Зашто се води политика која гарантује губитак Косова и Метохије?

Реферат др. Слободана Стојановића:

ДИЈАЛОГ БЕОГРАДА И ПРИШТИНЕ:  EУ ПРЕДЛОГ СПОРАЗУМА КОСОВА И СРБИЈЕ – ПРЕДЛОЗИ ЗА ДОПУНУ СПОРАЗУМА

Апстракт.

Питање Аутономне покрајине Косово и Метохија као саставног дела Републике Србије одавно је прешло у надлежност разних међународних фактора. Иако се ради о круцијалном интересу за Србију, све указује да је она само предмет тог одлучивања, а много мање и одлучујући актер. То је нарочито видљиво из скорашњег текста Предлога ЕУ. У овим раду, акценат је на активном приступу у односу на тај текст и предлозима да се исти путем употпуњавања побољша. Чак и у овако постављеном тексту предлога, много тога је недоречено. У том правцу даје се више веома сажетих предлога уз најнеопходнија објашњења. Почев од предлога да се санкционише евентуална интеграција Косова и Албаније у једну државу. Све се то даје уз основну намеру да се, уз веома присутну политичку, подстакне и стручна и научна расправа по овом питању од капиталног значаја.

Кључне речи: Дијалог Београда и Приштине, Предлог ЕУ, предлози за допуну Предлога ЕУ, Резолуција 1244.

УВОД

Неподељено је мишљење да проблеми и дилеме по питању Косова[1]веома дуго и изузетно тешко оптерећују становништво Косова и Србије уопште, преносећи при том проблем и на друге народе и државе у свету. Довољно је само поменути акцију, по нашој веома чврстој оцени агресију, НАТО пакта да би се увидела сва патња која се са тим у вези проузрокује, али и обим заинтересованости за ову регију и одјек те заинтересованости у целом свету.

Познато је да тај проблем, у разним модалитетима и интензитетима траје бар много деценија. Међутим, управо садашњи тренутак је опредељен страховитим притисцима, чини нам се круцијалним по коначан исход у решавању овог питања.

Нажалост, упркос таквом контексту, стручне дискусије и радови ван политичких организација, у потпуности су искључени, или бар, јавности недоступни. Самим тим, искључена је и објективност, а још више транспарентност у приступу решавања овог проблема[2]. Стога је овај рад очигледан покушај да се такав непојмљив недостатак умањи.

МЕТОДОЛОШКИ ПРИСТУП

Познато је да постоји мноштво опција када је у питању разрешење косовског проблема, о чему један рад скромног обима ни најмање не  би био достатан. Стога је рад опредељен и усмерен само на полазиште које стоји у Предлогу Европске Уније споразума у дијалогу Београда и Приштине, колоквијално названим и немачко-француски предлог.[3] Чак је и терминологија из овог рада у великој мери прилагођена том документу. И без обзира на, са научног и стручног становишта веома невешта замагљивања која се чине у политичком дискурсу и разним медијима, веома је јасно да тај Предлог иде у правцу дефинитивног и потпуног признања државе Косово и пријем те државе у чланство организације Уједињених Нација. Како је већ ноторно у пракси по том питању, „Пре или касније власт која ефективно контролише земљу, добиће место у тој Организацији“.[4]А онда свакако да се, по спорним питањима у односу на другу страну у међусобном споразуму, као држава, обрати и Међународном суду правде.[5]

С друге стране, уверени смо да сам начин прихватања Предлога ЕУ, нарочито без потписивања истог неће значити ништа битно. Сагласност државе може бити испољена на било који договорени начин.[6]

Ваћ сам термин „уговорне стране“[7] у Предлогу ЕУ много тога говори. Нама правницима чак и са формалне стране. Сачињавање уговора је, у мањој или већој мери, увек правни посао.

Иако је евидентно да у међународној писаној регулативи нису постављена правила која одређују како држава настаје, то се ипак може закључити из међународних обичајних правила.[8]Са аспекта тих међународних обичајних правила, рећи ћемо само да је ситуација крајње неповољна по Републику Србију. Даља елаборација би на овом месту оптеретила овај рад са подужим текстом који је ван овде дефинисане теме.

Свесни смо других опција и приступа, али нисмо имали прилику да се уверимо да су те друге опције озбиљно промишљене. Овде и нису предмет рада, али сматрамо да се о њима може темељно дискутовати тек кад озбиљно буду елабориране у свим најнеопходнијим аспектима. У свему томе, слика није потпуно црно –бела, тј. признање или непризнање. Код признања је могуће и да питање границе остане спорно[9], а као што ћемо и из овог рада видети, све је то могуће у такорећи, безбројним варијантама.

На овом месту ћемо само указати на неколико момената, а има их још много, на које треба дати одговор, уз једно друго опредељење – опредељење вероватно већине грађана Србије да Косово мора да остане нераскидиви део Републике Србије. Да и овде поновимо, овај рад не искључује ту опцију, указује само да се примећује у сваком случају дефицијентна промишљеност те опције.

Тако, ако се каже „Косово је наше“, мора се рећи и „Шиптари[10] су наши“. И то ставити на насловне стране србијанских медија јер смо убеђени да мало људи у Србији има такав утисак. То је неодвојиво и треба се у складу са тиме и понашати то у свим могућим аспектима. Свакако, много више пријатељски према том народу и обрнуто.

Заправо, питање Косова није питање територије, него питање односа са народом који је на тој територији у великој мери већински. Из тога даље, следи и низ других консеквенци, почев од избора великог броја представника косовских Албанаца у свим па и највишим телима Републике Србије, укључујући и на места Председника Републике и Председника Владе, увођење албанског језика као једног од службених у целој Србији и много тога другог. И то гледајући све у перспективи веома приметне разлике по националној структури у увећању броја становника. Познато је да све напред речено има перспективу увећања у корист албанског становништва.

Не треба заборавити и да је након 1999.г. од када је Косово фактички одузето од Србије на тој територији рођено мноштво Албанаца вероватно неколико десетина процената садашњег броја албанског становништва за које се може рећи да баш никакве везе немају са Србијом, па и српским језиком и културом. Но, на то треба додати скоро све оне који су рођени  10-20 година раније, а затим и највећи део старије албанске популације. Мислимо да је страховита грешка и крајња неодговорност и неозбиљност уколико се нема у виду да Албанци на Косову не желе да живе у Србији и да је та жеља максимално изражена. Упркос свему томе, из многих дискусија које се могу чути у Србији могао би се стећи утисак да у највећем делу Косова не живи ниједан народ, односно да тамо нико не живи. Једноставно, ово последње се игнорише, а са тиме се не може ништа добро постићи.

Како ће све то онда функционисати и по коју цену. Могу ли грађани Србије, а и посебно Косова све то да издрже и то трајно? На то се управо сада мора дати одговор.

А крајња неозбиљност и неодговорност након тога је да се не размишља о ратној опцији, чак и као једино могућој. Опредељење да цело Косово мора остати нераскидиви део Републике Србије нужно мора имати веома елаборирану и бар у том основном опредељењу транспарентну ратну опцију са свим проценама жртава и изгледа за трајни успех. Међутим, тако нешто до сада ни у најмањим траговима нисмо сагледали, нити у тако нешто иоле верујемо, те се коначно усредсређујемо даље на оквире овог рада.

Наше је полазиште окренуто ка крајње озбиљном, по могућству што више неострашћеном приступу уз сагледавање свих околности, како оних којe пријају, тако и непријатних, опет зависно из којег угла поједини посматрач то гледа. У сваком сукобу, чак и у спортским такмичењима, нужно је добро размислити о свему ономе што стоји на располагању онима „са друге стране“. Опет, све то довести у везу са својим могућностима.

ПРЕДЛОЗИ ЗА ДОРАДУ

Но, очигледно је да чак и у овако резервисано прихваћеној опцији, Предлогу ЕУ много тога недостаје. Бар када се посматрају капитални интереси Републике Србије и њених грађана. У овом раду ћемо указати само на неколико, по нашем мишљењу уочљивијих и важнијих, уз неоспоравање да се још много тога може навести. Заправо, један од основних циљева овог рада је да се подстакне расправа о овој теми, овог пута са стручног и научног аспекта. Политичке расправе са свих страна је било и превише. Са резултатима који су довели до тога да, у осетној мери неквалификовани странци одлучују о грађанима Србије.

Морамо посебно нагласити, све допуне које предлажемо не изискују скоро никакве измене појединачних одредби већ датог текста Предлога ЕУ. Чини нам се да смо тиме олакшали прихватање истих и од стране аутора тог Предлога.

Те допуне би, са нормативног становишта, било најбоље формулисати као посебне чланове и поставити их на одговарајуће место.

Те допуне свакако нису онемогућене постојећим текстом Предлога ЕУ. Одредба чл. 6.ст.1. постојећег текста предвиђа да иако Предлог ЕУ представља важан корак у нормализацији, обе стране ће подстакнуте ЕУ вођеним дијалогом, наставити процес који ће довести до правно обавезујућег споразума о свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине.

Први предлог:

Допуна Предлога ЕУ по питању интеграције са Албанијом.

Ноторна је и безброј пута изражена жеља далеко највећег броја Албанаца, како у Албанији тако и на Косову, посебно њихових највиших лидера, да се Косово припоји Албанији, евентуално да та интеграција буде у некој небитно другачијој форми.

Уколико би се тако нешто догодило, а очигледно се тежи томе, јасно је да би сваки споразум који буде постигнут између Београда и Приштине био пука фарса на штету српског и других народа на Косову са по њих несагледивим последицама. Стога се то Споразумом Београда и Приштине мора предупредити. Управо је Предлог ЕУ право па и једино место за то. Са тог разлога, посебном одредбом Предлога ЕУ, треба прописати да у случају доношења одлуке о интеграцији Косова и Албаније, истог момента и аутоматски Северни део Косова са српском већином престаје бити део Републике Косовo уз право да се припоји Републици Србији.

Сам Устав Косова који прописује да је за овако важне одлуке неопходан глас и две трећине посланика Скупштине Косова[11], укључујући и две трећине 10 посланика који представљају Србе, није довољна гаранција против могућности овакве интеграције. Посебно што је одавно видљиво да су не само ти посланици, него чак и обични сведоци евидентно изложени разним и озбиљним притисцима.

Не видимо да би ова допуна била нека сметња ауторима Предлога ЕУ. Сврха исте је очигледно, само учвршћење Споразума Београда и Приштине и гаранција његове трајности.

Други предлог:

Услови формирања Републике Косово са реалним последицама.

 Реалност је да држава Косово постоји, каже већ велики број држава у свету, наравно и појединаца.

Поред истине, постоји и полуистина, кажемо у овом раду. А полуистине су по правилу горе од неистина.

Наиме, постојање државе Косово је само пола реалности, а цела реалност се не може и не сме прећуткивати. Друга и нераскидива половина те реалности је да је таква држава створена насилним путем. Свакако без воље и против воље државе из које се путем насиља одвојила. Стога сноси све консеквенце насилног пута који је одабрала.[12] Да будемо експлицитни: сноси одговорност и за разарања и жртве у рату који је проузроковала. То је све део исте реалности која може бити само јединствено третирана. Признавање пола реалности је не само логичка грешка јер то онда није реална слика, него и неправда за једну страну у толикој мери да тако нешто никада не треба прихватити.

Наглашавамо, држава Косово је створена, говоримо о будућем времену, применом најгрубље силе против правног поретка, државних органа и грађана признате државе чији је била део. Ради се о оружаној сили уз употребу најсавременијих средстава војне технике. При том је буквално и употребом најгрубље силе отела и део територије (Север Косова) насељен скоро искључиво или већински српским становништвом.

Посматрајући са једне друге позиције, Косово је створено агресијом на држaву Србију. Тада у саставу СР Југославије. На такав начин су размишљале чак и неке судије Трибунала у Хагу. Тако и председавајући судија Р. Меј обраћајући се С. Милошевићу: „Али оно што може бити релевантно је ваш случај да је постојала аресија против Југославије од стране ОВК.[13]

Несумњиво је да је Република Србија, као и тадашња СР Југославија, имала право да оружаним путем интервенише на Косову сузбијајући оружану побуну. То уопште није било спорно. Ни пред Трибуналом у Хагу, посебно у случају Милошевић. Спорно је било само да ли је дошло до „прекомерне употребе силе“ у сузбијању свакако нелегалне оружане побуне и како је дефинисан тај стандард у ситуацији самоодбране државе.[14]Наравно, основно оптужење је било уперено против појединачних радњи а не на право државе да оружано реагује на оружану побуну.

Стандард „прекомерне употребе силе“ иначе, није дефинисан, а акције државе Србије би у односу на тај стандард свакако требало упоредити са акцијама НАТО пакта које су се одвијале у исто време и на истој територији. Но, какав год био тај стандард, једини и примарни извор сукоба су оружане акције ОВК и других сличних снага. Да није било оружане побуне, не би било ни сузбијања оружане побуне.

Дакле, признање Републике Косова од стране Републике Србије могло би бити само уз истовремено признање Републике Косово да су до оцепљења дошли насилним путем и да прихватају одговорност за последице тог насилног пута.[15] Прецизније, да признају да немају права на накнаду штете генерално причињене у сукобу који су проузроковали, а и да не искључују могућност сопствене одговорности за штету.

У свему томе, непроцењиву помоћ том насилном отцепљењу је дао НАТО пакт. Будући да је то најноторнија и најочигледнија истина, ово се у Споразуму и не мора експлицитно наглашавати.

Трећи предлог:

Питање држављанства.

Грађани Косова не могу насилно изгубити држављанство Републике Србије.

Другим речима, мора бити дозвољено свима на Косову који то желе, да задрже постојеће држављанство уз новонастало држављанство Републике Косова, тј. да поседују двојно држављанство. Чин насилне сецесије не може као ефекат имати насилно и аутоматско одузимање постојећег држављанства.

Четврти предлог:

Питање улагања Републике Србије у Косово.

 Сва улагања Републике Србије (без Косова), било непосредно, било посредством раније постојећих државних облика (СФЈР, СРЈ и др.), након одбитка које је Косово имало у улагањима у преостали део Србије, укључујући и сву покретну и непокретну имовину Србије, Косово је дужно да рефундира Републици Србији према динамици која ће бити утврђена актима за спровођење коначног Споразума.

Пети предлог:

Питање одштета.

 Без обзира што је ово питање већ додирнуто у Другом и Четвртом предлогу сматрамо да је нужно нагласити у постојећем Предлогу ЕУ да ништа из тог Предлога не може суспендовати право Србије на одштету због покретања оружаног насиља против Србије, насилног одузимања дела територије, нарочито оног настањеног превасходно српским становништвом, као и накнаду за сва улагања која је Република Србија, посредно или непосредно извршила у Косово рачунајући од краја Другог светског рата. О питању културно историјских споменика, посебно религиозног карактера, ће бити посебно одлучивано и са овог аспекта, у складу са одредбом чл. 7. Предлога ЕУ.

Шести предлог:

Одговорност за „негирање Рачка“ и других политичких конструкција и „деликата мишљења“.

 У већ постојећој регулативи и пракси утемељена је кривична одговорност за све оне који „негирају случај Рачак“ у верзији коју приказују садашње руководство Косова, као и монтери ове белосветске и веома приземне подвале.

Поједини припадници српског народа већ су кривично осуђени и налазе се у затвору због оспоравања овакве верзије „случаја Рачак“.[16]

Такав приступ власти из Приштине отвара страховити простор за најгоре шиканирање свих оних који мисле другачије и не прихватају беспоговорно све што им наложи такво руководство Косова. Поред Рачка, на исти начин се може појавити и неки други догађај који онда, под претњом кривичне одговорности, сваки грађанин српске националности мора беспоговорно прихватити. На пример, да грађани Косова српске националности у сваком погледу морају величати рад ОВК. Под претњом кривичне и других врста одговорности.

И то би био идеалан механизам за протеривање преосталих Срба са Косова. Али, и више од тога: да спречи улазак свих оних који не признају верзију власти на Косову о Рачку. Очигледно, укључујући чак и аутора овог рада који је иначе, на листи Специјализованих судских већа Косова у Хагу и то не само као потенцијални заступниk жртава, него и као потенцијални бранилац оптужених.[17]То значи да је овакво понашање власти Косова опструкција обављања функције браниоца и функције заступника жртава пред Специјализованим судским већима Косова у Хагу.

У сваком случају коначни текст споразума треба да забрани кажњавање грађана Косова због различитости у интерпретацијама појединих догађаја који су довели до сецесије.[18]

То је већ тешка повреда основних људских права која се апсолутно мора искључити.

А што се тиче „случаја Рачак“ мислимо да би се Република Србија могла обратити и Трибуналу у Хагу са молбом да је заштити од ревидирања поступака пред тим Трибуналом које и сада врше власти Косова, све да би тешко вређали основна људска права припадника српског народа. По могућству да бар посредством Савета Безбедности УН забрани такво понашање руководства Косова.

 Случај Рачак

Случај „Рачак“ је већ од првог тренутка, пред тим Трибуналом, у случају „Милошевић“  запао у непремостиве тешкоће и у прави дебакл. Тужилаштво трибунала је за „овај злочин“ оптужило С. Милошевића, М. Милутиновића и друге. Међутим, од самог почетка, сви поуздани докази, па чак и они са албанске стране су говорили да је све било другачије.[19]

Против верзије случаја „Рачак“ коју заступају власти у Приштини постоји такорећи, безброј аргумената. Но, истицање истих би изискивало много простора који би далеко премашио оквире овог рада, па ћемо се овде определити за само један.

На овом месту поменућемо само сведочење баш команданта ОВК за оперативну зону „Неродимље“где припада и Рачак, Шукри Бује.[20] Сведок је очигледно био инструисан да изјави да су у питању били погинули цивили. Међутим, и поред најбоље воље у том правцу, то је за њега, као команданта те војне јединице била немогућа мисија. Морао би за своје борце рећи да су цивили који су погинули без оружја у рукама. А претходно је учествовао у одавању највећих почасти и збрињавању њихових породица.  Споменике палим борцима морали би претварати у споменике палим цивилима. Треба разумети да су то са његовог становишта и за њега као њиховог команданта највећи јунаци који су бранећи отаџбину погинули. Претварати их у ненаоружане цивиле који су се случајно ту затекли и које су припадници државних органа Републике Србије ту насумице и без икаквог разлога пострељали, не само да је најгоре светогрђе, него и непојмљиво неинтелигента конструкција контруктора са Запада.

У свом сведочењу Шукри Буја је признао да је у то време  (15.01.1999.г.) у Рачку било мало становника и да је ту ОВК имао своју базу и упориште у бункерима и рововима. Почетак сукоба описује тако што тврди да су први пуцњи упућени од стране српске полиције према позицијама које је ОВК заузимала у Рачку.[21] Дакле, како сам каже, први пуцњи су били упућени према борцима ОВК а не према цивилима. На то је уследио одговор његових војника „кратким рафалом са позиције бункера“ који је служио и као аларм осталим војницима ОВК у бази, и већ у првим моментима размене ватре погинуло је 10 припадника ОВК, а наводно, укупно погинулих је било 47.[22] Но, како Буја признаје, у зони Рачка на дан 15.01.1999.г. је било око 1000 војника ОВК, док је у својој претходној писменој изјави датој Тужилаштву трибунала навео број од 1.400  војника.[23] Са позиције на којој се он налазио, тврди да је одговорено ватром из хаубице од 500 мм, тешким митраљезима, бацачима граната и другим оружјем и одатле се са прекидима пуцало целог дана.[24]

Већ у случају Милошевић чак и најнедобронамерније судије Трибунала нису желели подлећи овој ујдурми коју им је преко Тужилаштва трибунала сервирала тзв. међународна заједница. На њихову срећу, С. Милошевић је умро у току суђења те нису имали прилику да о Рачку донесу коначну одлуку. Претходно је умро и председавајући судија у том предмету Ричард Меј и њега је заменио такође британски судија Јан Бономи (IainBonomy).

Судија Бономи је, као председавајући наставио да суди у предмету Милутиновић и др. који је такође садржао истоветно оптужење за Рачак. У случају Милошевић већ је имао искуства са тим оптужењем, а онда је дошао у ситуацију да води предмет и случај Рачак са шест оптужених и више од 10 бранилаца. То је све указивало да ће такво суђење очигледно водити великој срамоти не само по конструкторе Рачка и Тужилаштво трибунала, него и по цео Трибунал у Хагу и лични углед појединих судија. Но, одустајање од оптужнице која се односила на Рачак би сигурно много одјекнуло у медијима па је пронађен у светској историји правосуђа незапамћени модус. Усред главног дела процеса судско веће одлучује да Рачак остаје у оптужници, али о њему се неће судити нити уопште изводити докази и разговарати ![25]Тако је судско веће и донело пресуду у предмету у којем оптужење гласи и на Рачак, али никоgа због тога није осудило. Шта више у самој пресуди је позвало странке да се изјасне како да се са Рачком настави после пресуде. На то се међутим, није изјаснила ниједна од шест одбрана, док је Тужилаштво поднеском исказало став да је то након пресуде беспредметно. И након тога судско веће доноси наредбу којом декларише да нема више оптужби у том предмету.[26]Дакле, случај Рачак је до последњег момента у том предмету био предмет оптужнице и одлучивања судског већа, али никакве осуде није било.[27] На сличан начин су окончани и остали предмети пред Трибуналом по тзв. косовским оптужницама против Срба.

Коначно, морамо бити свесни да је лажна интерпретација догађаја у Рачку била пресудни моменат у доношењу одлуке о НАТО агресији. Ту већ ноторну чињеницу, потврђује чак и тужилац Трибунала у Хагу поступајући у предмету Милошевић Џефри Најс (Gеoffrey Nice) који је ту рекао: „Рачак је био наравно, одлучна тачка по којој је НАТО донео одлуку о бомбардовању“,[28]Стога није никакво чудо да НАТО актери максимално бране ову обману. Али са таквим „НАТО истинама“ није никакво чудо што је дошло до потпуног поремећаја у међународним односима и што се глобални центри моћи окрећу на другу страну у неки нови поредак.

.Седми предлог.

Максимизација принципа о слободном протоку људи, роба и услуга.

Овај предлог је само нагласак на сврси и функционалности целог Споразума. Мислимо да би већ у преамбули Предлога ЕУ требао да буде изричито постављен и дефинисан. Најпре, као наставак и суштински садржај одредбе тог Предлога о неповредивости граница и поштовања територијалног интегритета и суверенитета.

Косово треба да буде максимално слободан простор за кретање људи, роба и услуга од Србије до Албаније и Македоније и обрнуто. За све људе који ту живе, без обзира на националност. Једино такав приступ може бити гарант одрживости оваквог споразума.

А у складу са текућом сарадњом и овим принципом треба разрешавати и питање евентуалних међусобних потраживања која датирају из неких претходних периода.

Осми предлог:

Могућност преиспитивања постигнутог споразума.

Коначном споразуму треба оставити могућност преиспитивања сваких десет година.

Преиспитивање се врши на предлог било које стране, нарочито у случајевима битно промењених околности као што су одређени економски разлози, велика промена у националној структури, тешка нефункционалност, интеграција у ЕУ и сл.

Поступак и услове преиспитивања треба у грубим цртама разрадити. Наше је мишљење да ће могућност преиспитивања након одређеног времена, олакшати усвајање коначног споразума.

ЗАВРШНЕ НАПОМЕНЕ

Као што је на почетку рада речено, остале одредбе Предлога ЕУ могле би остати непромењене.

Између осталих, и оне које се односе на формирање тзв. Заједнице српских општина (ЗСО). Интересантно је само напоменути да обе стране у великој мери не увиђају да је државност Косова предуслов постојања ЗСО и да је то још једна потврда те државности. ЗСО не може постојати у Србији, може само у некој другој држави и на томе је управо Србија инсистирала. Дакле, може постојати само у Републици Косово као држави.

Уз сва размишљања о будућем статусу Косова, свакако да треба имати на уму и резолуцију Савета Безбедности 1244.[29] Та резолуција, посматрајући деловање било којег политичког фактора ван Србије, није, нити је могла бити стављена ван снаге. С друге стране, имајући у виду да је њена првенствена сврха била да се односи на Косову тренутно стабилизују у одређеном моменту и посматрајући промене које су се у међувремену одиграле, у неким одредбама је превазиђена.[30] Међутим, неспорно је и да Република Србија има пуну слободу воље дастатусно питање Косова решава на другачији начин.У крајњој линији, са међународноправног становишта, другачија решења од оних у наведеној Резолуцији Савета безбедности могу бити донета само уз сагласност државе Србије. Стога, уз постојање ове Резолуције, потпуно признање Косова као нове државе је могуће само уз сагласност државе Србије. Међутим, остаје као отворено питање, морамо рећи са нетранспарентно већ датим одговором, у којој форми се може сматрати да је та сагласност дата.

Изузетно је значајан и један међународни аспект који се такође не увиђа а који може упућивати и на решења сукоба између Русије и Украјине, боље речено Русије и већег дела тзв. западног света.

Мислимо да се већина досадашњих поређења са Косовом врши на непринципијелан, па и наопак начин.

Наиме, сигурно је да је само национална структура једини разлог за промену државног суверенитета на Косову. Не видимо да ико истиче друге разлоге. Могуће је да постоје и други разлози који су прикривени, као што је например, пљачка богатстава на тој територији од стране неких појединаца и држава тзв. западног света, или заузимање боље позиције у стратегији нуклеарног ратовања, али овакви, очигледно криминални и прикривени разлози, свакако немају никакву тежину и нису ни од кога бар јавно или званично прихваћени. Да је оно прво речено било разлог промене суверенитета, изузетно је лако доказати и питањем да ли би насилне сецесије било да на целом Косову живи велика већина Срба.

Дакле, полази се од питања ко у великој већини живи на Косову, а не жели да буде део државе Србије. Одговор је: Албанци. Па онда Косово треба дати Албанцима.

И по апсолутно истом принципу, питање ко у великој већини живи на Криму, а не жели да буде део државе Украјине. Одговор је: Руси. Па онда Крим треба дати Русима.

Од таквог принципа није далеко ни размишљање о Донбасу. Коначан закључак је да се по принципу Косова може решавати и сукоб Русије и Украјине. Разлике у принципу нема. Разлика је једино у војној моћи Србије и војној моћи Украјине потпомогнуте великом помоћи земаља НАТО пакта. У том контексту пример Косова би био од помоћи Русији, што се увиђа и у неким западним земљама те се стога са њихове стране наводи да је пример Косова нешто ван сваке сличности са другим примерима.

Завршили бисмо констатацијом да држави Србији никако не може служити на част да тако судбосносне текстове по њу пишу искључиво странци. Колико смо могли закључити из нетранспарентног и недемократског приступа решавању, то чине превасходно Немци и Французи. Уз најдобронамернији приступ томе, не очекујемо да ти субјекти у свему нађу најоптималнији приступ. Такве позиције у историји Србије могу остати само као тамна мрља. Овде још уз објашњење да демократски приступ у условима изузетно необјективног информисања[31] има исте последице или чак и горе од недемократског.Стога, основна порука овог рада, иако  само позива на оптимализацију постојећег Предлога ЕУ, је позив на крајње озбиљно размишљање и испољавање тог мишљења. И без везивања за икакве сада постојеће политичке позиције. О свим опцијама. То размишљање је одлучујуће за будућност Србије.

ОСНОВНА ЛИТЕРАТУРА И ДРУГИ ИЗВОРИ

Belgrade – Priština Dialogue: EU Proposal – Agreement on the path to normalization between Kosovo and Serbia, European External Action, 27.02.2023. (Предлог ЕУ),

Бечка Конвенција о међународном уговорном праву, 1980,

Cassese, A: InternationalLaw, OxfordUniversityPress, 2002,

Conforti, B: The Law and Practice of the United Nations, Martinus Nijhof Publishers, Leiden, 2005,

Келзен, Х: Општа теорија права и државе /1951/, Просвета, Београд, стр. 183.

Конвенција УН о међународном праву на исправку, 1962,

Malanczuk, P: Akershurt’s Modern Introduction to International Law, seventh revised edition, New York/London, 2002,

Повеља Уједињених Нација,

Резолуција Савета Безбедности УН бр. 779. од 01.10.1992,

Резолуција Савета Безбедности УН бр.1244. од 10.06.1999,

Случај Милошевић, предмет Трибунала у Хагу IT.99-37.PT,

Случај Милутиновић и др. предмет Трибунала у Хагу IT-05-87-T.

Статут Међународног суда правде,

Стојановић, С: Перспективе и наслеђе Трибунала у Хагу, реферат на Копаонику, Правни живот бр. 12/2010, том IV,

Стојановић, С: Суђење Милошевићу није било фер – Прилог питању Косова иМетохије, монографија, Београд, 2008,

Shaw, M: International Law, Cambridge University Press, sixth edition, 2008,

Устав Републике Косово, 2008.

SUMMARY

Stojanović Slobodan, PhD

Attorney-at-law, Belgrade

BELGRADE – PRIŠTINA DIALOGUE:  EU PROPOSAL – AGREEMENT BETWEEN KOSOVO AND SERBIA  –  PROPOSALS TO SUPPLEMENT

Abstract.

The issue of the Autonomous Province of Kosovo and Metohija as an integral part of the Republic of Serbia has passed into competence of various international factors for long time ago. Although it is a matter of crucial interest for Serbia, everything indicates that Serbia is only the subject of that decision, and much less the decisive actor. This is particularly evident from the recent text of the EU proposal. In this paper, the emphasis is on an active approach in relation to that text with proposals to improve it through addition of a certain norms. Even in so construed text of EU proposal, many relevant issues must be included. In this direction, several very concise proposals are given with the most necessary explanations. It starts with the proposition of sanctioning possible integration of Kosovo and Albania into single state. All of this with the basic intention that, in addition to already and pervasive political one, an expert and scientific discussion on this matter of capital importance should be enticed.

Key words: Dialogue between Belgrade and Priština, EU proposal, proposals to supplement the EU proposal, Resolution 1244

Фусноте

[1]У овом раду се, без икакве политичке конотације и прејудицирања, пре свега због краћег термина употребљава термин „Косово“ подразумевајући под тим територију која се простире у оквирима Аутономне покрајине Косово и Метохија каква се помиње у Уставу Републике Србије. Осим тога, термин „Косово и Метохија“ не фигурира у тексту документа који је предмет овог рада, него је то искључиво термин „Косово“.

[2]Познат је став вероватно најутицајнијег правника 20. века Ханса Келзена о томе да је политичко мишљење веома дефицијентан начин размишљања. В. о томе Х. Келзен: Општа теорија права и државе, издање „Просвете“, Београд, 1951, стр. 183. Ово је превод његовог оригиналног дела General Theory of Law and State, Harward University Press, 1945.

[3] Belgrade –Priština Dialogue: EU Proposal – Agreement on the path to normalisation between Kosovo and Serbia, European Union External Action, 27.02.2023. (У даљем тексту: Предлог ЕУ). Предлог, уз преамбулу, садржи свега једанаест и то веома кратких чланова, што нам на одређени начин указује да и овај рад треба да буде сажет.

[4] B. Conforti: The Law and Practice of the United Nations, Martinus Nijhof Publishers, Leiden, 2005, p.51.

[5]В. Повељу УН, члан  93(1) и члан 34. Статута Међународног суда правде.

[6]В. чл. 11. Бечке конвенције о међународном уговорном праву која је ступила на снагу 27.01.1980.г. Мада се та Конвенција односи на државе, мислимо да неће бити проблем да велика већина држава у свету такав приступ протумачи у корист Косова. У том смислу, види опширно P. Malanczuk: Akershurt’s Modern Introduction to International Law, seventh revised edition, New York/London, 2002, pp. 132,133.

[7]Почетак текста Предлога, како на енглеском тако и на српском језику.

[8] A. Cassese: International Law, Oxford University Press, 2002, pp.47,48.

[9]Држава може настати и у случају да постоји спор око њених граница. Тако и M. Shaw: International Law, Cambridge University Press, sixth edition, 2008, p. 199.

[10]Термин „Шиптари“ помињемо само због уобичајеног и свакодневног израза у србијанским медијима и међу грађанима Србије. Лично, не прихватамо нити користимо тај термин иако, имајући у виду албанске изразе, наилазимо на проблем већ код питања да ли неко говори албански (shqip, алб.) или да ли је Албанац (Shqiptar,алб.)

[11]Устав Републике Косово од 2008.г, чл.65 (2).

[12]Међу косовским Албанцима, постојала је и мирољубивија сепаратистичка опција под руководством Ибрахима Ругове. Та опција није успела. Ругови је чак и живот био угрожен од стране ОВК. У сваком случају, и Руговина опција је ипак била побуна против Републике Србије.

[13]Милошевић, предмет Трибунала у Хагу IT-99-37.PT, транскрипт, стр. 2394.

[14]В. о томе исти предмет Милошевић, нарочито поднесак професора Тимоти Мак Кормака (Timothy McCormac) од 14.07.2003 у својству amicus curiae по налогу судског већа од 11.12.2002.г.

[15]И сам Савет Безбедности још у својој Резолуцији бр. 779. од 01.10.1992.г. истиче принцип да су сви искази и радње учињени насилно потпуно ништави и непостојећи.

[16] Познат је случај Тодосијевић Ивана, функционера општине Звечан.

[17]Видети листу заступника на интернет сајту Специјализованих већа и Тужилаштва Косова у Хагу – https://www.scp-ks.org.

[18]Морамо признати да се такав правац, веома стидљиво, тек наслућује из одредбе садржане у алинеји 4. преамбуле Предлога ЕУ.

[19]В. о томе С.Стојановић: Суђење Милошевићу није било фер – Прилог питању Косова и Метохије, монографија, Београд, 2008, стр.63 – 93.et sequitur.

[20]У случају Милошевић сведочио 5. и 6. Јуна 2002.г.

[21]Милошевић, транскрипт, стр . 6.317.

[22]Милошевић, транскрипт, стр. 6.318.

[23]Милошевић, транскрипт, стр. 6.362.

[24]Милошевић, транскрипт, стр. 6.320, 6.321 и нарочито, стр. 6365.

[25]Предмет Милутиновић и др. (IT-05-87-T) Decision on Application of Rule 73 bis, 11.7.2006.

[26] Public Order regarding Prosecution’s Submission with respect to Rule 73bis(D) od 07.04.2009.

[27]Види о томе опширно, С.Стојановић: Перспективе и наслеђе Трибунала у Хагу, реферат на Копаонику,

Правни живот бр. 12/2010, том IV, стр. 337-363.

[28]Милошевић, транскрипт, стр. 5707.

[29]Та резолуција је донета 10.06.1999.г.

[30]Свакако, неспорно је да та Резолуција не доводи у питање територијални суверенитет Савезне Републике Југославије, односно Републике Србије на Косову, Тако и B. Conforti, ibid, p.264. Међутим, вољом Србије, исказаном на овај или онај начин, све се то може изменити.

[31]Присетимо се овде и помало заборављене Конвенције УН о међународном праву на исправку од 1962.г. где је у Преамбули речено да се доноси „Имајући у виду опасност коју објављивање нетачних информација представља за одржавање пријатељских односа међу народима и очување мира.“ Драстичан одраз те Конвенције у националним законодавстима је инкриминисање нетачних информација које воде распиривању мржње међу појединим нацијама. Ми бисмо додали да и погрешна примена тих норми води распиривању међунационалне мржње.

Извор: Институт Арчибалд Рајс

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!