Crkva Hristova i masonerija
U odluci koju je doneo Arhijerejski sabor episkopa Ruske Zagranične Pravoslavne Crkve iz 1932. godine (koja je još uvek na snazi), čitamo sledeće: „Sveti sabor preporučuje svešteniku da ispita svaku osobu koja pristupa ispovesti da li je ta osoba član masonske organizacije i da li usvaja njene doktrine. Ako se ispostavi da je osoba član… objasniti joj da je učešće u ovim organizacijama u suprotnosti sa zvanjem hrišćanina, sa bivanjem članom Crkve Hristove. Da mora doneti čvrstu odluku da raskine sa masonima i njihovim doktrinama. I ako to ne učini, ne dozvoliti joj pristup Svetoj Tajni Pričešća. I ako odbije da se pokaje, isključiti je iz Svete Crkve“.
Sledeće, 1933. godine, na temu odnosa hrišćana i masonerije oglasila se i Grčka pravoslavna crkva sledećom zvaničnom izjavom i uputstvom za vernike: „Masonerija… sačinjava mitološki sistem koji nas podseća na drevne neznabožačke misterijske religije i kultove – iz kojih potiče, i njihov je nastavak i obnova. Ovo ne priznaju samo istaknuti učitelji u ložama već to izjavljuju sa ponosom, potvrđujući doslovce: `Masonerija je jedini ostatak drevnih misterija i može se nazvati njihovim čuvarom. Masonske lože nisu ništa drugo do pećine i tama indijskih prašuma i neznane dubine piramida i kripte ogromnih hramova Izide`, itd. Prema tome, grčki prvosveštenici pravilno zaključuju da je „slobodno zidarstvo misterijska religija sasvim različita, odvojena i tuđa Hrišćanskoj veri“.[1]
MASONERIJA – ANTIHRIŠĆANSKI KULT
Sličnu izjavu protiv masona dali su davno i poglavari rimokatoličke crkve (pape) još u 18. i 19. veku. Sa osudama je počelo 1738. bulom pape Klimenta XII, da bi se nastavilo bulom Benedikta XIV (1751), Pija VI (1776) i Pija VII (1814, 1821, 1825. i 1829). Papa Pio IX je posebno oštro osudio masoneriju bulama i enciklikama iz 1846, 1865, 1869. i 1873, a najjasniju osudu masonerije izrekao je papa Lav XIII enciklikom „Humanum genus“ (1884). Kanonsko pravo iz 1917. potvrdilo je ekskomunikaciju za sve rimokatolike koji pripadaju ovoj „satanskoj organizaciji“.[2]
Luteranska crkva nedvosmisleno tvrdi i objašnjava svojim vernicima da je masonerija nehrišćanski kult. Čak je i bogoslovski liberalna Anglikanska crkva dala preporuku svojim vernicima da ne uzimaju učešća u tome. Zanimljivo je da je i princ Čarls u dugoj dinastičkoj liniji britanske kraljevske muške loze prvi odlučno odbio da se učlani u masoneriju(!)
Masoni koji sebe ubrajaju u hrišćane, tvrde da masonerija nije religija već samo bratska organizacija, ili kako oni kažu „bratsko kolo“ ili „lanac“. Tvrde da su ponikli od srednjovekovnih zidarskih esnafa koji su se okupljali u posebnim ložama i zidali katedrale. To je bila prava, tj. operativna masonerija. Godine 1717, ujedinjenjem četiri londonske lože u Veliku ložu Engleske, masonerija izlazi u javnost, da bi usvajanjem Knjige Konstitucije (1723) škotskog pastora Džejmsa Andersona započila epoha tzv. spekulativnog slobodnog zidarstva. Za razliku od srednjovekovnih esnafa, ova Velika loža je od početka bila sačinjena od tzv. „spekulativnih masona“, koji nisu imali nikakve veze sa obradom kamena i zidanjem katedrala, ali su u svoje lože uveli mnoge izraze, termine i simbole iz operativnog, kamenorezačkog zanata. Neki masonski pisci tvrde da njihovo udruženje potiče još od trećeg starojevrejskog cara, Solomona (vladao oko 972-932. pre Hrista) i građenja njegovog hrama u Jerusalimu, dok drugi, bez dokaza ali ponosno, ističu da se istorija masonerije proteže unazad „do kolevke ljudske rase“. Objašnjavaju da loža prihvata ljude svih vera, i da ih vodi putem moralnog usavršavanja do „Bratstva, Slobode i Jednakosti“, izvornih ideala Francuske revolucije.
MASONERIJA JE `BOGOSLUŽENJE`
Što se tiče odnosa prema tradicionalnim religijama, Andersonov Statut (Konstitucija) se zalaže za punu versku slobodu. Tu o verskim dužnostima masona piše sledeće:„Mason je dužan, a prema svome zvanju, da se pokorava moralnom zakonu, i ako dobro shvata umetnost, nikada ne sme biti ni glupi ateista, ni razulareni bezbožnik. (…) Danas, prepuštajući njima samima pojedinačna opredeljenja, jedini cilj je da se primoraju da poštuju religiju prihvatljivu za sve ljude. Ona se sastoji od dobrote, iskrenosti, skromnosti i časnih ljudi koji se mogu razlikovati po zvanju ili verskom ubeđenju. Zato je masonerija (…) put za uspostavljanje iskrenog prijateljstva između ljudi koji bez nje nikada ne bi ni pomislili da mogu postati dobri prijatelji“.
Albert Pajk (1809-91), „crni papa“ svetske masonerije i nesporni slobodno-zidarski autoritet, 1871. godine je objavio knjigu pod naslovom „Pouke i učenje“ („Morals and Dogma“). Ovaj masonski „katihizis“ je, kao priručnik, namenjen adeptima najviše, 33. inicijacije, i poslat je na njihove adrese širom sveta. Na 213. strani ove debele knjige piše: „Svaka masonska loža je hram religije i njeno učenje je religijsko uputstvo“, a na 219. strani stoji kratka (bogohulna) definicija: „Masonerija je bogosluženje“ (Pajk 219). Veliki majstor Pajk objašnjava kolegama da svi masoni treba da veruju u Vrhovno Biće (koje se oslovljava kao Veliki Arhitekta Svemira), i u besmrtnost duše. Svaki sastanak lože počinje molitvom Velikom Arhitekti, jer je on „Vrhovni, Samopostojeći, Večni, Svemudri, Beskrajno Dobri, Sažaljivi, Blagi i Milostivi Tvorac i Svedržitelj, i vazda je bio isti, pa ma kojim imenom nazvan, mudracima i prosvetljenim ljudima svih naroda“ (Pajk, str. 207-8).Ali on nije ni Solomonov Jahve, ni hrišćanski Bog, ni Muhamedov Allah: Pajk ovu tajnu otkriva samo masonskim prvacima, jer je vrhunsko božanstvo masona biblijski Lucifer-Svetlonosac, i to je prva od tajni koje treba dobro sakriti ne samo od velike većine nedovoljno posvećene braće, već i od čitavog „neposvećenog“ čovečanstva. Masonsko božanstvo može da bude i bilo koji „sinkretički“ bog, kao što je trojstvo Jah-Bal-On (Jah je jevrejski Jahve ili Jehova, Bul je asirski Baal ili Vaal, a On je egipatski bog sunca).
U ložama je strogo zabranjena rasprava o ličnim religioznim uverenjima, kao i bilo kakvo pominjanje Isusa Hrista, tobože iz razloga što braća nastoje da ne povrede bilo čija verska uverenja i osećanja. U Pajkovoj knjizi se na mnogo mesta navode poruke iz Novog Zaveta: „Velika zapovest masona je ova: Novu zapovest vam dajem: da volite jedni druge“ (Pajk 18). Navode se i poruke Sv. apostola Pavla: „Zar ne znate da ste Hram Božji, i da u vama obitava Duh Božji?“ Tako se u ložama lakoverni hrišćani, čitajući Sveto Pismo „sa poštovanjem potkrepljuju učenjem Onog Koji je umro na Krstu“; a Sveto Pismo je uz kvadrat i kompas nezamenljiv „inventar“ svake „hrišćanske“ lože.
SLOBODNO ZIDARSTVO – OTAC EKUMENIZMA
Hrišćani i Jevreji, bramani i muslimani, sledbenici Kineza Konfučija i Persijanca Zoroastra, mogu se okupiti kao braća i ujediniti u molitvi… Masoni zaista podjednako poštuju Mojseja, Zoroastra, Isusa Hrista, Muhameda i druge svete ljude, jer je ekumenizam najdublja masonska tajna i istina.
„Masoni teže da obuhvate čitavo čovečanstvo postepeno i… obećavajući moralno savršenstvo i poznavanje istine… uzdižući sebe na položaj nekakve nad-religije, gledajući na sve religije (ne izuzimajući ni hrišćanstvo) kao na inferiorne“.Stoga „…svi koji su postali uključeni u inicijacije masonskih misterija moraju od ovog trenutka prekinuti sve veze sa masonskim ložama i aktivnostima, budući sigurni da tako sa izvesnošću obnavljaju svoju povezanost sa našim jednim Gospodom i Spasiteljem koje su oslabile zbog neznanja i pogrešnog osećanja vrednosti… jer je jedino hrišćanstvo religija koja uči apsolutnu istinu i ispunjava religiozne i moralne potrebe čoveka… Ne smemo otpasti od blagodati Hristove postajući učesnici drugih misterija. Nije zakonito pripadati u isto vreme Hristu i tragati za iskupljenjem i moralnim savršenstvom izvan Njega“ (iz proglasa Grčke pravoslavne crkve iz 1933).[3]
Slobodno zidarstvo je očigledno porodilo ekumenizam – najveću i najopasniju jeres našeg doba. Ako ćemo ostati verni Hristu, treba trezveno da bdimo, kako bismo bili kadri da ispitujemo duhove „jesu li od Boga, jer su mnogi lažni proroci izišli u svijet“ (1. Jovan 4:1).
Autor: Dragan R. Mlađenović
LITERATURA
[1] Sveštenik Aleksandar Jang, Šta je masonerija? u zborniku U lavirintima tame, Pravoslavlje i sekte, knjiga IV, Svetigora-Cetinje, 1998, str. 86.
[2] Zoran D. Nenezić, Masoni u Jugoslaviji (1764-1980), Narodna knjiga-Beograd, 1984, str. 65.
[3] Sveštenik Aleksandar Jang, Navedeno delo, str. 89.
Izvor: Nauka i kultura
