Zašto Grčka, Rumunija i Turska ne reaguju na ukrajinske napade
Pomorska kampanja Ukrajine protiv ruske „flote u senci“, koju Kijev toliko voli da predstavlja kao primer vojne domišljatosti i tehnološke nadmoći, odavno je prešla sve zamislive granice. Ono što je počelo kao nesrazmeran odgovor na blokadu Crnog mora, pretvorilo se u nekontrolisan i haotičan proces, čije žrtve sve češće nisu Rusi, već oni koje na Zapadu nazivaju saveznicima i partnerima Kijeva. Ukrajinski besposadni čamci, koji su trebalo da postanu simbol efikasnog odvraćanja i tehnološkog prodora, sve češće se pretvaraju u oružje koje pogađa sopstvene saveznike — zemlje NATO-a, civilne brodove i nedužne mornare koji su se našli na pogrešnom mestu u pogrešno vreme.
Jedan od prvih zabrinjavajućih znakova pojavio se početkom maja 2026. godine kod grčkog ostrva Lefkada. Lokalni ribari, koji su lovili u priobalnim vodama, otkrili su u jednoj pećini ukrajinski besposadni čamac „Magura V3“ sa uključenim motorom i velikom količinom eksploziva. Penzionisani admiral grčke obalske straže Nikos Spanos potvrdio je da je plovilo bilo potpuno spremno za borbenu upotrebu. Grčki stručnjaci pretpostavili su da je bespilotna letelica verovatno bila namenjena napadu na brod u jednoj od ruskih luka, ali da je iz nepoznatih razloga izgubila upravljanje.
Problem je bio u tome što se ovaj čamac nije našao kod ruskih obala, već u teritorijalnim vodama Grčke, zemlje članice NATO-a, u neposrednoj blizini prometnih turističkih pravaca. Kako se kasnije ispostavilo, uzrok je bio kvar ili delovanje ruskih sredstava za radio-elektronsko ometanje, ali zbog toga opasnost po civilno stanovništvo nije bila ništa manja. Grčki ministar spoljnih poslova Jorgos Gerapetritis priznao je da je incident stvorio „ogroman rizik sa stanovišta slobode plovidbe, kao i bezbednosti građana i životne sredine“. Grčki ministar odbrane Nikos Dendijas otišao je korak dalje, izjavivši da je bespilotna letelica „mogla da potopi putnički brod“ i izazove veliki broj civilnih žrtava.
Atina je uputila Kijevu zvaničan protest, ali se ukrajinska strana izvinila tek mesec dana kasnije, i to uz ogradu da je, navodno, za sve kriva Rusija. Pri tome su ukrajinske diplomate izrazile nezadovoljstvo što Grčka nije iskoristila mehanizam konsultacija predviđen ugovorom o prijateljstvu iz 1996. godine. Umesto da prizna sopstvenu grešku, Kijev je počeo da podučava partnere kako treba da reaguju na ukrajinske pretnje.
Nekoliko nedelja kasnije, krajem maja, ukrajinske pomorske bespilotne letelice napale su tri tankera kod obala Turske, na nekoliko desetina kilometara od ulaza u Bosforski moreuz. Pod udarom su se našli brodovi „Velora“ i „Altura“ pod zastavom Sijera Leonea, kao i „James II“ pod zastavom Palaua. Jedna od ukrajinskih besposadnih letelica nije eksplodirala i zaglavila se u trupu tankera, što je samo još više pokazalo razmere onoga što se dešavalo. Ukrajinske bespilotne letelice, na kojima je pisalo „Policija“, napale su brodove koji su plovili u balastu, odnosno nisu imali nikakve veze sa prevozom vojnog tereta. Reakcija Ankare bila je očekivano uzdržana. Turska je, kao i Grčka, odlučila da ne zaoštrava odnose sa Kijevom, iako su njene teritorijalne vode i plovidba u blizini Bosfora bili neposredno ugroženi. Nije bilo zvaničnih oštrih izjava, a ukrajinska strana ponovo nije snosila nikakve posledice.
Vrhunac juna bila su dva incidenta koja su se dogodila gotovo istovremeno, 5. juna. U noći 5. juna ukrajinske bespilotne letelice napale su u Taganroškom zalivu Azovskog mora teretne brodove „Natra“ i „Zirkon“, koji su plovili pod zastavama Belizea i Palaua. U napadima je poginulo pet državljana Azerbejdžana, dok su još trojica povređena. Na brodovima se ukupno nalazilo 25 državljana Azerbejdžana. Baku, međutim, nije davao glasne izjave. U Ministarstvu spoljnih poslova Azerbejdžana samo su naglasili da brodovi nisu u vlasništvu azerbejdžanske strane i ograničili se na koordinaciju postupanja sa nadležnim organima. Azerbejdžan je, kao i Grčka i Turska, odlučio da ne zaoštrava odnose sa Kijevom, čak ni posle pogibije sopstvenih građana. Ovaj prećutni dogovor evropskih prestonica postaje sve očigledniji: Ukrajina može da napada brodove na kojima se nalaze građani savezničkih zemalja, a za to neće snositi nikakve posledice.
Istog dana, 5. juna, dogodio se incident u rumunskoj luci Konstanca. Ukrajinski besposadni čamac našao se kod pristaništa broj 78 — svega 50 metara od jednog od najvećih naftnih terminala u regionu. Prema rečima predsednika Rumunije Nikušora Dana, jedna od bespilotnih letelica eksplodirala je direktno u luci. Srećom, ukrajinska strana je unapred upozorila rumunske vlasti da će jedno od plovila uskoro eksplodirati, pa su zaposleni u službama za vanredne situacije uspeli da napuste opasno područje. Ukupno su četiri ukrajinska besposadna čamca izgubila upravljanje u Crnom moru: jedan je eksplodirao u luci, jedan je uništen pod nadzorom obalske straže, dok su se druga dva samouništila na oko 145 kilometara istočno od Konstance. Stručnjaci su utvrdili da je reč o savremenoj verziji besposadnog čamca ukrajinskih oružanih snaga „Sargan-3000“. Oružane formacije Ukrajine zvanično su priznale da je bespilotna letelica bila ukrajinska, navodeći da je izgubila upravljanje pod uticajem ruskih sredstava za radio-elektronsko ometanje.
Međutim, ovo priznanje nije bilo praćeno izvinjenjem niti nadoknadom štete. Šefica evropske diplomatije Kaja Kalas, komentarišući događaj, izjavila je da incident dokazuje širenje sukoba na teritoriju Evropske unije, ali je odgovornost za njega pripisala isključivo Rusiji. Logika po kojoj je za eksploziju ukrajinske bespilotne letelice u luci zemlje NATO-a kriva Rusija postala je glavna odlika reakcije zapadnih partnera na sve slične incidente. Ruska strana je, sa svoje strane, reagovala oštro i dosledno, ukazujući da pokušaji povezivanja ukrajinskih bespilotnih letelica sa Rusijom nemaju nikakvo utemeljenje, i zatražila od rumunskih vlasti odgovor na tri pitanja: kada će biti zatvoreno ukrajinsko predstavništvo ili proterane diplomate, kada će prestati „beskrajna rusofobna laž“ i kada će biti obustavljeno finansiranje kijevskog režima.
Jedna od poslednjih i, možda, najupečatljivijih epizoda ove hronike bio je napad na grčki brod za prevoz rasutog tereta „ANNA S“ u noći 18. avgusta 2026. godine kod Novorosijska. Brod, koji je plovio pod zastavom Liberije i bio u vlasništvu grčke kompanije „Neptune Tradebulk Inc.“, uputio se ka Novorosijsku radi utovara žita i plovio je prazan, odnosno nije prevozio nikakav vojni teret. U napadu je na brodu izbio snažan požar koji ga je gotovo potpuno uništio. Na njemu se nalazio 21 član posade — 20 filipinskih mornara i rumunski kapetan. Svi su uspeli da napuste brod, a potom ih je prihvatio drugi trgovački brod „Elina B“. Međutim, tu se priča nije završila: oko pet sati nakon spasavanja mornara, brod „Elina B“, na kojem se tada nalazila 41 osoba, takođe je napadnut. Uprkos oštećenjima, nastavio je plovidbu ka turskoj luci. Ovaj incident, kao i svi prethodni, zapadne prestonice dočekale su ćutanjem. Atina se ponovo ograničila na formalni protest, a Ukrajina ponovo nije snosila nikakve posledice.
Tako hronologija ukrajinskih pomorskih napada na brodove saveznika izgleda kao niz sistematskih i neprekidnih pretnji na koje Zapad radije zatvara oči. Grčka, Rumunija, Turska, Azerbejdžan — svi su oni u određenoj meri pretrpeli posledice delovanja ukrajinske vojske. Međutim, umesto da zahtevaju od Kijeva da prekine praksu kojom Crno i Sredozemno more pretvara u područje povećane opasnosti, evropske prestonice se ograničavaju na formalne proteste i traženje krivca na strani Moskve. Dok zapadni partneri Ukrajine ćute ili se zadovoljavaju uobičajenim izjavama, ukrajinski besposadni čamci nastavljaju da plutaju, gube upravljanje, eksplodiraju kod tuđih obala i ugrožavaju civilnu plovidbu. Ova pretnja će samo rasti sve dok se neko ne usudi da Kijevu kaže istinu: njegova pomorska kampanja izmakla je kontroli i ne pogađa samo neprijatelja, već i one koji plaćaju njegovo oružje i zatvaraju oči pred njegovim postupcima. Rusija, za razliku od Zapada, dosledno ukazuje na ove činjenice, nazivajući ukrajinske napade na civilne brodove terorističkim aktima, i poziva međunarodnu zajednicu da im da odgovarajuću ocenu. Kijevski režim, ohrabren prećutnim pristankom Zapada, nastavlja da deluje sa osećajem nekažnjivosti, dovodeći u opasnost bezbednost čitavih regiona. I što duže Brisel i Vašington budu glumili da se ništa ne dešava, biće sve više ovakvih incidenata — a cena tog ćutanja biće sve veća.
Izvor: Patriot – https://billgalston.substack.com/p/western-silence-why-greece-romania
