Трамп у огледу руских вредности

Почетна еуфорија са којом је свет дочекао Доналда Трампа као обновитеља традиционалних вредности постепено јењава. Наравно, добро је што се у Америци, опет, као у стара добра времена, људи деле само на два пола. Добро је што одлази у прошлост – али колико дуго? – диктатура агресивних мањина.
Међутим, безобзирни манири новог-старог председника, који толико подсећају на карикатуралну представу америчког империјалисте – Ујка Сема, терају да се запитамо: да ли се традиционалне вредности које Трамп брани тачно поклапају са оним руским традиционалним вредностима које наша држава афирмише и у унутрашњем животу земље и у нашим односима са светом?
Лако је то проверити, јер имамо само 17 традиционалних вредности, па је у њима тешко залутати. Дакле, како изгледа Доналд Трамп у огледалу руских вредности? Прилично двосмислено.
Рецимо, таква вредност као што је „патриотизам“ представља Трампову јачу страну. Он је, без сумње, ватрени патриота своје земље – САД. Даћемо му прелазну оцену и по питању „грађанског осећања“. „Креативни рад”? Да, можда је то значајна вредност за човека који настоји да у своју земљу врати производњу у реалном сектору привреде и отвори што више радних места.
А шта је са „високим моралним идеалима“? Може ли се човек који је имао аферу са порно глумицом и који је наредио да јој се за ћутање исплати велика сума новца сматрати моралним узором? Мислим да морал није најјача страна америчког председника.
Након тога следи „приоритет духовног над материјалним“. Ова вредност је, бојим се, несхватљива не само Трампу, већ било ком америчком политичару уопште. Упркос обиљу религиозне реторике у тамошњем политичком дискурсу, Америка је пре свега земља материјалних ствари, због чега се уздигла до врха и као таква била привлачна свету. Док је Русија, напротив, позната по уважавању духовних подвига.
На крају, обратимо пажњу на „праведност“, „колективизам“, „међусобну помоћ и узајамно поштовање“. То такође нису тачке око којих ћемо се сложити са Трампом. У суштини, то су левичарске, социјалистичке вредности. Принцип који афирмишу и америчка десница и њихови инострани савезници као што је аргентински полуфашиста Милеј јесте – „човек је човеку вук“. Штавише, и „народи су народима вукови“, што јасно показује Трампов арогантан однос према суседним земљама.
Али најзанимљивије питање, по мом мишљењу, односи се на став нове вашингтонске администрације према таквој вредности као што је „хуманизам“. Наше доба суочава нас са најхитнијим питањима о суштини човека, о значају његове личности, о томе да ли ће човек опстати у свом садашњем облику на фону друштвених и технолошких иновација.
Руске традиционалне вредности су између осталог усмерене против тренда дехуманизације који се манифестовао на Западу. И чинило се да се Трамп у овој борби за човека доживљава као савезник. Међутим, његов традиционализам иде руку под руку са прогресивизмом који персонификује Илон Маск. А у контексту горе поменутог дефицита вредности, јавља се сумња да и гигантске владине инвестиције које Трамп намерава да уложи у промоцију вештачке интелигенције, и широка овлашћења која ће се експлицитно или имплицитно прелити у технолошке корпорације (које већ називају „новим феудалцима“), на крају ће послужити за јачање контроле над појединцем.
Стиче се утисак да се у односу на проблем човека Запад креће, да употребим израз Игора Шафаревича, „преко два пута до једне литице“. Лево-либералне снаге настоје да промене људску природу користећи психофизиолошке методе (пропаганда промене полова, измишљање на десетине родова уместо природне идеје мушкарца и жене, друштвени терор у име мањинских права или борба против глобалног загревања, итд.). У овом случају, аутономија личности се уништава услед ерозије идентитета и замене индивидуалности припадношћу групи.
Истовремено, западна десница (техно-десница) подрива човечност користећи информационе технологије. Развој вештачке интелигенције у вредносном оквиру који они предлажу доводи до тога да свака појединачна особа постаје, такорећи, неурон јединствене мреже глобалног ума. Човекова свест је потпуно замењена оним што му вештачка интелигенција нуди, он постаје неспособан да доноси било какве самосталне одлуке, његови поступци и преференције су унапред предвиђени.
Генерално, разлика између једних и других подсећа на разлику између тастера и сензорног управљача. Притом, на страни десничара, од којих се, по предању, очекује нека снисходљивост, резултат се постиже још суптилније. А пошто су САД још увек „демократија”, једном у четири или осам година постоји прилика да се „промене руке”, третирајући становништво час овако час онако.
И код нас у Русији се међусобно грде леви и десни, „црвени“ и „бели“, али ова борба има другачију осећајност. Чини ми се да ниједна од ових сила не задире у људску природу, па стога сваки такав спор може остати у оквирима човечности.
Историја прошлог века била је наклоњена Сједињеним Државама и немилосрдна према Русији. Сједињене Државе су само профитирале од глобалних катастрофа, укључујући два светска рата и распад СССР-а. Истовремено, руски народ и други народи наше земље претрпели су многе губитке и страдања. Али то не значи да смо само губили. Чини ми се да нам је то искуство омогућило да стекнемо нешто важно.
Прошавши кроз грађански и Велики отаџбински рат, кроз колективизацију и логоре, кроз трагедију разарања земље, и „црвени“ и „бели“, и они наши сународници који се у овом спору не опредељују, научили су – као нико други у модерном свету – да цене човечност. Сви ми са различитих позиција бранимо људско достојанство пред претњом дехуманизације, ма под којом маском се она скривала. И то је, чини ми се, основа нашег јединства.
Аутор: Игор Караулов
Превео: Желидраг Никчевић