Без ћирилице све је мање Срба, а све више издајника

Издаја ћирилице све показује јер још побеђује злонамерна лаж неких српских лингвиста да је „и (хрватска) латиница наша“

На српском косовском разбојишту у борби за ћирилицу и у празничким даниима у Србији још се вије барјак Немање Видића који раскринкава на сајту “Борба за истину” лажну (издајнички) борбу за ћирилицу српских лингвиста и власти

Издаја ћирилице с(в)е нам показује и ових дана. Онда када смо почели (као држава и лингвистика) да издајемо (замењујемо хрватским писмом) своје ћириличко писмо, почели смо и све друго да издајемо, да се стањујемо у родољубљу, да се предајемо и да пораз за поразом доживљавамо и да шта је српско у безбожништву заборављамо.

Нажалост, тој издаји српског писма придружили су се (назови)српски лингвисти у језичким институцијама и све власти нарочито део досовске и постдосовске власти.

Највећа до сада обмана против ћирилице у Србији

Највећу игру и обмаану против срске азбуке у последњих 30-ак година против ћирилице изведоше српски лингвисти подмуклим антиуставним задржавањем „примарности“ српске ћирилице из времена Броза и сербокроатистике у српском правопису (од 1993. све до данас) по наметнутим правилима непоништеног од Матице српске и српске лингвистике  Новосадског договора (1954. године) у Матици српској, уз тадашње саслужење и Матице хрватске која је убрзо одбацила тај договор када је усвојено практично тачком 1. да је српски језик колико српски, толико и хрватски и црногорски, данас и босански-бошњачки) и тачком 3. којом је осигурано и преко српског школства  започело у пракси постепено а сигурно превладавање и окупирање свих Срба и  Србије латиничким хрватским писмом, уз увођење тешке и све жешће политикантске идеолошке пропаганде против „буржујске“, „сељачке“ и „застареле“ српске ћирилице која „у свету нема будућност“. Множили су се поданички антисрби који су деценијама калили и јачаки себе преко сталних напада на српску азбуку. Српски лингвисти и данас упорним задржавањем двоазбучја у српском правопису највише могуће доприносе све већем напуштању ћирилице међу Србима свуда, па и у Србији не само на данас отетом КиМ-у него и изван КиМ-а – у Шумадији и другим областима где је ћирилица до преузимања власти од комуниста (1945) била не доминантно, него међу православним Србима једино писмо – као што је свако друго национално писмо једино писмо у  сваком другом језику. Само српски лингвисти мисле и данас да за њих не важи у њиховом правопису уставна (народна) обавеза из Члана 10. Устава Србије, па ни данас у овој 2024. години, када је, по њиховом обећању, требало да се појави нови српски правопис, нико од лингвиста из језичких инстотуција ни да спомене да ли ће и у том новом српском правопису Срби бити неуставно лишени права и знања о томе које је њихово писмо.

Само су удружења „Ћирилица“ (од 2001) и „Српска азбука“ (од 2010) сигурно знале и пре усвајања новог Закона о употреби српског језика и ћириличког писма (од 15. септембра 2021) да тај закон неће не само донети никакву корист за постојећих данас једва десетак процената ћирилице у српском језику него и да ће тај закон, у ствари, послужити да се изигра и у пракси поништи исправна уставна обавеза о неизоставности ћирилице по ставу првом Члана 10. важећег српског Устава (из 2006) и да ће тај Закон бити, у свари, усклађен са српским правописом који је и после усвајања новог Устава и нове (исправне) уставне обавезе, а не, како је то нормално у демокраатском светус правном дражвом – с уставном обавезом.

Само су “Ћирилица” и “Српска азбука” знале…

Ова (малопре споменута) два удружења за одбрану ћирилице знала су да од тог закона неће за ћирилицу бити ништа када смо чули да иницијатор тог закона (Председник Србије) није ни споменуо уставну обавезу у вези с ћирилицом, него је поновио лаж (научену од неких српских лингвиста) да је „и латиница наша“.

После усвајања антиуставног и апсурдног Закона о српском језику и ћирилици (2021) српски народ је темељно обманут да је „ћирилица спасена“, штампа и сајтови (осим упорне у знању и честитости Борбе за истину) све мање посвећују пажњу српском писму а и када о њему пишу, не спомињу да је то „закон за спрдњу са српским језиком  и ћирилицом“ — Д. Петровић), него се залажу за његово „спровођење“, уопште не схватајући да тај закон није могуће спроводити због његове неуставности и апсурдности, а и када би се, неким чудом, спроводио, он не би могао донети готово ни један једини нови проценат српске ћирилице у српском језику.

У исправном указивању на штетност тог апсурдног закона и наставку пропасти ћирилице на њеном не само косовском разбојишту као да се још једино вије и задржава у борби за ћирилицу и у време празника црвен крсташ барјак старог борца за ћирилицу дипл. инж. Немање Видића који је прозрео и добро описао све лажне битке за српско писмо српских лингвиста и српских власти. Таквом борбом Видић све добро види и све лажне борце за српску ћирилицу темељно раскринкава. С правом им загорчава њихово осећање издајничке победе над ћирилицом.

Аутор: Драгољуб Збиљић је језикословац, писац 17 књига о поломима у српском језику, с посеебним освртима на прогон његовее ћирилице и оснивач првог удружења заа одбраану српске ћирилице “Ћирилиац” (2001)

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!