na umu da su Rusi srbsko pleme i da im je pravoslavlje isto, genocidom bi bili obuhvaćeni i jedni i drugi. (Potpisnik ovih redaka ne seća se da je, u novije vreme, neko od visokih fašikratskih likova, kao što je to učinio Volker, u tako otvorenoj formi proglasio Pravoslavnu Crkvu za neprijatelja zapadne „civilizacije“).
Okreni-obrni, izlazi im na isto – svi fašikratsko-diplomatski posrednici u srbskom pitanju, lica „od jedne vijuge“, ne uzmiču već pominjanom Robinu Kuku: jedno pišu i pričaju za javnost, Srbima upućuju blagoglagoljive poruke, a Šiptare ohrabruju da nastave sa svojim antisrbskim radnjama.
Svakodnevne televizijske emisije posvećene zbivanjima u svetu i njihovim uticajima na srbsko pitanje, najčešće se svode na naklapanja o ponečemu o čemu se nije učilo u školi, a što pozvani analitičari i istoričari koriste da se beskrajno razmahnu u svojim domišljanjima. Da se učilo, znalo bi se da srbske nevolje nisu od jutros, da su one proistekle iz istine o Srbima kao početnom narodu-majci čiji jezik, srbski, predstavlja jezik-majku – istine o Srbima kao tvorcima ljudske civilizacije.
Nažalost, nije se učilo jer je srbska istorijska nauka poodavno potisnuta i zaboravljena, a istorija koju smo svi mi učili bila je prilagođena potrebama onih za koje je srbski narod isključivo bio nekakvo divlje slovensko pleme dospelo na Balkan krajem 6. i početkom 7. veka, neznano otkud i neznano kako. Vremenom, i stalnim ponavljanjem, ta i takva teza postajala je deo i srbskog nacionalnog pamćenja, a istoričari potekli iz srbskog naroda naučeni su da „iz tuđe sveske“ prepisuju ono što je zamišljeno na drugim stranama i što, na kraju krajeva, vodi biološkom uništenju tog istog naroda.
Najvećim delom, barem u naše vreme, istorijska nauka u Srbiji vršljala je smetlištem istorije, i to periferno, a nije se bavila ni razlozima zbog kojih je srbska nacionalna duhovnost počela da se zatomljuje. Ne bavi se ni danas jer i za te i takve istoričare važi „pouka“ da ne treba talasati i da ne treba isticati ono što možda nije po volji nekome drugom, da li nekom narodu koji nije srbski, da li nekoj nesrbskoj ideologiji, da li nekoj i nečijoj stranoj vojnoj sili.
Zbog svega toga, istorija – za neke nauka, a za neke, jednostavno, priča koja bi trebalo da iskaže istost kolektivne i pojedinačne predstave o nekom događaju kakav je on stvarno bio i što je povukao za sobom -, retko nam pruža priliku, čak vrlo retko, da na vreme spoznamo tu istost. I, kada je već tako, istorijska nauka uglavnom premnogo kasni za događajima, zbog čega se, polako ali sigurno, pretvara u mukotrpnu potragu za istinom.
U predugom međuvremenu, od gašenja izvorne srbske istorijske škole do današnjeg ćutanja o srbskoj prošlosti, srbsko nacionalno biće sve više se tanji, što vodi postepenom gašenju onoga što se sa ponosom imenovalo kao srbska nacionalna svest.
Autor: Ilija Petrović, istoričar
