Blagovesti i Sveti Justin Ćelijski

Nedelja, 07. 04. 2024. Kefalo

Blagovesti

Dana 7. aprila, po u svetu usvojenom Gregorijanskom kalendaru, Srpska Pravoslavna crkva slavi Blagovesti. Podsetimo se i predistorije opisane u Jevanđelju. Joakim i Ana iz Nazareta dugo, dugo godina, su bili bez dece. A onda su se zavetovali da će dete, ukoliko ga dobiju, od četvrte do petnaeste godine posvetiti Hramu. I kada su, posle brojnih molitvi Gospodu, dobili ćerku kojij su nadenuli ime Marija, posle navršene tri godine, odveli su je u Hram (pravoslavni praznik Vavedenje). I kada je Marija trebalo da po Zakonu, napunivši 15 godina napusti Hram radi zaruka, Presveta Djeva je izjavila da će ostati djeva do smrti, i da ne želi da stupi u brak. Prvosveštenik Zaharija, otac Pretečin se tada sa dvanaestoricom sveštenika dogovorio da Mariju preda na čuvanje starom Josifu iz Nazareta, inače njenom srodniku. I tako i bi. Marija je i u svetu, u novom domu, dane provodila kao i u Hramu, moleći se i čitajući psalme.

A onda, na dan Blagovesti, anđeo Gospodnji Gavril – Beli anđeo, zaštitnik Srpskog roda, Presvetoj Djevi Mariji je saopštio blagu vest: „Raduj se blagodatna. Gospod je s tobom!“, što je značilo da će se roditi Gospod u telu, i da je za tu svrhu izabrao nju, čistu i čednu. I tako se ostvarilo ranije, u Starom zavetu, izrečeno Isaijino proročanstvo da će „devojka začeti i roditi sina.“

Na današnji dan slavi se i jedan srpski svetac. Naime, na Blagovesti je rođen, i na Blagovesti se upokojio poznati srpski duhovnik i zaštitnik Pravoslavlja, Sveti ava Justin Popović. (On je sa vladikom Nikolajem Velimirovićem, posle strahota Prvog Svetskog rata, osnivač za očuvanje vere važnog narodnog Bogomoljačkog pokreta). I sada, 7. aprila 2024. slavi se 130 godina od njegovog rođenja, 45 godina od upokojenja, i 10 godina od otvaranja groba 14. juna 2014. i prenosa miomirisnih netruležnih moštiju u novoizgrađenu zavetnu crkvu.

U tu svrhu, radi podsećanja na delo i rad ave Justina Popovića, objavljujemo i izbor njegovih misli.

Misli ave Justina Popovića

Nigde se nisam tako očajno i opasno davio kao u sebi, Gospode. I nikada nigde tako užasno umirao kao u sebi. Najstrašnije smrti su u meni, ne oko mene. […] O koliko je tajni u meni o meni!“ Ava Justin Popović

Najkraći put između sebe i Boga čovek nosi u bogolikoj prirodi svoje duše. Tu je i najkraće rastojanje između čoveka i Boga.

Nema cene, nema zlata, nema vrednosti u ovome svetu kojom ti možeš otkupiti dušu svoju, ako je propala u gresima i u strastima i u slastima ovoga sveta.

Bogočovek preobražava najpre dušu, a zatim i telo. Preobražena duša preobražava telo, preobražava materiju.

Po svemu, čoveka ima najmanje u telu, više u mislima, najviše u osećanjima.

Kako čovek treba da ispituje sebe? Evanđeljem.

Čovek kad ugleda sebe u ogledalu evanđelja onda tek vidi ko je, šta je i kakav je.

Evanđelsko je pravilo: nema samopoznanja bez pokajanja. Pokaj se, i poznaćeš sebe. To je jedini put ka samopoznanju, i drugoga nema.

Evanđeljsko pravilo; Ko zapovesti Hristove tvori, taj jedino Hrista i voli.

Dve najglavnije zapovesti date kroz Gospoda Hrista. Prva zapovest: bogoljublje; druga: čovekoljublje.

Nema „dijaloga ljubavi“ bez dijaloga Istine. Inače, takav dijalog je neprirodan i lažan.

Naša prosveta, ako nam ne daje Život Večni, užas je, strahota je! Čemu služi? Vaspitava vukove!

A u stvari, šta je to evropska prosveta, šta je dala svetu? […] Pokolj… Pokolj ljudskih duša – to je evropska prosveta, prosveta bez Boga, prosveta protiv Boga!

U čemu je to prvobitno, to osnovno zlo, to svezlo? U bogoborstvu; svesno i voljno ne primati Boga, i boriti se sa Bogom. To je sva suština, sva sadržina i sva priroda zla.

Hoćete li uz Evropu ili uz Hrista? Uz smrt ili uz život. To dvoje je nekad stavio Mojsije pred svoj narod. I mi stavljamo pred vas. Znajte: Evropa je smrt. Hristos je život. Izaberite život da živi budete na vek.

Zlo i dobro se stalno bore kroz srca ljudska. Ako ima vojišta na kome rat nikada ne prestaje, onda je to srce ljudsko.

Srce sadrži u sebi i dušu, i um i volju; otuda je termin srce sinoniman sa terminima duša i um.

Srce je središte bića čovekova i života čovekova. Iz njega izlazi sve naše dobro i sve naše zlo.

Obrati pažnju kako nastaje zlo: gorčina rađa gnev, gnev – ljutinu, ljutina – viku, vika – hulu, to jest pogrdne reči, a hula tuču, tuča – rane, rane – smrt.

Ovaj život, šta je ovaj život? Bojište, bojište vere, bojište vere gde se čovek bori i muči za Večni Život.

Šta je cilj našega života? Cilj našeg života je da steknemo što više Duha Svetoga, eda bismo mogli pobeđivati svaki greh, svako zlo, svakog đavola u ovom svetu.

Život večni u Bogu – to je naš cilj, naša meta. Ka njoj svi trčimo kroz evanđelske dobrodetelji.

A naš život na Zemlji jeste nošenje krsta, stradanje za pravdu Hristovu u ovome svetu, ali je srce naše uvek puno radosti što Krst vodi u Vaskrsenje, i Vaznesenje, i u Večni Život, kroz Istinu Večnu u Carstvu Nebeskom.

Zašto je Bogočovek osnovna istina Pravoslavlja? Zato što je rešio sva pitanja koja koja muče i grizu duh ljudski: pitanje života i smrti, pitanje dobra i zla, pitanje zemlje i neba, pitanje istine i laži, pitanje ljubavi i mržnje, pitanje pravde i nepravde. Jednom rečju: pitanje čoveka i Boga.

Šta je krotost? Krotost je : Sve što nas snalazi primiti s molitvenim raspoloženjem kao nešto što tako treba da bude po svemudrom Božjem promislu o nama…

Krotost je čisto življenje u tajnome čoveku srca, u neprolaznosti krotkoga i tihoga duha.

Čovek je ljubav, jer je božansko biće.

Čovek je tek onda čovek kada je ljubav. Jer šta je čovek? Čovek je slika Božija, i ako je Bog ljubav, onda i čovek, slika Božija, treba da bude ljubav.

Znak istinske evanđeljske ljubavi prema ljudima jeste: veseliti se njihovom spasenju, a tugovati kada se spotiču, padaju i propadaju. Ta ljubav je uvek dirljivo saosetljiva, žalostiva i milostiva.

Milosrđe je provera naše vere, naše ljubavi, naše mudrosti.

Ličnost je mogućna jedino ljubavlju i u ljubavi. Jer je ljubav suština, sadržina i determinanta ličnosti.

Gubitkom bogoobraznog karaktera svoje ličnosti čovek i celo čovečanstvo gube smisao života, logos života i poznanja.

Ali, čim se svet i čovek obasjaju Logosovom svetlošću, dobijaju pravi smisao: pokazuju ono što je neprolazno u njima, besmrtno, večno, ono čime su vezani za Večno i Neprolazno.

Misao je najstrašnije znanje. Ljudi su mučenici misli. Njima je misao nametnuta… Misao misli i kad čovek to uporno neće.

Svaka ljudska misao, gonjena nagonom saznanja, odvodi u besmisao, ako se ne pričesti Svesmislom… Pričestiti misao božanskim svesmislom, božanskom logosnošću znači: preobraziti je u bogomisao.

Sve što ljudi u ovome svetu smatraju za mudrost, a nije od Bogočoveka i ne vodi Bogočoveku, ludost je.

A posedovati vrline i ne nadimati se – jeste svojstvo uzvišene mudrosti.

Porodica – Domaća Crkva. Hrišćanska porodica – otac, majka i deca – slika su Svete Trojice na zemlji.

Ova trojedina istina: Hristos je glava čoveku; čovek je glava ženi; Bog je glava Hristu – sačinjava osnovnu blagovest novozavetnu.

U braku, muž i žena postaju jedno telo, i u isto vreme jedna duša; ako je za njih brak svetinja, i oni žive sveto i pobožno, po svetom Evanđelju.

Slugu je moguće nekada privezati strahom; ali saputnicu života, mater dečiju, vinovnicu svih porodičnih radosti treba privezati za sebe ne strahom i pretnjama, nego ljubavlju i raspoloženošću.

Ništa u braku ne sme postati idol, pa ni deca.

Samo se „vaspitanjem Gospodnjim“ deca izgrađuju u prave ljude, u potpune ljude, koji znaju božanski cilj ljudskog života, i ostvaruju ga božanskim sredstvima.

Potrebno je lepo vladanje a ne oštroumnost, moral a ne govornička veština, dela a ne reči. To je ono što donosi carstvo, to daruje istinska blaga. Ne jezik izoštravaj, nego dušu očišćavaj.

Reči su ogledalo kroz koje se vidi unutrašnjost srca.

Svaki čovek koji se rađa na ovaj svet dobija svetiljku, to jest bogoliku dušu, koja mu u tami ovoga sveta osvetljuje put ka Bogu.

Bolesti u ovome svetu, to su preteče smrti kao posledice greha. Bog nije stvorio bolesti, niti smrt; ljudi su sami kroz greh uvukli u svoju prirodu i smrt i bolesti.

Vera, to je ptica sa dva neslomljiva krila: molitvom i postom.

Vera je glava i koren. Ako sačuvaš nju, makar i sve izgubio, opet ćeš sve steći sa većom slavom.

Gospod čini sa nama sve ono što hoće vera naša.

Vera žena jača je od vere ljudi, i zato se Gospod vaskrsli javio prvo Mironosnicama.

Bez vere u Hrista, bez utvrđenosti u Istini Hristovoj, zaista je čovek, svaki čovek, trska koju ljulja i zanosi svaki vetar lažnih ljudskih učenja.

Vera u Hrista – dar je od Hrista; ali uz taj dar uvek ide i drugi dar: stradanje za Hrista. To stradanje biva dvojako: unutrašnje nevidljivo, i spoljašnje – vidljivo…

Ne reci ne mogu. To je znak maloverja, ili neverja, ili krivoverja.

Svaki dan ima večni značaj za čoveka: hteo ili ne, čovek svakog dana postaje besmrtniji ili smrtniji, večniji ili prolazniji.

Duh vremena našeg je suptilna sablazan naših dana; pod tom etiketom prodaje se falsifikat progresa, prosvećenja, civilizacije, kulture.

Vreme je isečak Večnosti; otkine li se od nje, otiskuje se u neizdržljivo očajnu besmislenost. Duh čovečji je isečak Duha Večnosti; otkine li se od njega, gubi svoj večni smisao i mir, i otiskuje se u krajnju muku, gde je plač i škrgut zuba.

Vrline su krila uma kojima se on diže u nebesa.

Kako svete vrline podižu Rajsku lestvicu između Neba i zemlje, tako i gresi naši prave lestvicu ka paklu.

Neprekidno življenje u svima vrlinama stvara čistotu srca koja je svetost.

Zlo se potiskuje dobrom, mržnja – ljubavlju, gordost – smirenošću, gnjev – krotošću, blud – postom, sladostrašće – molitvom. Jednom rečju: poroci se potiskuju vrlinama.

Molitvom sasušiti strasti uma svoga, postom sasušiti strasti tela svog. A kroz ove dve svete vrline rade i sve ostale svete vrline.

Gnev je požar u kome gori duša; evanđelska krotost je sila kojom se najuspešnije gasi taj požar.

Kao što smirenost odvodi svakoj vrlini, tako gordost odvodi svakom poroku.

Ništa ubitačnije za ljude od znanja bez ljubavi. Ono vodi u osnovni greh: gordost. Sve nesreće u rodu ljudskom, i u rodu demonskom, došle su od znanja u kome nema ljubavi. Znati, a ne voleti, i biti gord, eto, to je sav đavo, sva njegova filosofija, svo njegovo carstvo.

Znanje bez ljubavi, to je telo bez duše: leš. Znanje koje ljubi, to je sila koja ljudsko biće pretvara u anđela.

Gospod skida sa čoveka jaram greha, ali meće na njega jaram ljubavi.

Greh je zloupotreba slobodne volje. Laž je apologija greha.

Šta je naš ljudski greh u suštini? […] Greh je odvajanje čoveka od Boga, napuštanje Boga čovekom… Iz toga se roje svi ostali gresi, sva ostala zla. … Otuda je osnovni greh sveta: neverje u Bogočoveka.

Greh – to je pomračenje duše i savesti naše; a vrlina – to je preobraženje duše.

Svaki greh stvara prvo duhovnu smrt, pa onda telesnu.

Pokajanje je podvig koji rastresa celoga čoveka, sve biće njegovo. Ono preore i prekopa celu njivu duše ljudske. Ali to je samo prva polovina pokajanja. A druga je ovo: roditi rodove dostojne pokajanja.

Ništa tako ne obescenjuje naše vrline i ne nadima nas kao sećanje na dobra dela koja smo učinili. To porađa dvojako zlo: čini nas nehatnima i gordima.

Duhovni darovi su da služe spasenju, a ne hvalisavosti, ili drugim nepotrebnim ciljevima.

Hrišćanstvo je život u Duhu Svetom, stoga i neprekidno projavljivanje Duha Svetog i njegove božanske sile. U tome je spasenje i osvećenje i oboženje.

Duh Sveti uči one u kojima obitava; a obitava u dušama duhonosaca kroz svete tajne i svete vrline.

Sve počinje odavde, sa zemlje: i čovekov raj i čovekov pakao.

Vaše spasenje zavisi od vas: od odlučnosti i revnosti vaše u veri vašoj, u ljubavi vašoj, u molitvi vašoj, u postu vašem, u krotosti vašoj, u trpljenju vašem, u svakoj vrlini vašoj. Jer to i jesu sile, svete sile, pomoću kojih vi izgrađujete svoje spasenje.

Da nije mog Sladčajšeg Isusa – ja ne bih imao tačku oslonca na ovoj planeti; duša bi moja iščilela u bezumlju.

Bog zove sve, a ti kako ćeš se odazvati, zavisi od tebe.

Ava Justin Popović

Misli preuzete iz „Azbučnika Bogočovečnih misli ave Justina“. Dušekorisnu knjigu priredila i o svom trošku 2001. godine izdala sluškinja Božija, dr Nevenka Pjevač.

Za duhovne tragaoce je poželjno da pročitaju i sledeće knjige ave Justina Popovića: Filizofske urvine, Put bogopoznanja i O duhu vremena.

Priredio: Slobodan Bojković