Vladika Maksim: Sv. Justin Ćelijski o prekidu liturgijskog opštenja sa patrijarsima – ekumenistima

utorak, 02. 01. 2024.utorak, 02. 01. 2024. Kefalo

U nedavno objavljenim Pismima svetog Justina Ćelijskog, u dva toma, našoj pravoslavnoj javnosti je još više razotkrivena dubina, pravoslavnost, jevanđelskost i životnost duha, predanja i reči ovog svetog oca. Nije moguće u jednom kratkom članku preneti sve duhovne bisere iz Pisama svetog Justina, posebno one ispovedničke, usmerene protiv crkvorušilačke i bogoprotivne jeresi ekumenizma. Zato ćemo ovde izneti samo par navoda, za nas posebno interesantne i važne, jer potvrđuju da je naš avva i blaženopočivši episkop Artemije, kao glavnu smernicu svojih postupaka i dela svagda imao predanje i blagoslov svetog mu starca Justina.

Naš blaženopočivši starac Artemije nam je više puta preneo usmeno predanje, blagoslov svetog Justina, njemu ostavljen. Ovaj blagoslov i zavet oca Justina smo već više puta javno prenosili u pismenoj i izgovorenoj formi, ali ćemo ga ponoviti, kako bi se jasno uočilo neodstupno podudaranje bogoslovske pozicije našeg blaženopočivšeg episkopa Artemija (time i naše Eparhije), sa bogoslovskom pozicijom i stavom svetog Justina Ćelijskog. Naime, na pitanje vladike Artemija da li da se primi episkopskog čina, ako mu bude ponuđeno? Otac Justin je odogovorio: „Da! Jer ako ceo Sabor u Crkvi skrene sa puta vere, episkop ima vlast da izdvoji svoju eparhiju i time spase i sačuva Crkvu“. Vladika Artemije je poput dobrog učenika, vernog svom velikom učitelju vere – Justinu, ovaj blagoslov sproveo i izvršio savesno i svetootački, prepoznavši pravi momenat za to i pronašavši kanonski adekvatne načine.

Sa druge strane u Pismima svetog Justina čitamo sledeće redove: „Ne čudi me što je revnitelj Pravoslavlja Mitropolit Elevetrupoleos Amvrosije[1] prestao pominjati nesrećnog patr(ijarha) Atinagoru. TO BI TREBALO DA UČINE SVI PRAVI EPISKOPI PRAVOSLAVNI.[2] Izgleda da njegovom padanju i propadanju nema mere. Na strahotu i užas neba i zemlje danas se takmiče u judinskim izdajstvima dva bedna patrijarha pravoslavna: Carigradski – Atinagora, i Moskovski – Aleksej. A najveća odgovornost pada na Pravoslavnu Grčku Crkvu, koja je jedina u slobodi, i dužna je da pozove sve Pomesne Crkve na saborni i saborski otpor judinskim izdajstvima ove dvojice bezumnih patrijaraha. – Mnogo ti hvala, čedo moje milo, što mi šalješ isečke i podatke o apostaziji ove dvojice patrijaraha.“[3]

Ovo pismo, 70. po redu, bilo je upućeno tadašnjem jeromonahu Amfilohiju, potonjem mitropolitu crnogorsko-primorskom. Mnogo je sveti Justin Ćelijski pisao protiv ekumenizma i mitropolitu Amfilohiju i episkopu Atanasiju Jevtiću, očito predosećajući i već tada uviđajući da obojica naginju ka toj jeresi. Na žalost, svetog Justina predosećaj nije varao, jer su kasnije obojica duboko posrnula i zaglibila u ovu nečastivu jeres, prepustila se smrdljivim vodama globalističkog liberalizma, postavši glavni nosioci i unosioci ovog antihrišćanskog duha u našu svetu Srpsku crkvu. Pisma svetog Justina upućena njima su svojevrsno njihovo razobličenje, jer pokazuju koliko su se, gotovo o sve što im je avva Justin pisao, oglušili i ogrešili.

Sa druge strane ovo epistolarno predanje svetog Justina, tj. njegova bogonadahnuta, topla očinska pisma, pokazuju koliko je naš blaženopočivši episkop Artemije u svakom detalju ostao dosledan svom duhovnom ocu, svesrpskom avvi Justinu Ćelijskom, velikom učitelju i ispovedniku vere. Amfilohije i Atanasije Jevtić (episkop Irinej Bulović nije dostojan pomena kao učenik avve Justina, zbog svog ekumenističkog ekstremizma, po svoj prilici nepovratnog) išli su širokim putem savremenog globalizma – ekumenizma i liberalizma – novotarstva, dok je blažene uspomene episkop Artemije išao nasuprot ovosvetskoj matici, plivajući uzvodno. Zato ga, očigledno, otac Justin pri pomenu u pismima upućenim napred pomenutoj dvojici, ne naziva slučajno „otac Martirije“, što na grčkom znači mučenik. Svaka pobožna duša iz toga iščitava bogoprosvećenu dalekovidost svetog Justina, kojom je predvideo puteve svojih učenika u budućnosti, ekumenistički put one dvojice i mučenički, tj. ispovednički i stradlanički put našeg, blažene uspomene, starca i episkopa Artemija.

Ovom prilikom ćemo javnosti ukazati samo na još jedno duboko i potresno, ispovedničko svedočanstvo svetog Justina protiv svejeresi ekumenizma. Tako on u istom 70. pismu kaže: „Crkva: Bogočovečanski organizam, Bogočove(ečansko) telo, Bogočovečanska Ličnost, zato uvek nedeljivo jedna, u svima svetovima jedna…[4] Savremeni ekumenizam: „lažni Hristosi“ = lažne mesije, „lažni proroci“. Tu: raznoverja, inoverja, poluverja, maloverja, bezverja. Problematika savremenog ekumenizma čisto svetovna, politikanska; ustvari: komunističko-papistička, sve svedeno na „socijalne“ vrednosti, zemaljske, hominističke, prolazne[5]. Tu nema ni Bogočovečanskog centra, ni evanđelske problematike; ne ište se „najpre“ Carstvo Božje i pravda njegova (Mt. 6, 33), već – carstvo ovog sveta i sve što je od njega i radi njega. Problem ujedinjenja[6] se, po ontološkoj suštini svojoj, ne može rešiti nikakvim „dijalogom“, već jedino pokajanjem pred Bogočovekom, Koji je Crkva. „Opomeni se otkuda si pao, i pokaj se“… (Otkr. 2, 15-16). Kroz ekumenizam čisto svetovna, međunarodna ateističko-komunistička, hoministička i bogoborna humanistička problematika uvukla se u Crkvu, i ovladala njome. U komunističkim zemljama Pravoslavnim Crkvama komunisti diktiraju ekumenističku problematiku i rešenje njenih problema. Ni traga od sabornosti apostolsko-svetootačke, od slobode u izražavanju i ispovedanju vere. To je: ekumenizam = nihilizam judinskih Nikodima, Alekseja, Germana… „Rodosi“? – Prokomunistička shvatanja Pravoslavlja i problematike Crkve Prav(oslavne). Pod tiranijom rusko-srpkog komunističkog nihilizma, i grčkog slobodarsko-protestantskog racionalizma, sholasticizma, anarhizma i atinskog avanturizma.“ [7]

Ovde istaktnuto predanje i amanet svetog Justina će biti sasvim dovoljan nauk svakoj pravoslavnoj savesti, a posebno episkopima koji sebe smatraju, ili žele biti „pravi pravoslavni episkopi“, ovde je izneta mere njihove pravosti i njihove pravoslavnosti, svetog Justina po kojoj će moći sebe da premere u ovo vreme, vreme iste, samo uznapredovale otpadije, jer su bezmalo svi današnji patrijarsi i mnogi jererasi u slobodoumnosti, izdajstvu vere, tj. nepreavoslavnosti, prevazišli svoje ekumenističke prethodnike iz vremena oca Justina. On u napred navedenim redovima pominje: Nikodima Rotova (ruskog mitropolita od 1963. do 1972, kriptokatolika, ekumenistu, umrlog papi na nogama), Alekseja I (moskovskog patrijarha), Atinagoru (carigradskog patrijarha od 1948. do 1972, bezumnog ekumenistu), Germana (patrijarha srpskog od 1958. do 1990, – učlanio SPC u ženevsko, ekumenističko zborište 1965. godine), a namesto njih smo u skorije i sadašnje vreme imali Amfilohija, Atanasija Jevtića, Irineja patrijarha, a i dalje u Srpskoj crkvi delaju Irinej Bulović i njegov eksponent, patrijarh Porfirije, uz čitavo njihovo ekumenističko bratstvo. Ovi nabrojani, novi, ekumenistički pregaoci su samo unapređena varijatna stare jeresi, zvane ekumenizam, sekularizam i apostasija.

Iako u mnogim, tendencioznim fusnotama Atanasije Jevtić, kao priređivač Pisama nastoji da otupi antiekumenističku oštricu svetog Justina, da zamuti bistru vodu njegove svetootačke čistote veroispovedanja, u tome nije uspeo, ali jeste uspeo da razotkrije bogoslovsko bogatstvo svetog Justina Ćelijskog, posebno kada je zdrav stav prema jeresi ekumenizma u pitanju, pa neka barem to, nehotično dobro delo, Gospod uračuna preminulom episkopu Atanasiju Jevtiću, na Njegovom neumitnom sudu.

Jedini put Srpske crkve i Crkve uopšte jeste put svetih otaca, posebno u ovo vreme jedini pravi put jeste put svetog Justina Ćelijskog. Nije uopšte pitanje da li će ovaj put trijumfovati, to je neminovnost, jer Crkvu ni vrata adova neće nadvladati (Mt. 16, 18), a kamoli šačica episkopa-ekumenista i globalista, ostaje samo pitanje ko će na putu Crkve, tj. u Crkvi ostati? Na svima nama je da u tom smislu neprestano nad sobom stražimo i da se svetootačkog i svetojustinovskog puta čvrsto držimo, dok ne prođe ekumenistički i globalistički „oblačak“,[8] a, ako Bog da, proći će.

——————————————-

[1]Njegovo Visokopreosveštenstvo Mitropolit Eleftherupoleosa Amvrosije (1917-1984) Grčka pravoslavna crkva. Svetovno ime: Elias Nikolaou, rođen je u Nafpaktosu 1917. Studirao je teologiju na Teološkoj školi u Atini. Za đakona je rukopoložen 1940. od mitropolita Ftiotide Amvrosija, a za prezvitera 1946. od istog mitropolita. Bio je paroh, vojni sveštenik i sekretar Svetog sinoda. 4. marta 1956. godine hirotonisan je za titularnog episkopa Hristopolisa, pomoćnog episkopa Mitilenske eparhije. 22. septembra 1958. izabran je za mitropolita Eleftheroupoli. Upokojio se u Atini 27. jula 1984. godine (+hep. Maksim).

[2] Podvlačenje naše (+hep. Maksim).

[3] Prepodobni Justin Novi, Pisma , Knjiga 2, Beograd 2020. god, str. 185.

[4] Ovo sveti Justin ističe nasuprot ekumenistima koji svojom jeresi upravo hule na ovu dogmatsku istinu, priznajući jereticima da su i oni Crkva (u „istorijskom“ smislu – definicja usvojena na jeretičkom Kritskom saboru, iz 2016. godine) iz čega sledi da Crkva nije jedna, već ih ima više, što je esencija ekumenističke zablude i jeresi (+hep. Maksim).

[5] Posebno danas u eri nametanja da prihvatimo razna globalistička izopačenja putem lažne ljubavi i tolerancije, lažne, jer je takva ljubav i tolerancija rezervisana samo za one koji prihvate liberalističku ideologiju kao način svog razmišljanja i življenja, kao što su to učinili ekumenisti, patrijarh Porifirije i ostali (+hep. Maksim).

[6] Pravoslavnih sa inoslavnima (+hep. Maksim).

[7] Prepodobni Justin Novi, Pisma , Knjiga 2, Beograd 2020. god, str. 173-174.

[8] Kada je car Julijan odstupio od vere i počeo činiti pustoš od Hrišćanstva širom cele Rimske carevine, sv. Atanasije Veliki mirno je o njemu rekao vernima: „Oblačak – proći će!“ (Nubicula est, transibit) – Ohridski prolog, Rasuđivanje, za 29. maj, Sveti Vladika Nikolaj Velimirović.