Sveti Jovan Zlatousti: O muželožništvu (homoseksualcima)
..Znaj da i bezumni i obuzeti bolešću ludila mnogo muče sami sebe i, bivajući u žalosnom stanju, podjednako se i smeju i raduju svojim delima, koja kod drugih ljudi izazivaju plač nad ovim bolesnicima. Ali mi ne govorimo da su oni zbog toga oslobođeni od kazne. Naprotiv, baš zbog ovoga oni se nalaze u užasnom mučenju, a to je, da nisu svesni svoga položaja. Ne treba bolesni da sude o stanju dela, nego zdravi…
„Zato ih predade Bog u sramne strasti. Jer i žene njihove pretvoriše prirodno upotrebljavanje u protivprirodno. A isto tako i muškarci stavivši prirodno upotrebljavanje žena, raspališe se željom svojom jedan na drugoga, muškarci sa muškarcima čineći sram, primajući na sebi odgovarajuću platu za svoju zabludu“. (Rimljanima 1:26-27)
Prema tome, sve strasti su sramne, no naročito je sramna bezumna ljubav (muškarca prim.prev) prema muškarcima, zato što u tim gresima duša strada i ponižava se više nego telo u bolestima.
Pogledaj kako Apostol i ovde lišava neznabožce oproštaja, rekavši o ženama slično onome što je rekao o učenju: pretvoriše prirodno upotrebljavanje. Niko ne može reći, govori Apostol, da su one do ovoga došle, budući lišene uobičajenog načina sjedinjenja, i još da su se predale ovom tako neobičnom besnilu zato što nisu mogle da zadovolje svoju pohotu. Jer je moguće pretvoriti samo ono što imaju, kao što je Apostol i rekao u slovu o učenju: zamijeniše istinu Božiju lažju.
Takođe isto, ali unekoliko drugačije, Apostol je rekao i o muškarcima: osšavivši prirodno upotrebljavanje žena. I ženama i muškarcima on podjednako oduzima mogućnost opravdanja, okrivljujući ih ne jedino zato što su oni imali nasladu i, ostavivši to što su imali okrenuše se drugome, nego i zbog toga što prezrevši prirodni način pribegli su protivprirodnom.
Ali ono što je protivprirodno, većma je neumesno i neprijatnije, tako da se ne može nazvati zadovoljstvom. Znaj da je istinsko zadovoljsto saobrazno sa prirodom, a kada Bog ostavi (nešto ili nekoga, prim.prev), onda sve dolazi u nered. Usled ovoga, kod neznabožaca nije samo učenje bilo satansko, nego je i njihov život bio đavolski.
Kada je Apostol govorio o učenju, onda je on ukazao na svet i čovečji razum, rekavši da su ljudi silom razumevanja, danog im od Boga, i posredstvom svega vidljivoga, mogli podići se do Tvorca. No, nisu ovo poželeli, i ostali su bez opravdanja. A ovde, umesto sveta, on ukazuje pa zadovoljstvo, saobrazno sa prirodom, kojim su oni sa većom slobodom i sa većom prijatnošću mogli da se naslađuju, oslobodivši se stida.
Ali, neznabožci ne poželevši ovo i povredivši samu prirodu, obreli su se izvan svake mogućnosti za opravdanje. Sramnije od svega je to, što su i žene stremile takvim odnosima, od kojih bi trebalo da se stide više nego muškarci. I ovde je dostojna divljenja Pavlova blagorazumnost, zapravo to, kako je on, napadajući na dva oprečna dela sa svom tačnošću dostigao svoj cilj.
Znaj da je on hteo i da se izrazi pristojno i da trone slušatelja, ali jedno i drugo nije bilo moguće; jedno se drugome preprečivalo. Izrazivši se pristojno, nemoguće je tronuti slušatelja; a da bi isti bio snažnije poražen, bilo je potrebno jasnije predstaviti delo u svoj njegovoj nagoti. No, razumna i sveta duša Pavlova sa tačnošću je savladala i jedno i drugo. Osnažila je optužbu imenom prirode i poslužila se ovom rečju kao nekakvim pokrovom za pristojnost govora.
Prema tome, pomenuvši najpre žene, Apostol zatim govori o muškarcima: a isto tako i muškarci ostavivši prirodno upotrebljavanje žena. Dokaz krajnje iskvarenosti je razvraćenost oba pola, kada muškarac, koji je postavljen za učtitelja ženi, i žena, kojoj je zapoveđeno da bude pomoćnica mužu, jedno prema drugome postupaju kao neprijatelji.
Primeti još, kakve snažne izraze upotrebljava Apostol. Nije rekao da su oni gajili uzajamnu ljubav i žudnju, nego – raspališe se željom svojom jedan na drugoga. Primećuješ li da je sve proizišlo od preobilja žudnje, koja je pokazala da nema snage da ostane u svojim sopstvenim granicama? Sve one koji prestupaju Bogom ustanovljene zakone, žudnja podstiče na ono što je neobično i protivzakonito.
Kao što mnogi, izgubivši potrebu za uobičajenom hranom, neretko jedu zemlju i kamenčiće, a drugi, mučeni silnom žeđu često piju prljavu vodu, tako su i neznabošci uzavreli ovom protivzakonitom ljubavlju. Ako pak ti upitaš: otkuda tolika napregnutost strasti? – Odgovaram: otuda što ih je Bog ostavio. A od čega je proizašla ova bogoostavljenost?
Od bezakonja onih koji ostaviše Boga. Muškarci sa muškarcima čineći sram. (St. 27). 2. Ti pak, (govori Apostol), čuvši o tome da se oni raspališe, ne pomišljaj da je u njih bila samo jedna bolest žudnje. Sve prevashodno zavisi od nemarnosti, koja je i raspaljivala strasti. Stoga on nije rekao sablaznivši se, ili – pavši [1](Gal. 6.1), kako se uostalom izrazio na drugom mestu. A kako se izrazio ovde? Čineći.
Oni nisu greh smatrali zanimanjem prostim, nego takvim, da su ga sa revnošću svršavali. Apostol takođe nije rekao – žudnja, nego prvenstveno – sram, zato što su oni posramili prirodu i narušili zakone. Pogledaj, kakva je velika smetenost proizašla od ove i druge strane.[2]
Ne samo da se glava izmestila dole, nego su i noge gore. Ljudi su postali neprijatelji sami sebi i jedni drugima. Jer su pronašli nekakvu žestoku borbu. koja bezakonjem prevazilazi svaku međusobnu razmiricu: borbu mnogorazličnu i raznovidnu. Svi ovi sujetni i prestupnici razdelili su je na četiri vida, tako da ova borba između njih nije bila dvojna, ili trojna, nego u četiri vida. Rasudi sam.
U dvojnom sukobu podrazumevam učesnike ženu i muža, jer je trebalo sastaviti jedno, kao što je rečeno: biće dvoje jedno telo (Post. 2.24). A ovo je pobuđivano željom za opštenjem, koje je i sjedinjavalo oba pola jedan sa drugim. Đavo pak, istrebivši ovu uzajamnu sklonost i davši joj drugi smer, na ovaj način razdelio je polove među sobom i protivno zakonu Božijem, iz jedne celine načinio je dva dela.
Znaj da je Bog rekao: i biće dvoje jedno telo; no đavo je jedno telo razdvojio na dva. Ovo je prva borba. Međutim opet, svaki od ova dva dela zaratili su kako sami sa sobom, tako i jedan protiv drugoga. Zato što su žene počele da nanose sramoćenje ne samo muškarcima nego i ženama.
A muškarci su ustajali jedan na drugoga i protiv ženskoga pola, kao što se uobičajeno i događa u bilo kakvoj noćnoj bici. Vidiš li drugu i treću borbu, četvrtu i petu?
Ali postoji još jedna; osim ovde rečenoga, oni su ustali i na samu prirodu. Pošto je đavo video da sama žudnja više od svega sjedinjuje polove, zato se i postarao da razori ovaj savez kako bi uništio ljudski rod ne samo protivzakonitim rasipanjem semena, nego i uzajamnom borbom i pobunama; primajući na sebi odgovarajuću platu za svoju zabludu (St. 27).
Pogledaj kako Apostol opet prelazi na istočnik zala – nečastivo učenje, i govori da je sram bio plata za ovo bezakonje. Apostol govoreći o paklu i kaznama, da ne bi ljudima nečastivim koji izabraše ovakav život, pokazao se da ne zaslužuje poverenje pa čak i smešan, objašnjava da samo ovo zadovoljstvo sadrži kaznu. Nemoj se čuditi zbog toga što oni ovo ne osećaju, nego još i isprobavaju nasladu.
Znaj da i bezumni i obuzeti bolešću ludila mnogo muče sami sebe i, bivajući u žalosnom stanju, podjednako se i smeju i raduju svojim delima, koja kod drugih ljudi izazivaju plač nad ovim bolesnicima. Ali mi ne govorimo da su oni zbog toga oslobođeni od kazne. Naprotiv, baš zbog ovoga oni se nalaze u užasnom mučenju, a to je, da nisu svesni svoga položaja. Ne treba bolesni da sude o stanju dela, nego zdravi. Zna se da je u prošlosti takvo delo smatrano čak za zakonito.
Jedan neznabožački zakonodavac zabranio je robovima da se mažu uljem po suvom telu i da imaju mladiće radi grešenja, davši takvu čast, a bolje reći sramotu, samo slobodnima. Uopšte, neznabožci ovo delo ne smatrahu za bestidno. Nego za počasno i veoma uzvišeno; i to u takvoj meri da robovima (lišenim slobode, prim. prev.) davahu slobodu samo za njega. Tako je mislio „mudri“ narod atinski i „veliki“ Atinjanin Solon. Moguće je pronaći i mnogo drugih filosofskih dela koja su zaražena ovom bolešću. Međutim, zbog ovoga mi nećemo ovakvo delo nazvati zakonitim.
Naprotiv, izjavljujemo da su u žalosnom položaju i dostojni mnogih suza ljudi koji doneše ovaj zakon. Ono što čine bludnice gadno je, a bolje je reći: najgadnije delo čine muželožnici. Telesni odnos sa bludnicama, premda je bezakonito, ali je prirodno.
A muželoštvo je i protivzakonito i protivprirodno. Kada ne bi bilo geene, i kada ne bi pretila kazna, onda bi ovo delo bilo gore od svake kazne. Ako se oni naslađuju, onda ovo govori samo o pojačanju kazne. Ako bih video da trči nag čovek koji je svo svoje telo izmazao prljavštinom, i ne samo da se ne stidi nego se još i hvali time što je učinio, ja se ne bih radovao zajedno sa njim. Plakao bih zbog njega više nego on sam, jer on ne oseća svoj stid.
Da bih vam jasnije predstavio porugu, čujte od mene i drugi primer. Recimo da se neko uverio u krivicu device da je u svojoj spavaćoj sobi imala sparivanje sa nerazumnim životinjama. Ako i posle toga nastavi da se naslađuje takvim sparivanjima, nije li tada dostojna suza prvenstveno usled toga što nije mogla da se izbavi od ove bolesti, ne uviđajući porok?
Svakako, ovo je svima jasno. Ako je ovo bezakonje teško, onda i ono (muželoštvo) nije manje od prvoga, jer žalosnije je trpeti porugu od svojih nego od drugih. Ja tvrdim da su ovi (muželožnici) gori od ubica, jer je bolje umreti nego živeti posle takve poruge. Ubica odvaja dušu od tela, a ovaj pogubljuje i dušu skupa sa telom. Ni jedan od bilo kakvih grehova kije ravan ovome bezakonju. Oni koji padaju u njega, kada bi shvatali šta čine, primili bi bezbrojne smrti samo da se ne podvrgu ovome grehu.
Ništa, ništa nije nerazumnije i teže od ovakve poruge. Ako je Pavle rasuđujući o bludu, rekao: svaki grijeh koji čovjek učini van tijela je, a koji bludniči svome išjelu griješi (1. kor. 6.18), onda šta reći o ovom bezumlju koje je toliko gore od bluda, da ga je nemoguće izraziti. Ne kažem da si ti samo postao žena, nego više od toga: ti si uništio svoje postojanje kao muškarac,[3] u žensku se prirodu nisi izmenio, a onu koju si imao nisi sačuvao. Postao si opšti izdajnik i jedne i druge prirode, dostojan izgnanja i od muškaraca i od žena, i da budeš kamenovan jer si povredio jedan i drugi pol.
Da bi ti shvatio kako je velik ovaj greh, zamisli sledeće; ako bi neko došavši kod tebe rekao ti da će tebe čoveka pretvoriti u psa, zar ne bi pobegao od njega, kao od najštetnijega čoveka? Ali evo, ti si samoga sebe od čoveka pretvorio, ne u psa, nego u životinju prezreniju od psa. On je još i podesan za nešto, a onaj ko se predao razvratu ni za šta nije upotrebljiv.
Kaži mi dakle, ako bi neko zapretio da će učiniti da muškarci nose i rađaju decu, zar se mi ne bismo ispunili gneva? Ali evo, oni koji se predaju takvome grehu sami sa sobom postupaju kudikamo gore. Jer oni se ne samo, kao prvo, pretvaraju u žensku prirodu, nego, kao drugo, ostajući muškarci postaju žene, a bolje je reći ne ostaju ni jedno ni drugo. Ako želiš da saznaš prekomernost zla i u drugom vidu, onda upitaj, zašto zakonodavci kažnjavaju one, koji uškopljuju druge, i saznaćeš da ni za šta drugo, nego za osakaćenje prirode (oni ovo čine, prim.prev).
Oni koji škope druge, ne nanose čoveku toliko porugu (kolika se nanosi muželoštvom), zato što su uškopljeni i posle uškopljenja u mnogim slučajevima korisni. Međutim, ništa nije nepotrebnije od muškarca koji je postao bludnica. Zato što ne samo duša, nego i telo koje je dopustilo takvu porugu postaje ništavno i dostojno izgianja od svuda. Kakve li su geene dovoljne za takve!
Ako ti, čuvši o geeni, smeješ se i ne veruješ, onda se priseti ognja sodomskoga. Zaista i u sadašnjem životu vidimo priličje geene. Pošto su mnogi bili potpuno spremni da ne poveruju onima koji se javiše po vaskrsenju i objaviše da i sada postoji oganj neugasivi. onda ih je Bog urazumio događajima iz sadašnjega života. Takav (događaj, prim.prev) je bio sažeženje Sodoma i istrebljenje ovoga ognjem, o čemu znaju oni koji su bili tamo i sopstvenim očima videli tragove božanske kazne i nebeskih munja. Pojmi dakle kako je velik bio greh koji je pobudio geenu da se javi prevremeno.
Sa druge strane, pošto su mnogi prezirali reči (o geeni), Bog im je na delu pokazao njeno priličje u nekom novom vidu. Kiša ona bila je neobična, kao što je i sparivanje Sodomljana bilo protivprirodno. Ona je natopila zemlju kao što je i pohota navodljavala njihove duše. Ova kiša bila je, po svome dejstvu, suprotna običnoj kiši; jer ne samo da nije pokrenula zemlju da proizrasta plodove, nego je istu učinila nesposobnom da prima semena. Takvo je bilo i sparivanje muškaraca Sodomljana, koje je njihova tela činilo još besplodnijim.
Šta je gnusnije, šta je odvratnije od takvoga muškarca koji je postao bludnica? Kakva jarost, kakvo bezumlje? Od kuda je prodrla ova pohota koja je povredila ljudsku prirodu čak toliko, koliko je ni njeni neprijatelji ne ba povredili? Bolje je reći da je toliko užasnija ova pohota od neprijatelja, koliko je duša prevashodnija od tela.
O, vi, koji ste besmisleniji i od beslovesnih, koji ste bestidniji i od pasa! Jer kod ovih nikada ne biva takvo sparivanje jer priroda zna za granice. A vi, sramoteći svoj rod, učinili ste ga beščasnijim i od nerazumnih stvorenja. Stoga, otkuda je proizašlo ovo zlo? Od raskošnoga života, od neznanja Boga. Uvek kada ljudi odbacuju strah Božiji, ostavlja ih i svako dobro.
Zato, da toga ne bi bilo, imajmo pred očima istinski strah Božiji. Ništa tako ne pogubljuje čoveka ako se otpusti od ovoga sidra, a ravno tome, ništa ga toliko ne spasava, kao ako se drži za njega. Ako mi, imajući pred očima čoveka, sa manjom rešenošću pristupamo gresima, a često ne činimo ništa neumesno stideći se više od poštovanih slugu, onda rasudi, kakvom ćemo se bezopasnošću mi koristiti tada, kada pred očima budemo imali Boga.
Vaistinu, pri takvom našem nastrojenju nigde đavo neće napasti na nas jer bi njegov trud bio beskoristan. Kada đavo primeti da mi bludimo izvan i plovimo bez uzda, onda on, posluživiš se našom inicijativom, na kraju zadobija mogućnost i da nas sasvim odvoji od stada. Nemarne sluge, koje ostavivši neophodna dela na koja su ih gospodari poslali na trgove, i bez potrebe i uzalud počnu da se zadržavaju sa prolaznicima, trošeći ovde slobodno vreme, pretrpeće štetu. Ovakvoj šteti i mi ćemo biti podvrgnuti kada budemo odstupili od zapovesti Božijih.
Evo i mi stojimo i divimo se bogatstvu, lepoti tela i ostalome što se nas ne tiče. Isto kao one sluge koje gledaju predstave mađioničara, a zatim vrativši se kući kasno, trpe tamo žestoke batine. A mnogi, povodeći se za drugima koji čine slične nepotrešptine, čak su ostavili put koji leži pred njima. Ali nemojmo tako raditi, jer smo mi poslani da svršimo mnogo neophodnoga. Ako dakle zanemarimo ovo i, zaustavivši se, počnemo sa divljenjem da posmatramo na nepotrebne predmete, onda naprasno i uzaludno izgubivši sve svoje vreme, mi ćemo se izložiti žestokoj kazni.
Ako želiš da se zanimaš, treba da su pred tobom stvari kojima ćeš se zapanjeno diviti i posmatrati ih sve vreme, koje nisu dostojne smeha, nego divljenja i mnogih pohvala. Međutim, ako počneš da se diviš onome što je smešno, i sam ćeš postati smešan, pa čak i gori od smehotvoraca. Beži brzo dalje da se ne bi podvrgao ovome.
Reci mi, dakle, zašto stojiš sa zapanjenošću gledajući na bogatstvo i spreman si da poletiš ka ljemu? Šta vidiš na njemu divno i dostojno zadržavanja tvojih pogleda? Da li su to konji ukrašeni zlatom, i sluge-Varvari, ili evnusi, skupa odeća i u njoj sladostrasna duša, podignute uvis obrve, ili trčanje i metež? Nije valjda da je sve to dostojno divljenja?
Čime se ovi ljudi razlikuju od bednih, koji igraju na trgovima i sviraju na sviralama? Oni, obuzeti silnom glađu zbog nedostatka vrlina igraju svoju igru, koja je smešnija od igre bednih, tako trčući i obrćući se po raskošnim gozbama, po kućama nepotrebnih žena, zatim u masu laskavaca i besposličara. Premda su i u zlato odeveni, no u žalosnom su stanju pre svega zato, što se više od svega bave onim što za njih nema nikakvoga značaja.
Ne gledaj na odeću, nego otvori njihovu dušu i pažljivo pogledaj nije li ona puna bezbrojnih rana, nije li obučena u dronjke, nije li usamljena i bespomoćna? Kakva je korist od ove bezumne pristrasnosti za spoljašnje? Mnogo je bolje biti siromašan ali živeti vrlinski, nego biti car, ali poročan. Siromah se sam u sebi naslađuje svakim duševnim zadovoljstvom i, usled unutrašnjeg bogatstva ne oseća spoljašnju bedu. A car, naslađujući se onim što mu sasvim ne priliči, kažnjen je onim što je osobito trebalo da mu bude svojstveno, i muči se u duši pomislima i savešću, koji ga progone i usred zadovoljstava.
Znajući ovo, odbacimo zlatnu odeću i prisvojimo sebi vrlinu i zadovoljstvo koje proishodi od vrline. Na taj način, i ovde, i tamo, mi ćemo se nasladiti mnogom radošću i dostignućemo obećana blaga, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, sa Kojim neka je Ocu i Svetome Duhu slava, čast, moć, sada i uvek, i u vekove vekova. Amin.
[1] Smatramo da Sveti Jovan Zlatousti ovde tumači Apostolovu izreku ovako: Oni su tako olako činili ovaj greh. Jer se čak nisu ni sablaznili ili pali u iskušenje pre nego učiniše greh.
[2] T.j. od ova dva protivprirodna odnosa ljudi.
[3] T.j. Prestao si da postojiš kao muškarac.
Izvor: Pravoslavna porodica – Pravoslavni odgovor
