Србија и србске земље

Они се боре за све нас

 

Да ли је могуће да смо као друштво дошли до тачке у којој је људски живот само статистика? Да ли заиста поново морамо да трпимо трагедију као што је она на железничкој станици у Новом Саду да бисмо схватили да је одговорност оних који владају овом земљом само илузија? Да ли је то крај наше наде, или је време да се коначно подигнемо и затражимо одговорност?

Као заваривач, данима сам са својим колегама радио на пројектима у железничкој станици, међу којима и на систему грејања. Нисмо приметили никакве проблеме са надстрешницом, јер је она изгледала стабилно, као да би требало да буде сигурна. Данима смо безбрижно стајали испод ње, верујући да ништа лоше не може да се догоди. Нажалост, ова несрећа, која је однела животе најмање 15 људи, указује на нешто много веће, на системску небригу, неспособност и корупцију власти, која је потпуно заборавила на људске животе у свом бездушном трку за профитом.

И док смо ми радили безбедно, сви смо мислили да је то само још један пројекат. Међутим, нико није помислио да би та надстрешница могла бити проблем, јер је над њом пролазила претња која је, на крају, однела живот. Учествовао сам у градилишту где је све било “у реду” према извештајима и плановима, али сада знамо да нису били у праву. Надстрешница  једноставно није била реконструисана како треба, остављени су стари бетонски слојеви и оптерећена је без обзира на њен век трајања. Иако су одговорни за њено стање, нису предузели ништа да би спречили трагедију.

Ова власт није само одговорна за занемаривање наших живота, она је одговорна за то што смо постали обичне статистике. Ова власт није способна да осигура безбедност својих грађана, да поштује њихове животе, да створи друштво у којем људи не страхују од тога да ли ће се кров изнад њихових глава срушити. Количина пропуста, занемаривања и неспособности које имамо као народ је застрашујућа.

И сада, студенти, ти храбри млади људи који су узели ствар у своје руке, излазе на улице. Они се боре за будућност коју ми, као народ, нисмо успели да обезбедимо. И они нису само борци за своје генерације, они се боре за све нас. За све оне који су уверени да је овај режим довео земљу на ивицу пропасти. Подржавам их и апелујем на све људе да се придруже борби. Јер, како другачије да одговоримо на све ово, ако не заједничким снагама?

Ако не изађемо на улице сада, ако не захтевамо одговорност и смену ове власти, онда ћемо бити свесни да смо сами себи допустили да ова неспособна банда уништи све што имамо. Који је још разлог да останемо пасивни? Какву још несрећу треба да доживимо да бисмо коначно схватили да нам не преостаје ништа друго него да се суочимо са овим режимом и скинемо га са власти?

Ми нисмо ти који треба да се плаше. Ова власт је та која треба да се плаши, јер има крв на рукама! Ако не одговоре за убијене, погинуле, повређене – онда ћемо сви ми бити ти који ћемо их стрпати тамо где им је  место. Боримо се заједно, јер једино тако можемо да спасимо ову земљу!

Моје колеге и ја сваки дан смо стајали испод те надстрешнице, безбрижно, као да је све у реду, као да нам ништа не може нашкодити. Нисмо се ни питали да ли је сигурна, јер нисмо ни знали да је опасна. Радили смо, пролазили, веровали да је то само део свакодневног живота. А могли смо бити ми ти који су погинули, могли смо бити ми под том надстрешницом тог дана. Нажалост, многи су платили цену те неодговорности. И док смо ми имали среће, ти људи нису. Ово није само њихова трагедија, ово је и наша, јер како је неко паметан рекао, СВИ СМО МИ ПОД НАДСТРЕШНИЦОМ.

Аутор: Немања Радојевић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!