Milan Bojić: Gordi i oholi Golijat je bežao ponižen i posramljen od srpskog David
Borba srpskog naroda u Prvom svetskom ratu
Naše generacije Srba se s pravom mogu nazvati izgubljenim generacijama. Živimo u vremenu kada je neprijatelj osvojio i duboko prodro u naše umove. Živimo u svojevrsnom duhovnom ropstvu. Budući da su savremeni Srbi duhovno porobljeni ne čudi pasivnost u vremenu kada treba da budemo brobeniji više nego ikad. Zapadnjački imeprijalista po principu divide et impera (zavadi pa vladaj) kontroliše i finansira kako vlast tako i opoziciju. Nemi smo posmatrači kako aktuelni režim (kao i prethodni) aktivno radi na stvaranju „Velike Albanije“, žrtvujući srpski narod na Kosmetu (i šire) nekadašnjim članovima terorističke „OVK“, kako naseljava agresivne i militantne migrante za novac od Soroševe fondacije „Otvoreno društvo“, kako porobljava ekonomiju stranom kapitalu, kako sprovodi medicinske eksperimente sa vakcinama itd. Sve smo više porobljeni, a naše izbezumljene i izgubljene generacije pokazuju da ne znaju da se bore za svoju slobodu. Zato je dobro stalno iznova da se nadahnjujemo podvizima naših predaka, njihovim primerom borbe za slobodu.
Kao što je poznato srpski narod je još od stvaranja svoje moderne države bio velika smetnja Austro-Ugarskoj koja je bila najslabija velika sila tog vremena. Tu „tamnicu naroda“, kako su je savremenici nazivali činili su mnogobrojni narodi pored Nemaca i Ugara (Mađara): Česi, Poljaci, Slovaci, Slovenci, Hrvati, Srbi, Ukrajinci itd. Svi nabrojani narodi sem Nemaca i Ugara nisu imali ni najelementarnija nacionalna prava i slobode. Pored toga živeli su u zaostalom feudalnom sistemu u kojem je plemićko stanovništvo eksploatisalo ostatak naroda, koji je činio ogromnu većinu.
Stvaranjem male ali žilave srpske države potlačeni slovenski narodi su videli da je moguće da se stvori sopstvena država. Zato su gledali u Srbiju kao u slovenski Pijemont[1] koji će ih u budućnosti osloboditi. Da zlo po Austro-Ugarsku bude veće srpski agenti još od vremena Ilije Garašanina nisu sedeli skrštenih ruku. Uz sve to Srbija je još Sretenjskim ustavom (1835. g.) postala „francuski rasad u turskoj šumi“, zbog težnje srpskog naroda demokratskim načelima. Budući da tim kratkotrajnim ustavom svi koji bi stupali na srpsku teritoriju bivali bi slobodni i jedanaki pred zakonom, pa makar bili kmetovi unutar feudalističkog poretka severnog suseda. U vreme kralja Petra I Karađorđevića Srbija je postala bastion demokratije. Srbija tog doba bila je u nezaustavljivom usponu na svim poljima: ekonomskom, kulturnom, obrazovnom, vojnom, patriotskom, finansijskom… Kao takva postala je uzor i težnja slovenskih naroda „utamničenog“ unutar Austro-Ugarske.
Kao dodatno ulje na vatru bila je činjenica, da je ta mala Srbija, od nedavno osnovana postala ne samo realna, već velika smetnja Austro-Ugarskom širenju na istok. Ta ostarela i ornula monarhija u svetu imperijalnih sila htela se po svaku cenu dokazati da je i ona imperija svojom delatnošću u Evropi i osvajanjem svojih kolonija. Stvarenje ujedinjene nemačke države Austro-Ugarska je ispala iz igre na tom području, te ju je to dodatno podstaklo da se širi na istok. Zato je Austro-Ugarska okupirala teritoriju Bosne i Hercegovine 1878. godine, ali tu je naišla na veliki otpor srpskog naroda kako u samoj Bosni i Hercegovini, tako i u Srbiji. Tu teritoriju je definitvno anketirala 1908. g. (takođe je okupirana teritorija Raške koja je razdvajala Srbiju i Crnu Goru). Tada je izbila čuvena „Aneksiona kriza“ između Srbije i Austro-Ugarske kada je početak rata sprečen ruskom intervencijom. Kao kruna srpskog otpora došli su Balkanski ratovi, kada je srpska vojska pokazala apsolutnu dominaciju na Balkanu. Srbija je izašla kao najveći pobednik oba Balkanska rata, proširenjem svojih teritorija postala je sve moćniji faktor u jugo-istočnoj Evropi i na taj način definitivno zaustavila dalje širenje Austro-Ugarske na istok. Vojna vrhuška Austro-Ugarske posle svega nije imala nikakvu dilemu, bila je svesna da se za svoje imperijalističke ciljeve može izboriti ako vojno uništi nepokornu Srbiju.
Atentat na Franca Ferdinada 28. juna 1914. godine je poslužio kao povod da se objavi rat Srbiji. Tada su u zanosnom oduševljenju očekivali da će za kratko vreme „kaznenom ekspedicijom“ pokorenoj Srbiji pokazati imerijalnu moć. U tim za osudnim momentima za srpski narod ruski car Nikolaj Romanov uzeo Srbiju u zaštitu i ušao u rat. Rusija kao jedan od osnivača i članica vojnog saveza Atante (Rusija, Francuska i Velika Britanija) imala je interes da se suprostavi Centralnim silama (Nemačka, Austro-Ugarska, Turska i kasnije Bugarska) čija je članica bila Austro-Ugarska.
Ipak taj momenat za Ruse je bio veoma nepovoljan budući da nije bila spremna ni vojno, ni ekonomski. Bez obzira na to car Nikolaj Romanov je stao uz srpski narod, taj veličanstveni postupak žrtvovanja za srpski narod ga je kasnije koštao krune, a potom i glave. O tome je naslikovitije i najrečitije govorio sveti vladika Nikolaj Velimirović: ..Veliki je dug naš pred Rusijom. Može čovek biti dužan čoveku, može i narod – narodu. Ali dug, kojim je Rusija obavezala srpski narod 1914. godine, tako je ogroman, da njega ne mogu vratiti ni vekovi ni pokoljenja. To je dug ljubavi, koja svezanih očiju ide u smrt, spasavajući svog bližnjeg. Nema veće ljubavi, nego da ko položi dušu svoju za drugove svoje – to su reči Hrista. Ruski Car i ruski narod, nepripremljeni stupivši u rat za odbranu Srbije, nisu mogli ne znati, da idu u smrt. Ali ljubav Rusa prema braći svojoj nije odstupila pred opasnošću i nije se uplašila smrti.[2]
Već 12. avgusta 1914. godine Austro-Ugarske trupe su pokušale preko Drine da silovitim jurišom zauzmu Valjevo i Užice, ali ubrzo se ceo projekat pokazao kao neuspešan. Otpor srpskih vojnika je bio silan. Izuzetno motivisani vojnici, koji su branili svoje porodice i ognjišta predvođeni sjajnim školovanim vojnim kadrom koji je bez straha od smrti jurišao ispred svojih vojnika zaustavio je ovaj nalet. Neprijatelj je zaustavljen na Ceru.[3] Posle ove pobede usledila je srpska ofanziva, a „kaznena ekspedicija“ se pretvorila u košmar. Nova mnogo silnija ofanziva neprijatelja počela je 8. septembra ovaj napad se pretvorio u dugu i iscrpljujuću rovovsku bitku. Zato nove i sveže neprijateljske jedinice krajem oktobra upadaju u Mačvu preko Drine i iz Srema. U osudnom momentu kada je srpska vojska počela da posustaje, za kratko vreme izgubivši Valjevo, Lajkovac i Obrenovac.. postavljen je genijalni Živojin Mišić za komadanta Prve armije. On je na svoju ruku učinio veoma rizičan potez. Povukao je izmučenu srpsku vojsku koja je bila u rasulu i na taj način neprijatelju prividno poklonio srpsku prestonicu. Glavnokomandujući nerijateljskoj vojsci Oskar Poćorek je naseo na taj „mamac“ i naivno poverovao da je u pitanju propast srpske vojske, te je 3. decembra u Beogradu organizovao vojnu paradu. Baš 3. decembra odmorna i konsolidovana vojska je silovito, iznenada jurnula u priotivnapad. Ubrzo se neprijatelj našao u paničnom povlačenju ostavljajući za sobom poginule, zarobljenike, municiju…[4] Taktička pobeda Živojina Mišića se izučava u svim Vojnim akademijama u svetu. Gordi i oholi Golijat je bežao ponižen i posramljen od srpskog Davida. Srbiju je napala sila od 450 000 vojnika, ali su Srbi iz stroja izbacili čak 273 804 neprijateljska vojnika.[5]
Za vreme okupacije Mačve neprijatelj je zveropodnobno uništavao srpsko civilno stanovništvo, na očigled celog sveta, na zaprepašćenje civilizovanih ljudi tog doba. O tome su ostala brojana svedočanstva od istinoljubivih stranaca poput švajcarskog kriminologa dr Arčibalda Rajsa, američkog novninara Džona Rida, francuskog ratnog novinara Anrija Barbija…[6] Posle veličanstvenih pobeda 1914. g. usledila je strašna 1915. godina smrti i stradanja, kada je nastala epidemija zaraznih bolesti (pegavog, trbušnog i povratnog tifusa, kolere, difterije i dizenterije) koje su doneli zarobljeni austro-ugarski vojnici kada je veliki broj stanovništva stradao. Januar i februar je obležilo masovno umiranje srpskog naroda, dok je u martu i aprilu epidemija počela da gubi na intezitetu zahvaljujući međunarodnoj medicinskoj pomoći, pre svih ruskoj.[7]
Ta golgotska godina počela je rečima neopisivim stradanjem, ispostavilo se da je taj početak samo uvertira u još strašnije događaje. Pored Austro-Ugarske Nemačka je imala interes da uništi Srbiju kako bi Rusija izgubila svoju najveću motivaciju za učešće u ratu. Ovom savezu pristupila je i Bugarska žedna osvete još od Balkanskih ratova. Srbiju je napala sila od oko 800 000 vojnika predvođena jednim od najboljih komadanata tog vremena feldmaršalom Augustom fon Makenzenom. I u tim momentima je srpska vojska bila konsolidovana pa je taktičkim povlačenjem izbacila iz stroja veliki broj neprijateljskih vojnika i omogućila narodu da se povlači ka jugu.
Srbija je bila pod okupacijom Austro-Ugarske i Bugarske, dok je Nemačka kontrolisala glavne saobraćajnice, eksploatisala rudnike itd.[8] A za to vreme srpska država koju si činili vladar, vlada, vojska, crkva i narod nepristajući na kapitulaciju bila je u egzilu. Umirala je na ledenim vrletima surovih albanskih planina. Srpska vojska otpisana i odbačena od svih, kako od neprijatelja tako i od saveznika, posle albanske golgote čudesno je vaskrsla na toplim grčkim ostrvima Krfu i Vidu.
Dok se srpska vojska oporavljala Nemačka svesrdno podržavala Lenjinovu „Boljševičku revoluciju“ koja je razdirala Rusiju iznutra. Lenjin je iskoristio haos koji je nastao posle Februarske revolucije, posle koje je car Nikolaj abdicirao. Zato je Rusija pokorena iznutra je potpisala separatni mir, ali je njeno mesto nadomestila Amerika. Za to vreme na zapadu se i dalje vodio rovovski rat u kome nijedna strana nije mogla značajno da napreduje. Tako su ostala samo dva ratišta. Zapadni i naizgled beznačajni Solunski front. U takvoj pat poziciji jezičak na vagi su upravo bili otpisani srpski vojnici koji čežnju za svojom zemljom i porodicom nisu više mogli obuzdavati. Ovi epski heroji su 15. septembra 1918. godine otpočeli silovit juriš na neprijateljske pozicije.To je bio istinski povratak otpisanih. Silni udar srpski trupa koje su izbile do bugarske granice su naterale Bugare da potpišu kapitulaciju u strahu od srpske odmazde za svoje zločine. Posle čega je car Vilhelm poslao telegram bugarskom caru Borisu u kome je protestovao: 62 000 srpskih vojnika odlučilo je rat. Sramota!
Za to vreme Srbija je počela da vri od ustanaka i pobuna protiv okupatora, poput uzavrele košnice u kojoj su pčele uništavale stršljenove braneći svoj posed. Okupator suočen sa otporom iznutra i sa nesadrživim probojem srpske vojske, koja je poput planinske bujice rušila sve pred sobom našao se u opštem rasulu i povlačenju na Solunskom frontu, to je omogućilo ogromno rasterećenje na Zapadnom frontu i poraz Nemačke. Ovakav razvoj situacije omogućio da košmar političko-vojnih elita Austro-Ugarske postane java. Brojni slovenski narodi su počeli da se bune u nadi da će se osloboditi ove „tamnice naroda“. Srpska vojska nezadrživo napredujući prešla je Savu i Dunav. Kako je srpski narod na severu dočekao svoje oslobodioce svedoče brojni izvori, evo samo jednog primera kako je tu emociju je pretočio reči dr Ignjat Pavlas potpredsednik Srpskog narodnog odbora u Novom Sadu: junaci srpski, dični sokolovi… Otvaraju se kapije tamnice, prvi sunčani zraci obasjaše nas, otvorismo oči i videsmo oslobođenje svoje. Kidaju se lanci, zakucaše srca, potekoše suze i odjeknu silno. Mi smo slobodni… Niko nas više rastaviti neće… Dođoste nam junaci naši! Srećo naša! Ostaviste domove svoje, ostaviste ubave doline i brda svoja, ostaviste sve svoje milo i drago i dođoste da nas oslobodite, jer ste razumeli teške uzdijasaje naše. Pokazalo se po ko zna koji put u srpskoj istoriji da David može da pobedi Golijata ukoliko je borben.
Autor: Milan Bojić. istoričar
[1] Pijemont je italijanska državica koja je oslobodila ostale italijanske države i ujedinila se sa njima stvorivši italijansku državu.
[2] https://iskra.co/srbija/sveti-vladika-nikolaj-veliki-je-dug-nas-pred-rusijom/
[3] M. Radojević i Lj. Dimić, Srbija u Velikom ratu, Beograd 2016, 119-120.
[4] M. Radojević i Lj. Dimić, nav. delo, 125-127.
[5] M. Ković, Jedini put (sile Atante i odbrana Srbije 1915. godine , Beograd 2019, 65.
[6] M. Radojević i Lj. Dimić, nav. delo, 130-131.
[7] M. Ković, nav. delo, 67-68.
[8] M. Radojević i Lj. Dimić, nav. delo, 199-200.
