Svetootačke pouke kao odgovori na savremena duhovna pitanja i nedoumice
Svjedoci smo najvećeg napada na Crkvu Hristovu u njenoj istoriji koji se događa upravo u naše vrijeme kroz jeres Ekumenizma. Sam momenat u kome se nalazimo i događaji koji se odvijaju pred običnog čovjeka stavljaju mnoga pitanja na koje najčešće odgovor izostaje.
Mijenja se način služenja Liturgije, episkopi se mole sa jereticima, čak se neki i pričešćuju sa njima, neki episkopi se hvale papinim prstenjem i križevima, latini predaju na Bogoslovskom fakultetu, Sv Justin kao literatura je izbačen sa Bogoslovskog fakulteta, progone se pravovjerni Episkop , sveštenstvo i monaštvo, mnogi episkopi idu u Vatikan po blagoslov, daju se čudne izjave, pričešćuje se od reda svako, izbačena je priprema za pričešće, krštavaju se transvestiti u drugi pol od onoga koji im je Bogom dat, vrh crkve podanički sarađuje sa bogobornom vlašću, krše se suštinska crkvena pravila itd, itd…
Svaki napad ,pa i ovaj na Crkvu, iziskuje određenu reakciju i djelovanje. Kroz naredna pitanja, a uz pomoć predanja i pouka svetih Otaca, odgovorićemo na neke dileme koje pred savremenog hrišćanina mogu doći.
Kako se ponašati prema episkopima i sveštenicima koji idu na molitve , hramove itd..sa katolicima i drugim ?
Sv. German II, Patrijarh Carigrada:
Zaklinjem sve ljude koji su istinska deca Pravoslavne Crkve da beže koliko god ih noge nose daleko od onih sveštenika koji su pali i priklonuli se Latinima niti da se okupljaju u crkvama sa njima, niti da primaju bilo kakve blagoslove iz njihovih ruku. Jer, bolje je za vas da se molite Bogu u vašim domovima sami, nego da odlazite u crkve zajedno sa onima što imaju latinski um.
A šta u slučaju da svešenik kaže da je to samo dijalog , da se nisu ničega odrekli u odnosu sa Latinima?
Sv. Marko Efeski:
Ali, ako oni kažu: „osmislili smo srednje rešenje (kompromis) između dogmi (Pravoslavnih i papističkih), i zahvaljujući tome ujedinili smo se sa njima, i postigli veliki uspeh, a da nismo morali ništa drugo da usvojimo sem što je u skladu sa običajima, i što smo primili (od Otaca).“ Upravo to je način na koji su mnogi od davnina bivali prevareni i zavedeni da slede one koji su ih odveli na liticu bezbožništva verujući da postoji srednje rešenje između dva učenja koje može da razreši očigledne suprotnosti, oni su bivali izloženi propasti.
Naš sveštenik kaže da se i katolici i protestanti spasavaju jer su i oni hrišćani, da li je to istina?
Sv. Jovan Zlatousti:
Mi znamo da je spasenje u posedu jedne Crkve, i da niko ko je izvan saborne Crkve ne može biti pričasnik vere Hristove, niti biti spašen… Niti mi nudimo makar i deo te nade bezbožnim jereticima, nego ih ostavljamo potpuno izvan te nade zaista, oni nemaju nimalo učešća u Hristu, nego uzaludno uzimaju za sebe to spasonosno Ime.
Takođe je rekao da ako nema blizu pravoslavnog hrama da na službu i pričešće možemo otići i u katolički?
Sv. Jovan Milostivi, Patrijarh Aleksandrije:
Nikada ni u kakvoj prilici ne povezujte se sa jereticima, i povrh svega, nikada ne učestvujte u Svetoj Pričesti sa njima, čak ako bi ostao bez pričesti celog svog života, jer u datim okolnostima ne možeš pronaći zajednicu saborne Crkve. Jer, kao što smo venčani sa ženom u ovom materijalnom svetu, i zabranjeno nam je Božjim zakonima da je napustimo i sjedinimo se sa drugom ženom, iako moramo provesti mnogo vremena u nekoj udaljenoj zemlji, za šta bi bili kažnjeni ako narušimo naša obećanja (venčana), kako ćemo onda, budući da smo ujedinjeni sa Bogom kroz Pravoslavnu veru i sabornu Crkvu – kao što Apostol reče: ‘… jer vas obrekoh mužu jednome, da devojku čistu izvedem pred Hrista’ (2 Kor 11,2) – kako ćemo izbeći kaznu, koja u veku koji nadolazi, čeka jeretike, ako okaljamo Pravoslavnu i svetu veru kroz bludničenje sa jereticima?
Zajedničarenje se zove tako, jer onaj koji je zajedničar ima zajedništvo, i u skladu je sa onima sa kojima je u zajedništvu. Zato vas molim najiskrenije, deco, nikada ne idite ni blizu propagatora jeresi da zajedničarite tamo.
Moj sveštenik služi ispravno i ne ide kod katolika, međutim u zajednici je sa svojim episkopom i uredno pominje patrijarha , da li ići kod njega?
Sv. Vasilije Veliki:
Ako se neki pretvaraju kao da ispovedaju zdravu veru, no opšte sa drugačije mislećima (sa jereticima), takve ako ni posle opomene ne prestanu, ne samo da ih ne treba imati u opštenju, nego ih ni braćom ne nazivati.
Neki od sveštenika javno pričešćuju latinske sveštenike u proavoslavnim crkvama , na to niko ne reaguje , da li je to zabranjeno?
Sv. Jovan Damaskin:
Sa najvećom svojom pažnjom pazite da ne primite Pričest ili da ga date jereticima. „Ne dajte psima svetinje,“ kaže Gospod. „Niti bacajte bisere pred svinje,“ jer time postajemo učesnici njihovog besčašća i osude.
Moj sveštenik je jako dobar čovek i svi ga mnogo vole, međutim nikada nam nije pominjao ništa u vezi problema ekumenizma i u zajednici je sa onima koji se mole sa latinima?
Sv. Teodor Studit:
Čak ako bi neko podelio svo svoje imanje na ovom svetu, a ostao u zajednici sa jeresima, on ne može biti prijatelj Božji, nego je neprijatelj….
Zlatousti jasno tvrdi da su ne samo jeretici, nego i oni koji su u zajednici sa njima, neprijatelji Božji.
Videli smo da novi patrijarh Porfirije ljubi ruku papi i na dosta mesta se molio sa njima, mišljenje o tome?
Sv Justin Popović:
Nije li još Sveti Sava u njegovo vreme, pre sedam i po vekova, nazivao rimokatolicizam ” latinska jeres”. A koliko je od tada novih dogamata papa izmislio i “nepogrešivo” odogmatio! Stoga, ako smo pravoslavni, i želimo ostati pravoslavni, onda stav Svetoga Save, Svetog Marka Efeskog, Svetog Kozme Etolskog, Svetog Jovana Kronštatskog, i ostalih svetih Ispovednika i Mučenika i Novomučenika Pravoslavne Crkve, mora biti i naš stav prema rimokatolicima i protestantima, od kojih ni jedni ni drugi ne veruju pravilno i pravoslavno u dva osnovna dogmata hrišćanska: u Svetu Trojicu i u Crkvu.
…. Svoj stav prema jereticima, – a jeretici su svi koji su nepravoslavni -, Crkva Hristova je jednom za svagda odredila preko Svetih Apostola i Svetih Otaca; to jest preko svetog Bogočovečanskog Predanja, jedinstvenog i neizmenljivog. Po tome stavu: pravoslavnima je zabranjeno svako molitveno opštenje i druženje sa jereticima.
Sv Kozma Etolski:
Papu da proklinjete, jer je on uzrok svih zala.
Moj nadležni episkop radi stvari koje su nekada bile nedopustive, kako da se ponašam prema njemu?
Sv. Fotije Veliki:
Da li je pastir jeretik? Onda je on vuk! Moraš da pobegneš od njega, i ne daj se prevariti i ne prilazi mu čak ako je naizgled miran i ljubazan. Beži od zajednice i priče sa njim onako kako bi pobegao od otrovne zmije.
Sv. Atanasije Veliki:
Hodeći nezabludivim i živonosnim putem, iskopajmo oko koje nas sablažnjava, ne telesno već umno. Ako se, naime, Episkop ili prezviter, koji su oči Crkve, neblagočestivo ponašaju (u ovom slučaju se misli na jeres) i sablažnjavaju narod, treba se izdvojiti od njih. Bolje se, dakle, bez njih okupljati u nekom molitvenom domu nego li sa njima biti svrgnut kao sa Anom i Kajafom u Geenu ognjenu.
Kako pravilno cijeniti pastire da li prema njihovom moralu i ličnim osobinama ili samo po onome što je njihova služba?
Sv. Jovan Zlatousti:
Kako to da Pavle kaže: „Slušajte učitelje svoje i pokoravajte im se,“ (Jev 13,17) nakon što je ranije rekao: „Gledajte na svršetak njihova življenja, i ugledajte se na vjeru njihovu…“ (Jev 13,7) Zašto bismo ga onda, ako je on nečastan, slušali? Nečastan? U kom smislu? Zaista ako je u vezi stvari oko Vere, beži i izbegavaj ga, ne samo ako je običan čovek, nego čak ako bi bio Anđeo koji je sišao sa Neba, a ako je u vezi njegovog života, nemoj biti preterano radoznao.
Ali ipak su oni sveštenici, episkopi, patrijarsi?
Sv. Grigorije Palama:
Oni koji su od Crkve Hristove su oni koji su od Istine, a oni koji nisu od Istine, nisu ni od Crkve Hristove… jer nam je rečeno da ne razdvajamo Hrišćanstvo po ljudima koji imaju Crkvena zvanja, nego po Istini i tačnosti njihove vere.
Ekumenisti su sada u većina u pravoslavnom svijetu ispovednika poput vladike Artemija i njegovih monaha je malo, šta to znači?
Atanasije Jevtić[1] :
Mi znamo iz istorije Crkve, da prava vera, Crkva pravovernih, često nije bila u većini u odnosu na jeretike. `Malo stado` Hristovo, po rečima Georgija Florovskog, bivalo je u istoriji, i sigurno će još biti u apokaliptičkoj budućnosti, zaista u manjini i potiskivano u `pustinju`. Ali to ne znači da je istina bila na strani one jeretičke većine. Samoočevidna u Crkvi istina i ne zavisi od količine, od `sabornosti` u lažnom, demokratskom smislu te reči. Zar je u vreme pred Nikejski sabor istina bila na strani velikog skupa arijanstvujućih episkopa, ili na strani đakona Atanasija Aleksandrijskog? Ili pak, posle sabora, Crkvu je takoreći predstavljao sam sv. Atanasije Veliki. Nekoliko vekova kasnije, Sveti Maksim Ispovednik takođe je bio u manjini; pa nešto kasnije Sveti Jovan Damaskin; i još kasnije Sveti Marko Efeski.
Kada se bunimo protiv episkopa koji nas uče novotarije i koji ekumenišu neki nam kažu da se ljutimo i odvajamo od crkve, mišljenje o tome?
Atanasije Jevtić [2] :
Netačno je i shvatanje onih koji smatraju da u Crkvi samo jerarhiaja, i to samo u stepenu episkopa, ima nepogrešivost, ili `monopol crkvenosti`. Nijednom episkopu sam taj čin ne obezbeđuje ortodoksiju, to mi znamo iz istorije Crkve. Ali, pošto su još sveti apostoli odlučili da sabornu istinu Crkve izražavaju saborom episkopa (sr. D. Ap. 15.6) to je onda postalo nasleđe Crkve, jer Crkva mora na neki način izražavati sebe. Ti sabori Crkve, ponavljamo, dolaze od saborne prirode same Crkve; sabori su od sabornosti, a ne obratno. Uz to još. zna se da su učesnici tih sabora bili mnogi svetitelji Božji. Treba se setiti da su među tim episkopima na saborima bili i takvi episkopi kao što su: sv. Nikolaj Mirlikijski, sv. Atanasije Aleksandrijski, sv. Spiridon Čudotvorac i drugi. Uostalom, mi znamo i primere kada nisu samo episkopi bili nosioci pravoslavlja (sv. Maksim Ispovednik, sv. Damaskin, sv. Teodor Studit). Nije li, kako skoro napominje grčki bogoslov Trembela, crkveni narod u vreme imperatora Iraklija, imajući na čelu dva monaha – Sofronija i Maksima – svrgnuo i anatemisao vaseljenskog patrijarha i rimskog papu. U vreme pak Florentinskog sabora taj isti pravoslavni narod srušio je uniju, imajući za rukovodstvo jednog episkopa – sv. Marka Efeskog. Nije, dakle, episkop `monopolisao crkvenost`, nego, da se poslužimo rečima pravoslavnog svetootačkog bogoslova – Homjakova: `Crkva je pravo formulisanja svoje vere predala svojim starešinama episkopskog čina, zadržavši, ipak, za sebe pravo da proveri formulu, koju oni usvajaju`. Zato je, veli on na drugom mestu, `sva Crkva primala ili odbacivala odredbe sabora, s obzirom na to da li su te odredbe saglasne ili protivne njenoj veri i njenom predanju, i davala naziv vaseljenski samo onim saborima, čije je odluke priznavala za izraz svoje unutrašnje misli. Na taj je način sabor vaseljenski postajao glas Crkve.`
Neki episkopi i sveštenici ne idu baš često na te molitve i nisu baš istaknuti ekumenisti , kako se prema njima odnositi?
Sv. Fotije Veliki:
Svi smo obavezni da se pridržavamo svega što je zajedničko za sve, i povrh toga, onoga što se odnosi na veru, gde i malo odstupanje predstavlja činjenje smrtnog greha.
Sv. Jovan Zlatousti:
Činjenica da se ne obaziremo na male stvari je uzrok svih naših patnji i zato što omanje greške izbegnu korekciju, veće greške se pojavljuju. Kao što na telu, zanemarivanje rana uzrokuje groznicu, infekciju i smrt, tako i na duši, omanja zla koja zanemarimo otvaraju vrata većem zlu… Da je pravilna ispravka data onima koji su pokušali da se udalje od božanskih reči, i promenu neke male detalje, to bi sprečilo pojavu epidemije, i oluja ne bi prekrila Crkvu jer onaj koji preokrene čak i ono što je minorno u zdravoj veri, izazvaće rušenje svega.
Zbog čega bi mene zanimalo što neko papi ljubi ruku,i što se moli sa nekim jereticima, ja sam običan vernik?
Sv. Teodor Studit:
Zapovest je Gospodnja da ne ćutimo kada je vera u opasnosti. Kada je vera u pitanju, ne možemo reći: „Ko sam ja? Sveštenik, vladar, vojnik, seljak, siromah? Nemam ja šta da kažem ili se brinem oko toga.“ Nikako! Stene da proplaču a ti da i dalje ćutiš i budeš nezainteresovan?
….
Bolje ti je dati da ti se jezik otseče, nego li ćutati kada pokušavaju pravu veru da iskvare.
….
Ne samo da onaj koji poseduje znanje ima obavezu da propoveda i uči Pravoslavne dogme, nego čak i onaj koji je u redovima učenika ima obavezu da ispoveda Istinu odlučno i otvoreno.
Možda ne bi trebalo da se svađamo oko ovih stvari ili da se delimo?
Sv. Teodosije Kijevski:
Živite u miru ne samo sa svojim prijateljima, nego i sa neprijateljima, ali samo sa svojim ličnim neprijateljima, a ne i sa neprijateljima Božjim.
Sv. Fotije Veliki:
Postoji jedna saborna i apostolska Crkva Hristova, ne više, čak ne ni dve, skupine izvan te su sinagoge bezbožnika i sinodi otpadnika koji ne misle, ne veruju i ne ispovedaju (veru) kao mi istinski Hrišćani.
Sv. Grigorije Niski:
Bolji je gromoglasni rat nego mir koji odvaja ljude od Boga… neslaganje oko pobožnosti je bolje nego emocionalni sklad (bez pobožnosti).“
Možda je prigovaranje episkopima i sveštenstvu zbog jeresi ekumenizma osuđivanje , a osuđivanje je veliki grijeh?
Arhepiskop Averkije Taušev:
Kakvo je to strašno, mračno lukavstvo!
Kakvo je to farisejsko licemerje!
„Baš nikoga ni za šta osuđivati“ – takvome nastrojenju u savremenom hrišćanskom društvu i streme sluge dolazećeg Antihrista, kako bi mogli lako i neometano da rade na stvaranju povoljnih uslova za skoro zacarenje njihovog gospodara u svetu.
Može li u naše vreme ijednom časnom i savesnom hrišćaninu da ne bude jasno da je bezuslovno „svepraštanje“ potrebno samo neprijatelju Hristovom – Antihristu, ako bi ljudi konačno izgubili osećaj za razlikovanje dobra i zla, kako bi se pomirili sa zlom, prihvatili ga svojom voljom a potom prihvatili i samoga Antihrista i ne pomišljajući na borbu?
To nije ništa drugo do licemerno, farisejsko lukavstvo neprijatelja koji je žedan naše propasti!
Šta je u stvari ekumenizam koji naši episkopi hvale i propagijaru?
Jeromonah Serafim Rouz:
Danas cilj neprijatelja ljudskog roda nije samo da odvoji verne od puta spasenja kojim ga vodi Crkva Hristova, već da stvori vlastitu „crkvu hristovu“, i da pretvori samo Telo Hristovo u jednu ekumensku organizaciju, kako bi na taj način pripremio dolazak svog izabranika – Antihrista…
Sv.Justin Popović:
Ekumenizam je zajedničko ime za psevdohrićanstva, za psevdocrkve Zapadne Evrope. U njemu su srcem svojim svi evropski humanizmi, sa papizmom na čelu. A sva ta psevdohrišćanstva, sve te psevdocrkve nisu drugo već jeres do jeresi. Njima je zajedničko evanđelsko ime: svejeres.
Da li nam Crkva svojim zakonima dozvoljava da se odvojimo od jeretičkih ekumenskih pastira?
15. kanon prvodrugog Carigradskog sabora:
A oni, koji se odeljuju od opštenja sa svojim episkopom zbog kakve jeresi, koja je od svetih sabora, ili Otaca osuđena, to jest kad on javno propoveda jeres i otvoreno o njoj u crkvi uči, takvi ne samo što neće podleći kazni po pravilima za to, što su prije sabornoga razbora odelili se od takvoga episkopa, nego će naprotiv biti zaslužni časti koja pravoslavnima pristoji. Jer oni nisu osudili episkope, nego nazoviepiskope i nazoviučitelje, niti su raskolom porušili jedinstvo Crkve, nego naprotiv pohitali su da oslobode Crkvu od raskola i razdeljenja.
Šta u suštini znači biti član Crkve?
Sv Justin Popović:
Član si Crkve? -To znači : stalno si sa svima svetima , a preko njih sa čudesnim i čudotvornim Gospodom Hristom.
Sv. Maksim Ispovednik:
Crkva je pravilno ispovjedanje vjere.
Sv Ignjatije Brjančaninov:
Crkava će ostati, sa svim obećanjima koja joj pripadaju i sa punoćom blagodati, čak i ako u njoj ostane samo jedan episkop sa malim brojem verujućih.
Svi ostali će biti „uzdrmani“ i „pašće“, biće „nadvladani vratima pakla“, bez obzira na to što će nastaviti da sebe nazivaju „crkvom“.
Mnogi su vjernici zbunjeni kako da se ponašaju u ovoj situaciji?
Starac Grigorije sa Dohijara, bratić i učenik starca Josifa Isihaste[3]:
Hrišćani bi trebalo da budu povezani i da ne pristaju na ekumenizam, da ne pristaju na ekumensku crkvu, da ne žele ići tim putem. I ukoliko jerarhija nastavi sa ekumenizmom treba da izađete iz takve „crkve“. Možete napisati i pismo patrijarhu ili episkopu da vi ne želite u ekumenističku crkvu. To je što vijernici mogu da urade. No da mi tonemo u jeres ekumeizma u to nema sumnje , korak po korak.
Kako vijernik da pokaže otpor prema svom sveštenstvu?
Vladika Artemije:
Tako što neće ići u tu „crkvu“.
[1] Odstupanje od citiranja sv Otaca ovdje vršimo opravdano i dajemo citat Atanasija Jevtića dok je još bio pravoslavan.
[2] Isto 1, citat od nekada pravoslavnog episkopa ,a danas ljutog ekumeniste Atanasija Jevtića.
[3] Ovo pitanje starcu postavljeno je prije više od 10 godina..
Izvor: https://pravoslavljepzv.wordpress.com/
