Убијали су нашу децу као псе и били су им омиљени плијен
11. марта око 15:00 часова 1995. године хицима из снајпера у сарајевском насељу Грбавица убијене су српске девојчице Наташа Учур (9) и Милица Лаловић (10). Злочин се догодио у сарајевској улици Раве Јанковића. Девојчице су убијене на месту где су се играле.
Мој земљак из Сарајева, који је као дјечак доживио све ужасе рата и хвала Богу преживио, не заборавља да помене страдалу дјецу и отргне их од заборава:
„Данас је Дан сјећања на страдали дјецу Српског Сарајева и обузе ме нека језа и хладноћа. Сјећам се дана кад су убијене Наташа и Милица, свирала је узбуна и прекинута је школа, јер је 50 метара од прве линије. Касније нам је јављено да су на Грбавици убијене из снајпера Наташа и Милица.
Наравно било је примирје, а од примирја највише нас је страдало. Свако примирје је однијело неколико дечијих живота и баш свако су они прекршили. А свијет ми нисмо много интересовали и тај свијет није хтио да зна за нас.
Убијали су нас као псе и били смо им омиљени плијен.
Сјећам се кад је погинуо Гвозден имао је 14 година, а тај дан смо били дуго заједно у хаустору. Памтим кад сам га мртвог видио и кад сам очи покрио длановима и пустио крик. Данима нисам имао сна, а и сад видим ту олабављену дјечију руку испалу са носила, низ коју тече млаз крви. Сјећам се кад сам договорио размјену метака за колекцију са Срђаном на коју није дошао. Погинуо је сат касније. Он и Сташа погинули су испред зграде, а имали су само 12 и 13 година, а и тада је било неко примирје. Плакао сам дуго до у ноћ, јер знали смо се и сви смо у центру Хаџића били како браћа.
Знам кад је погинула Гордана 13 год, Никола 16 год, Тодор 4 год, Бојана 11 год и још много њих. Данас наше муке мало кога интересују и та наша страдања се ријетко помену.
А ја вам се кунем да смо сви хероји и како је рекао у једном коментару на мој текст покојни Боро Крсмановић један од наших највећих ратника „Нисам ја ништа бољи борац од дјеце која су живила у Хаџићима, сви сте ви хероји.“
Аутор: Бојан Вегара
