Zašto je violina instrument đavola?

Sasvim pouzdano se zna da đavo savršeno svira sve muzičke instrumente, ali naročito voli violinu. Upravo zato se Gumileva pesma „Čarobna violina“ završava tako što besomučni vukovi rastrgnu grlo dečaku, jer nije mogao da ispuni uslove dogovora sa đavolom.

O ljubavi đavola prema violini, treba da se prisetiti i kada se sluša „Ples smrti“ Sen-Sansa ili Paganinijev „Ples veštica“, a takođe i kada se čita „Krojcerova sonata“ Lava Tolstoja, koja se završava ubistvom iz ljubomore žene koja je već bila previše fascinirana izvođenjem Betovenove sonate za violinu i klavir.

Zašto se dogodilo da je violina postala arhetipski đavolski motiv u umetnosti?

Đavolov triler

Postoji nekoliko legendi, vezanih za ljubav đavola za violinu.

Jedna od glavnih je priča koja se dogodila 1713. godine. Glavni virtuoz violine tog vremena, Italijan Đuzepe Tartini, zaspao je. Probudivši se, ispričao je san koji je video: đavo mu je došao u snu, a muzičar mu je prodao dušu. Tartini je vragu dao violinu da ga sluša kako svira – i ovaj je odsvirao tako neverovatnu melodiju da se Italijan očarao. Kad se Tartini probudio, požurio je da zapiše muziku koju je čuo, ali – po sopstvenom priznanju, ona je bila sto puta gora od demonom izvedene varijacije. Sonata u g-molu, koju je tada sastavio (ili zapisao) Tartini, sačuvana je do danas. Nju tako i zovu – „Đavolj sonata“ ili „Đavolji triler“, a ona uživa veliku ljubav među violinistima koji žele da pokažu svoje umeće.

Đavolov piar – Paganini

O tome, da je veliki violinista prodao dušu đavolu zbog svoje veštine, često su govorili oni koji su u prvoj polovini 19. veka slušali Paganinijevo muziciranje, koji je gostovao širom Evrope. Visok, bled, mršav, s razbraušenom crnom kosom i dugim prstima, ostavljao je utisak sam po sebi, i van pozornice. Kada bi se Paganini pojavio na pozornici i dograbio u ruke svoju „gvarneri“, publika je bila pod hipnozom, njegova svirka je bila tako ekspresivna. A kada mu se prohtelo, tada bi publika počela da rida od njegovog sviranja, padajući u prave histerične napade, a žene su padale u nesvest, itd.

Paganini je voleo teatralnost – to je bila jedna od komponenti njegovog uspeha. Pričalo se da je prodao dušu đavolu radi majstorstva, štaviše, takođe i dušu svoje majke. Navodilo se da žice njegove violine nisu napravljene od creva životinja, već od tela nesrećnih žena zaljubljenih u njega, pri čemu su napravljene po svim pravilima crne magije. Kažu da je izlazio na scenu u tamnim naočarima, jer je u stvari već umro, a da nije sakrio oči, svi bi videli da gori paklenim plamenom. Geteov „Faust“ bio je u to vreme izuzetno popularan i u velikoj meri je uticao na percepciju violiniste.

Karikaturisti tog doba portretirali su Paganinija kako baca senku s rogovima i kopitima, svirajući na vještičijem sabatu, prisiljavajući kosture da plešu – ili prosto usred običnih gledalaca, koju su mu se poklanjali u hipnozi. Kada je Paganini umro, ne uspevši da se pričesti, odsustvo ovog sakramenta plus ove glasine dovelo je do toga da Katolička crkva odbije da ga sahrani u posvećenoj zemlji. Trebalo je pet godina i papina apelacija za ponovnu sahranu.

Gumilev, Blavatska i svi-svi-svi…

Podsvesno (ili možda svesno) Tartini i Paganini koristili su za rast svoje popularnosti legende o vezi violine i đavla, koje su dugo postojale. Već u XVI veku – ubrzo nakon pojave violine klasičnog oblika, pojavila se pesma o đavolu sa violinom (pripisuje se Pamfilusu Gegenbahu). U XVI-XVII veku pronalazimo brojne gravure i slike na kojima skelet drži violinu – personifikacija smrti, odnosno otelotvorenje đavola. U doba romantizma ova slika je stekla naročitu popularnost: na primer, u „Faustu“, koji je napisao Nikolaj Lenau (1836.), na violini prvenstveno svira Mefistofel. 1849. godine, na muziku Cezara Punija, u Pariskoj operi postavljen je pantomimski balet „Un Violon du Diable“, na standardnu priču o violinisti, koji je od đavola dobio čarobni instrument. Lista dela je ogromna – posebno ćemo pomenuti operu „Istorija vojnika“ Stravinskog (1918.) na zapletu bajke iz zbirke Afanasijeva o vojniku, đavolu i violini.

Gumileva je fascinirala slika paklene violine. Pored pesme iz 1907. o „simpatičnom dečaku“, sledeće godine piše prozu „Stradivarijeva violina“. Glavnom liku, starom violinisti, dolazi đavo, sa rečima: „Danas ste slučajno napali onu melodiju koju sam sastavio one noći kada su Huni lišili nevinosti pet stotina devica skrivenih iza zidina franjevačkog manastira. Ovo je dobra stvar. Ako želiš, ja ću ti je odsvirati, završenu“. Nakon toga, maestro poludi i razbija svoju „stradivari“, pateći jer nije u stanju da ponovi odsviranu mu melodiju. Gumilev će se vratiti temi magičnog muzičkog instrumenta koji ljude može pretvoriti u vukove u predstavi „Gondla“, međutim, pošto je odlučio da svoje delo posveti istoriji Vikinga, violinu je morao zameniti lutnjom (po mišljenju pesnika, bilo ih je više na srednjovekovnom Islandu).

Tema je bila popularna među piscima na prelazu epoha. Čak je i madam Blavatska (Helena Petrovna Blavatski – osnivač oklutnog Teozofskog društva – nap. „Borba za veru“) napisala priču „Oživela violina“ – o mladom violinisti koji je 1828. godine odlučio da uči crnu magiju kako bi nadmašio Paganinija. U dvadesetom veku violina više nije toliko važna, ali u najvažnijem žanru veka – kinematografiji, ponovo je nalazimo u rukama demonskih figura, na primer, u Fantomu opere.

Izvor magije

Naučnici pokušavaju da objasne zašto je violina zauzela tako posebno mesto u kulturi. Pre svega, ovome je, naravno, doprineo njen poseban zvuk, koji je izdvaja od ostalih muzičkih instrumenata.

Drugi važan razlog je taj što je klasična violina, koja se pojavila u 16. veku, prvi vek „delovala“ samo kao narodni instrument za ples. Crkvena muzika je obično bila čist vokal (horovi), ili je stvaran uz pomoć veličanstvenih organa, itd. A upravo Crkva nije odobravala narodnu muziku. Violina, koja se lako mogla odneti na livadu da bi se plesalo oko vatre, na zimski karneval, na maslenične bezumnosti („Maslenica“ – istočnoslovenski tradicionalni praznik uoči Velikog posta, sa obredima prepunim staroslovenske mitologije – nap. „Borba za veru“), zaista je izgledalo kao „đavolov instrument“, podstičući seljake na sve vrste nepristojnosti, na primer, ples u naručju devojaka. Ne zaboravimo da se zvuk violine odlikuje posebnom osećajnošću…

A ples – to je već greh. Slike i gravure na temu Plesa smrti (scene u kojima su personifikacije Smrti plesale u naručju glupih grešnika) bile su izuzetno popularne, a kosturi u njima nisu samo plesali, već su svirali i muziku. Ovaj zaplet u umetnosti pojavio se u XIV veku, a dva veka kasnije, gotovo odmah nakon rođenja, violina pada u „Plesu smrti“ u ruke živog kostura (na primer, na gravuri Gojbeljna Mlađeg iz 1520-ih). Violinisti – koji su u prvim vekovima bili skitnice, a ne visoko plaćeni maestri u frakovima, doživljavani su kao sumnjivi i opasni likovi. Na primer, 1711. godine, Džonatan Svift je, objašnjavajući zašto je jednu osobu stvarno krivio za silovanje, rekao: „on je violinista i, samim tim, negativac“. Sada su sve ove priče o đavolu i violini izbledele, prekrivene romantičnim zaletom. A Amerikanci prave filmove i pišu pesme o tome kako gitaristi prodaju svoju dušu đavolu radi maestralnosti – vremena su se zauvek izmenila.

Autor: Sofija Bogdasarova

Prevod sa ruskog i priređivanje: „Borba za veru“

Izvor: borbazaveru.info