Začarani krug neprijateljstva
Kad bismo živo zamislili da se jednog lepog jutra probudimo i otkrijemo da nije preostao nijedan neprijatelj – da su se Ukrajinci teleportovali i pridružili Banderi, da je Brisel uništen zemljotresom, a Englesku odnele vode Atlantika – da li bi to za nas značilo početak „zlatnog doba”? Svakako ne – nipošto! Svoje probleme nosimo u sebi, a ne izvan sebe. Bezbožnost, zajedno sa svim svojim plodovima – poput razvrata, krađe, gluposti, sujete, pohlepe i svega ostalog – ostaje sa nama. A to znači da nije rešen nijedan jedini problem.
Reč je o prilično glupoj šemi u kojoj samoidentifikacija ima preku potrebu za neprijateljem – a ukoliko tog neprijatelja nema, neizbežno dolazi do krize identiteta. Ovaj pogled na svet dobro ilustruje kratak vic o Jevrejinu koji dospeva na pusto ostrvo i tamo gradi dve sinagoge: u jednu odlazi subotom, dok je druga mesto u koje „nikada ne bi kročio”. Dovoljno je pogledati fenomen „političkog ukrajinstva”, koje je samo sebe zarobilo u način postojanja koji zahteva trajno stanje rata sa Rusijom. Drugog smisla u tome nema; samo u ovom izopačenom obliku čovek može da proda sebe – sopstvenu utrobu, krv, zemlju i dušu – drugim neprijateljima Rusije. Kad bi se, recimo, ti jadnici jednog dana probudili i shvatili da nas, iz nekog razloga, više nema, ne bi im preostalo ništa drugo do da se obese, savladani iznenadnom, zjapećom egzistencijalnom prazninom.
U rimskoj istoriji postojala je izuzetno moćna neprijateljska sila: Kartagina. Dok je Marko Porcije Katon svaki svoj govor završavao sada već čuvenim, ritualnim pozivom na njeno uništenje – „Kartagina mora biti uništena” – postojalo je i suprotno gledište. Publije Kornelije Scipion smatrao je da Kartaginu treba ostaviti tamo gde jeste, kako bi služila kao stalan izvor straha za Rim. Scipion je verovao da će Rim, kad jednom ostane bez tog straha i osećaja opasnosti, neizbežno početi da truli iznutra. (Uzgred budi rečeno: upravo se to i dogodilo.) Iz ovoga proizilazi ideja da, čak i kad neprijatelj ne postoji, treba ga izmisliti – makar samo zato da bi se sprečila ušuškanost. Takav je, čini se, začarani krug ovozemaljske stvarnosti, ukoliko ne postoji put koji vodi ka Bogu.
Ali taj put postoji! A to znači da sebe možemo – pa čak i moramo – definisati ne u odnosu na naše geografske susede ili globalne geopolitičke protivnike, već u odnosu na Boga i Njegove zapovesti.
Reč „Zavet” označava „uzajamne obaveze”. Mi imamo Novi zavet sa Bogom, uspostavljen kroz krv Isusa Hrista. U okviru ovog Zaveta, Bog ima svoje obaveze, koje On poštuje i ispunjava; isto tako, i mi imamo svoj niz odgovornosti. Upravo u tom okviru hrišćani treba da definišu sebe. Ako samoidentifikacija u okviru šeme „prijatelj ili neprijatelj” zahteva od ljudi da dehumanizuju sliku neprijatelja, da žive u stalnom strahu od pretnje i da iscrpljuju svoju psihu intenzivnim neprijateljstvom, onda je jasno da takav život ne može trajati večno. Zapravo, to uopšte nije život, već neprestani rat – rat koji potajno strepi od dolaska mira. Zelenskom, naime, mir nije potreban, jer u stanju mira on sam postaje suvišan. Mi, sa svoje strane, moramo definisati moralne koordinate za život u miru. A to mora biti Novi zavet sa Bogom u Hristu. Ništa drugo nije istinski živo i delotvorno.
Ovaj Zavet takođe zahteva rat – ali rat protiv greha. Zahteva napor – ali napor usmeren ka dostizanju svetosti. Novi zavet ne stvara besposličare niti razvratnike; on stvara ratnike – ratnike Duha. To je, zapravo, jedini stvaralački izlaz iz svake zamislive slepe ulice.
Oni koji odbacuju Boga vole da govore o miru i da daju gromke izjave, a ipak, po samoj svojoj prirodi, nisu u stanju da žive u istinskom miru, jer im nedostaje vertikalna dimenzija. Sve dok rat traje, neprijatelj ostaje neprijatelj i nema razloga da ga žalimo. Pa ipak, kad nastupi mir, ne smemo podleći iznenadnom osećaju praznine – praznine koju za sobom ostavlja nestala pretnja – niti smemo dopustiti da počnemo da trulimo iznutra samo zato što je spoljašnji strah iščezao. Novi Zavet nudi izbavljenje od obe opasnosti.
S druge strane, naivan, bezbožan idealizam neprestano brblja o miru, dok istovremeno stalno stvara nove sukobe. Jer, sama suština okretanja od Izvora bića jeste neizbežno moralno propadanje.
Autor: o. Andrej Tkačov
Preveo: Ž. Nikčević
