Заустави се Милане Протићу са понижавањем и вређањем србског народа
Из недеље у недељу у својим „педагошки“ усмереним колумнама засипа нас овај историчар опште праксе својим лекцијама и придикама о посрнулости српског народа, о изгубљеном Косову и Метохији, нашем губитничком менталитету и одсуству осећаја за вођење реалне политике, склоности ка митоманији, нашој неукости и сталном прецењивању својих моћи.
При томе се он служи опробаном методом недодирљивих либерала, модерниста и реформиста увек склоних да врше генерализације и неутемељена уопштавања која не могу да буду основ за озбиљну расправу о стању историјске свести , заснивању и одржању наше традиције али и сагледавању садашњег положаја српског народа. Они имају посебну мисију да српски народ преваспитавају и уведу у своје либерално-грађанске калупе, изведу га тако на прави пут и праву страну историје , јер они једини имају „истински“ увид у стварно кретање политичких токова сходно њиховој искључивој представи о српској историји.
Милан Ст. Протић каља српску историју наводећи при томе веома симплификоване и једностране судове. При томе је убеђен да он једини познаје једино прихватљиву страну српске историје и то је она страна која заступа тзв. европске, грађанске и либералне вредности које српски народ у својој неукости и заосталости још није зрео да прихвати, јер је непоправљиво примитиван и заробљен у свом ендемском национализму и анти-модернизму.
Он је одлучио да напише текст ,,Уместо литанија“ у коме је само поновио свој већ познати репертоар о „незрелости и ирационалности српског народа“, о „недостојности Српске православне цркве“ која није по њему више ни православна, ни српска а није ни Христова. При томе служећи се већ овешталим и толико пута поновљеним стереотипним представама и ставовима које упорно наводе припадници и гласоговорници грађанистичке и либерално-демократске идеологије непрестано понављајући тврдње о доминантним процесима клерикализације српског друштва , малигној русофилији и уроњености Србије у екстремни национализам и ксенофобију.
Аутор: Горан Илић
