Rusija i ruske zemlje

Zapad svaki put na iste ruske grabulje

Počelo je bravuroznim izjavama Zapada: „Vojska Zelenskog, naoružana i obučena od strane NATO-a, pobeđuje“. Njihovi analitičari govorili su o motivisanim Ukrajincima, o slabosti Rusa i predstojećim moskovskim previranjima… Neke engleske novine su predlagale da se već razmišlja o tome kako podeliti poraženu Rusiju i njen nuklearni arsenal.

Zapad je verovao da stavlja pobednički kamen u praćku „ukrajinskog Davida“, spreman da podeli imovinu „ruskog Golijata“. U glavama Zapada, Rusija je bila prikazana kao kolos na staklenim nogama, i preostalo je samo da ga neko jače udari. Zanimljivo je da su pre četiri veka i Poljaci, koji su krenuli u pohod na Moskvu, razmišljali na sličan način – panovi visokog roda verovali su da „vitezovi“ neće naići na otpor naroda „niskog, grubog i nesposobnog za borbu“, koji nije imao „ni dvoraca, ni srčanosti, ni hrabrosti“. Poljaci su se ponašali u skladu sa tim – pili su, pljačkali i silovali, i za njih se ovo veselje završilo vrlo sumorno.

Poljsku grešku ponovio je i švedski kralj Karlo XII. Po mnogo čemu slučajna pobeda kod Narve uverila ga je da ima posla sa slabim igračem. Karl je krenuo na Poltavu u punom uverenju da će postići slom Rusije. Nije verovao da ga Petar I može dočekati sa jakom vojskom, dobro naoružanom i spremnom da se bori do smrti.

Od Poljaka i Šveđana štafetu su preuzeli Francuzi. Napoleonov brigadni general de Segur, u svojim beleškama o ratu 1812. godine, prenosi zanimljivu priču. Maršal Mjurat, Napoleonov zet i napuljski kralj, veoma se nervirao što su napredovanje francuske vojske ometale kozačke patrole. Jednog dana, „pokoravajući se impulsu dostojnom vremena viteštva“, Mjurat je navodno sam pojurio napred, dovezao se do kozačke linije, stao pred Ruse sa sabljom u rukama i „tako naredbodavnim pogledom“ dao im znak da se povuku – da su „varvari poslušali“ i „povukli se u čudu“. Francuski general napominje da nije sumnjao u istinitost ove priče, jer Moskovljani jednostavno nisu mogli a da ne budu impresionirani „Mjuratovom izuzetnom hrabrošću“ i „blistavošću njegove viteške odeće“.

Verovanje da se varvari-neevropljani plaše preteće pojave nosilaca civilizacije bilo je široko rasprostranjeno na Zapadu – ove fantazije je kasnije ismejao Hiler Belok u „Savremenom putniku“, pripovedajući sa dubokom ironijom kako Englez u šljemu pogledom tera „pobunjene crnce“ da se ukoče, nekoga ubije hicem iz pištolja, nekoga obesi, a svi ostali postaju „lojalni ljudi“. Evropljani su zapravo verovali da su neke ljudske osobine (snaga duha, plemenitost, smelost itd.) prisutne isključivo kod zapadnih naroda. Što se tiče Rusa, Afrikanaca, Azijata i ostalih varvara, oni pobeđuju na bojnom polju brojnošću, a ne junaštvom, ne poznaju ličnu hrabrost, ne mogu da izdrže pogled Evropljana, kao što što to ne može neka plašljiva šumska životinja.

Vera u slabost naroda, zajedno sa uverenjem da će Kavkaz, Krim, Pribaltika, Finska, Moldavija, Vlaška i Kamčatka biti lako oduzete caru, bacili su Britance i Francuze u krimsku avanturu, koja ih je koštala znatnih žrtava.

Od tada Zapad, sa istrajnošću koja je dostojna bolje primene, iznova i iznova stupa na ruske grabulje. Svaki sledeći osvajač, škrgućući zubima, juri napred, dobija udarac tojagom po rebrima i potom dugo liže rane. Kad bol od batina prođe, Zapad se vraća staroj ideji: Rusi ne spadaju u red izabranih, belih, civilizovanih; Rusija je nasumična zajednica naroda; rusko društvo je lišeno čvrstih osnova, drži ga na okupu ili strah od tirana poput Ivana Groznog, ili moć došljaka iz Evrope – od Varjaga Rjurika do Nemice Katarine II i nemačke dinastije Holštajn-Gotorp-Romanovih.

Poraz u ratu sa Japanom, revolucija i građanski rat kao da su potvrdili ovu hipotezu. „Koja se nacija, i kad, raspala tako brzo?“ – pitao je Kipling sa oduševljenjem 1918. godine. Snovi Evropljana o uništenoj Rusiji postali su očigledna stvarnost: „Ono što je cvetalo tri stotine godina, pometeno je za tri stotine dana. Ona je mrtva – i mi ćemo joj iskopati grob“.

Slikajući zaleđene leševe na rubovima ruskih puteva, engleski klasik i nobelovac za književnost radovao se kao dete.

Nemoguće je zamisliti ruskog klasika koji bi napisao nešto slično o bilo kom od zapadnoevropskih naroda. Ali Kipling je, kao i njegovi sunarodnici, bio čovek praktičan. Verovao je da je smrt „varvarske nacije“ otvorila put Britaniji u divnu budućnost. Od sada svetska dominacija Zapada, predvođena Britancima (bar je tako Kipling sanjao) neće biti ugrožena. Zloglasni „teret belaca” konačno je postao privilegija disciplinovanih i rasno čistih naroda, konkurent sa istoka mogao je biti zaboravljen.

Tragove engleske euforije nalazimo kod Hitlera, koji je krenuo da gradi divni novi svet sa entuzijazmom kretena i doslednošću manijaka. Bacajući svoje tenkove i avione na Sovjetski Savez, Hitler je bio uveren da „mlitavo azijsko carstvo predvođeno jevrejskim boljševicima“ neće trajati ni nekoliko meseci.

Naši današnji protivnici su potomci poljskih, švedskih, francuskih, anglosaksonskih i nemačkih osvajača – vitezovi, kolonijalisti, trgovci robljem, nacisti. Verovanje u skori kolaps Rusije za njih je prirodna stvar, kao za ukrajinsku damu iz vremena Majdana da izađe na ulicu sa šerpom. Zato je Zapad sve ovo vreme u Rusiji vredno tražio Gorbačova, Jeljcina, Kozirjeva, Njemcova, Navaljnog… bilo koga, samo da im dune u uši da je Rusija slaba.

I sami zapadni političari su sa snishodljivim osmehom govorili istu stvar: Rusija je „regionalna sila koja preti svojim susedima ne zbog snage, već zbog slabosti“ (Obama), „benzinska pumpa koja se pretvara da je država“ (Mekejn), „ekonomski patuljak“ (Borelj), „jedna od poslednjih kolonijalnih imperija“ (Makron), „zemlja koja čini varvarska dela“ (Džonson), „odmetnička država“ (Riši Sunak). Iz ovih rezonovanja proizlazilo je da Rusija mora da odstupi, da se odrekne svojih interesa, inače će se suočiti sa neizbežnim porazom u borbi protiv bilo koje realne (odnosno prozapadne) sile.

Zapad, koji je skupio hrabrost 2022. godine, misli da samo treba da dostavi još tenkova ukrajinskim nacistima, i Rusija može biti poražena na bojnom polju, zadavljena sankcijama, uronjena u nemire, podeljena, opljačkana, dokrajčena, isključena, izbrisana sa geografske karte… Svi ovi snovi su raspršeni 2023. godine. „Ukrajinski David“, koga su atlantisti napumpali oružjem i dresirali kao psa, poskočio je napred i razbio čelo o Surovikinovu liniju. Današnji Zapad i dalje reži i pokazuje zube, i dalje preti staračkom rukom američkog predsednika, još nam obećava kazne i sankcije, ali ni sam više u njih ne veruje. A što se tiče neizbežnog poraza Zapada u Ukrajini, on imperiji laži postavlja principijelno novo pitanje: koliko dugo će izdržati njene sopstvene staklene noge?

Autor: Dmitrij Orehov

Preveo: Želidrag Nikčević

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!