Како је и зашто Вучићев (и Додиков) закон о српском језику и ћирилици доживео потпуни крах
Извесну наду да ће Вучићева иницијатива за писање и усвајање закона о српском језику и ћирилици, у шта је увучен и Додик у РС, донети нови живот српској ћирилици – стекли су многи у Србији. Јер, било је заиста крајње време да се једном неко у власти сети да постоји актуелни Устав Србије у коме је нормално решено питање писма (и) српског језика на референдуму за усвајање 2006. године у овој потпуно јасној и данас важећој одредби:
„Члан 10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава.“
То је одредба која суштински иста постоји у свим уставима других земаља које имају у свом саставу одредбу о матичном језику и писму и језицима и писмима мањина. Узели смо пример из хрватског устава због лингвистички истог матичног језика којим се служимо. Хрвати једино у својој осамостаљеној варијанти српског језика, озваниченој у свету под називом „хрватски језик“ користе неке различите лексичке варијетете, али суштински њихова уставна одредба о матичном језику и писму не разликује се од српске уставне одредбе. Она код њих гласи:
“Članak 12.
(1) U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.
(2) U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.”
Лексичке разлике суштински ништа не мењају. Разлика је једино у ставу 2. где Хрвати нису записали да су „у употреби други језици и писма“ као у српској одредби, него да се “može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom“. Дакле, код њих други језик и писмо може, а не мора бити. Тако су они одлучили да у Вуковару нема званично у употреби српског језика и ћириличког писма.
Код Хрвата се још нешто разликује од српског случаја (у Србији). Они имају Закон о упораби језика и писама у коме су много већи захтеви да би се поставиле табле с мањинским језицима и писмима поред хрватског језика и писма (латиничког, свакако). У Србији је довољно и 12 процената мањинских становника у неком месту, па да је са српским језиком и писмом у употреби мањински језик и писмо, а у Хрватској тај проценат је готово три пута већи (33 одсто). Србија је увек и у свему попустљивија кад је реч о мањинама и њиховом језику и писму. То нам се не враћа баш увек разумљивом мером, али – нека нама то: није нељудски што се у Србији боље поштују права мањина него у Хрватској. То је одавно традиција.
Нешто је друго важније, занимљивије и по Србе много погубније у Србији у поређењу с Хрватском. У Хрватској се уставно слово о матичном (хрватском) језику слово и писму (латиничком) увек и свуда у Хрватској примењује сто посто. То значи ада код њих не постоји ни један једини случај у целој Хрватској да се хрватски језик испише туђим (ћириличким или неким другим писмом осим њихове гајице), а у Србији већ 17 година уставна обавеза из става првог (“српски језик и ћириличко писмо”) примењује се просечно једва у 10 одсто случајева. Значи, кад је реч о Хрватској, тамо власт примењује сто посто своју уставну одредбу из става првог Чланка 12., а у Србији власт не примењује српску уставну обавезу о српском језику и ћирилици у 90 одсто случајева у просеку. Та одредба се у Србији примењује у вези с ћирилицом у потпуности само у државним институцијама. Све изван тога је тешко неуставље. Стога у Хрватској, као ни у било којој другој земљи Европе и света, ниједно матично писмо у матичном језику није ни у каком проблему и тешкоћама. Свака земља, осим Србије, не дозвољава ни један једини промашај у вези с писмом. Дозвољава само Србија (читај, наравно: државне институције, власт).
Шта су Срби Богу и(ли) својим властима свих 17 година грешни, па још немају власт да спроведе уставну (читај: народну обавезу с референдума) па једини у Европи и свету у својој “независној држави” за 17 година “независности” још немају свуда макар своје писмо у свом језику, него и после комунистичке власти у Југославији и познате фаворизације хрватске латинице у језику Срба и даље немају увек и свуда ни у Србији свој језик и своје писмо (ћириличко, наравно, како у Уставу пише да треба да имају).
Пошто ниједна друга држава не прави свом матичном народу проблем у његовом језику и писму, тј. никада свој матични народ не закида ни у језику ни у писму, само у Србији је 2001. године основано Удружење за одбрану ћирилице “Ћирилица”, а онда убрзо и још седам-осам таквих “одбрамбених удружења” за спас увелико протераног, избаченог и(ли) замењеног српског писма туђим писмом.
“Ћирилица” је успела само у Уставу, али не у власти
У својој борби за враћање српске ћирилице у употребу Удружење “Ћирилица” је успело да се усвоји исправна, нормалан, практична и уобичајена у свим уставним одредбама у Европи и свету (малопре смо је цитирали из хрватског Устава стога што нам је он ближи због истог језика. “Ћирилица” је у томе успела највише због разумевања Коштуничине владе, његовог тадашњег министра Драгана Којадиновића и његовог тадашњег саветника лингвисте мр Б. Брборића. Тај тројац је заслужан што је у договору с “Ћирилицом” саставио (малопре цитирану) одговарајућу уставну одредбу коју је народ усвојио на референдуму 2006. кад је усвојен и у Скупштини Србије озваничен нови Устав.
После исправне уставне одредбе споменути тројац није био више на власти, нажалост, Б. Брборић је убрзо умро и било је остало новој власти да она усклади с Уставом Закон о службеној употреби језика и писама и да примени у пракси (и) став први Члана 10. Устава о стопостотном праву (и) Срба на свој језик за својим писмом.
Од тада (после 2006) променило се неколико влада, али се није ама баш ништа променило у примени уставног права и за Србе у њиховом језику и писму. Никад ниједна власт није ускладила Закон о службеној употреби језика и писама из 1991. године у вези са ставом првим реченог уставног члана. У пракси се наставило смањивање уставног права једино Срба на своје ћириличко) писмо, једино се стално смањивао проценат употребе ћирилице у српском језику у многим областима, тако да је данас много угроженије право Срба на своје писмо у Србији у односу на Милошевићево и ДОС-ово време.
Потпуно пропао Вучићев и Додиков покушаај спасавања ћирилице новим законом
После свега лошег по српско писмо, “ствар у своје руке”, богами, узе председник Србије Александар Вучић који се у многим областима показао као предводитељ целокупне владавине у Србији. Многи у народу су то подржавали и данас многи подржавају. Народ се опекао од сваке претходне власти, опекао се од лошег рада у многим српским институцијама и мислио је: “Хвала Богу да неко узме власт у своје руке да би се нешто нормално и брзо урадило. Вучић се заиста показао, као права “машина”, на пример, у поправци или новој градњи путева по целој Србији. Он је у томе заиста претекао деценије веома лоших и(ли) непостојећих путева по Србији.
Зато, кад се Вучић 2021. бацио на обећања о спасавању ћирилице, и стручњаци за језик и писмо и “обичан” народ, поготово чланови више удружења за одбрану ћирилице и за коначно спровођење у пракси и уставног права Срба по ставу првом Члана 10. истицали су уверење да ће с ћирилицом код Срба најзад све постати како по Уставу мора и како треба.
Председник Вучић је на неколико скупова у јавности (заједно с Додиком) и у Србији и у Републици Српској говорио: “Спасићемо ћирилицу.” Сви су Срби који воле свој језик са својим (ћириличким) писмом (а таквих је довољна већина), мало је рећи, били одушевљени. Није била нимало обична и мала ствар да се појави Србин на власти који има озбиљну намеру да, после сталног прогона, забрањивања ћирилице уредбама и законима у свим окупацијама Срба и Србије, посебно у целом 20. веку, и замењивања српске ћирилице наметаним и фаворизованим специјално под комунистима хрватским писмом у Југославији, као и дугмом опструкцијом уставне важеће уставне обавезе.
На иницијативу председника Вучића (и с њим саглашеног Додика) на “брзу брзину” је пред изборе 2021. сачињен Предлог закона о српском језику и ћирилици (не наведосмо прави назив закона јер је он толико бесмислен да га није могуће запамтити) и он, без икакве јавне расправе, би усвојен на Дан српског јединства 15. септембра 2021. године у Скупштини Србије и од власти и од опозиције једногласно – са сто посто гласова тада присутних посланика.
Многи су били одушевљени због тог усвојеног закона. После мало нећкања (што није три године пре тога узет у обзир сачињен уз помоћ лингвиста предлог много бољег закона о српском језику и ћирилици у Министарству културе с Владаном Вукосављевићем на челу) и српски лингвисти у Одбору за стандардизацију српског језика својим изјашњењем су подржали тај Вучићев предлог, тј. Предлог закона на брзину сачињен од српских правника. Подржала су га, угледајући се на лингвисте, и већина удружења за одбрану ћирилице. У једном удружењу је чак сачињен и објављен невиђени хвалоспев и том закону и себи што су, ето, у том удружењу “успели да докажу да су у својој борби за ћирилицу били у праву”.
После годину дана у Вечерњим новостима – када се видело да тај такав закон нико није ни покушао да спроведе, јер је, практично, неспроводив, нити су га Вучић, Додик и било ко из власти спомињао га је власт више, после избора ни споменула – лингвисти су се (из)јадали народу (читаоцима Новости) посебно зато што Влада није годину дана основала Савет за српски језик, јер су се лингвисти у њега много надали (пошто су добили право да у њему они имају већину). Касније (недавно) Влада је, изгледа, сажаливши се на лингвисте, основала и тај савет, а шта ће он (у)радити, по ономе што недавно изјавише, изгледа да нема вајде ни од тога савета, бар кад је о српском писму.
Само су “Ћирилица” и “Српска азбука” знале да од тог таквог закона вајде нема
Једино су два удружење одмах знала да од најављеног закона нема вајде. “Азбука” је била још песимистичкија од “Ћирилице”, па је проценила да о том закону не вреди много писати ни пре ни после усвајања. “Ћирилица” је схватила да је Вучићева иницијатива тешко остварива када је прочитала да Вучић није нигде и никада рекао: спровешћемо уставну обавезу о ћирилици. Говорио је да ће(мо) “спасти ћирилицу иако је и латиница наша”. Ми смо у „Ћирилици“ одмах схватили ко га је од стручњака научио да је “и латиница наша”. Председник Вучић је то (на)учио још као ученик у комунистичкој школи Стипе Шувара, најпре, а онда у време његових активности у СРС-у у коме је био кадар те странке за декана Филолошког факултета лингвиста русиста Р. Маројевић. Он је први пред разбијање Југославије преименовао хрватску гајицу у “српску латиницу”. Ту је, дакле, лежао “зец” Вучићеве наивности и неупућености да је “и латиница наша”. Она јесте наша само колико је наша и “енглеска верзија латинице коју нам нико не брани да користимо у енглеском језику. И хрватску латиницу не само да нам нико не брани да је користимо у свом језику него су нам је сви окупатори наређивали уместо забрањиване нам ћирилице. А Хрвати не само да нам је не бране, него су Србе у Вуковару чекићима по ћирилици на таблама убеђивали да је Србима довољна та латиница коју им је легализовао српски правопис као „наслеђе из српскохрватског језика, и шта сад има да се Срби муче на два писма, кад им и српски лингвисти прописују, противно, Уставу Србије, као алтернативу хрватско писмо? Ако српски лингвисти нису жалили Србе да се само „шизофренишу“ у дилеми којим писмом да пишу свој језик, Хрвати су сматрали да ће Србима у Вуковару олакшати живот да бар немају дилему којим писмом да пишу од два дозвољена им писма.
Када смо ми у “Ћирилици”, пред само гласање у Скупштини, некако пронашли тај закон, видели смо да се у њему уставна обавеза не спомиње, да се закон ставља изнад Устава, затим да је уведено нешто што свет још није ни чуо ни видео — да врста писма у српском језику зависи од тога чије је власништво у фирми, и када смо прочитали да ће новчано за писање ћирилицом бити награђени (смањењем пореза) само један део грађана (то су они чије су фирме у њиховом личном власништву), брзо смо изанализирали ту неуставност у новом предлогу закона, ту апсурдност да само Срби и даље неће бити јединствени макар у писму и кад су грађани, по том закону, с неједнаким обавезама и правима у вези с ћирилицом, брзо смо написали молбу тадашњем председнику Скупштине Дачићу, председнику Србије Вучићу, председници Владе Бранбићевој и министарки културе да тај предлог закона скину с дневног реда да се Србија не (о)брука таквим цивилизацијски потпуно неприхватљивим законом. Написали смо им и ово: ако тај такав неспроводив, неуставан и нецивилизацијски закон донесе макар нових десет процената ћирилице па ње у Србији буде уместо садашњих 10 одсто бар 20 одсто, ми из “Ћирилице” доћи ћемо пред Скупштину да нас „испљују“ и посланици и народ.
Изгледа да нећемо бити ми из “Ћирилице” „пљувани“ пред Скупштином јер смо сто посто погодили да од таквог закона нема баш никакве вајде.
“Ћирилица” је још пре двадесет и више година, посебно и нарочито од пре 17 година, када је усвојен нови Устав Србије с цитираном овде раније одредбом о српском језику и ћириличком писму, највише лингвистима у институцијама (верујући да бар они разумеју оно што се о писму мора разумети) и властима како се на један једини начин може вратити пуни живот српском писму које је до овог часа у Србији избачено, замењено у јавности из употребе чак 90 процената.
Лингвистима и властима смо објашњавали у више од 20 наших књига у којима је овакав општи кратак истоветан закључак.
Прво, српска ћирилица се плански прогони, забрањује и као замена, намеће јој се латиничко писмо још од 11. века (посебно откако је састављена хрватска верзија латинице – гајица) која је, нарочито под комунистима, доживела код Срба претварање у мањинско писмо.
Друго, пошто је латиница (хрватска гајица) до данас наметнута осмишљено у Југославији Србима као већинска навика у односу на избацивану од власти српску ћирилицу, српско писмо може се вратити, по Уставу, пуни живот само под условом: да се у српску лингвистику, тачније србистику, и у српски правопис врати нормално, уобичајено у Европи и свету у свим престижним језицима једноазбучје, а Срби могу да уче хрватско писмо, пошто је лингвистички реч о истом језику да не бисмо графички “преводили” хрватски на српски језик, а да бисмо читали хрватске текстове и књиге. Исто је то и за Хрвате корисно да науче српску ћирилицу, али Хрватима, као ни било ком другом народу, неће никад пасти на памет да уведу два писма (алтернативно) за писање свога језика јер је изузетно штетно да се било који народ међусобно дели у писму у свом језику. Сви други народи, наравно, јединствени су у употреби свога језика на своме писму. Од тога одступају и деле се међусобно само Срби, што је страшна национална, цивилизацијска, културна, идентитетска, психолошка и још много која штета.
Закон о српском језику и ћирилици, овакав какав је, оригинална је наша будалаштина
Треће, после тога посла у лингвистици (враћања нормалног суштинског једноазбучја), власт има обавезу да спроведе то што пише у Уставу и свакако правопису , а ако већ хоће закон и о српском језику и ћирилици, обавеза је да тај закон буде усклађен апсолутно с уставном одредбом јер је основни акт сваке државе Устав изнад сваког закона и ниједан закон не сме поништавати и умањивати уставну обавезу и дезавуисати Устав у било чему, па и у вези с језиком и писмом. Кад је реч о српском Закону о српском језику и ћирилици, такав закон не постоји нигде у свету и у Европи. Зато ми не верујемо да наша власт преписује све законе из Европе због нашег става да нам је „Европа без алтернативе“. Јер овај закон о српском језику и писму, овакав какав је, нисмо имали од кога да препишемо. То је наша домаћа оригинална будалаштина из 2021. који је ем неуставан, ем је и цивилизацијски апсурдан јер су грађани по њему неједнаки у обавезама и правима у вези с писмом српског језика.
Често нашим лингвистима и властима спомињемо чињеницу да Хрвати немају посебан закон о свом матичном језику и писму, па опет ни један једини Хрват није у недоумици које је његово писмо и којим писмом треба да пишу свој језик. Они то науче од почетак свог школовања из свог правописа, па им не треба никакав посебан закон да предвиђају казне за Хрвате који не пишу својим писмом свој језик. И никад ниједан Хрват свој језик не пише неким другим, туђим, алтернативним писмом, јер алтернативно писмо у свом језику нико не допушта, па ни Хрвати. То чине само српски лингвисти у српском језику и српске власти у противуставном закону.
Треће, после обавезног будућег усвајања нормалног правописа у једноазбучју (ћириличком по српском Уставу и општој пракси света), ваљда је нормално спроводити Устав у пракси, а не држати га само на радном столу или само држати руку на њему приликом прихватања државничке службе, а не читати оно шта и како тачно у њему пише и не спроводити га као народну већинску вољу у њему с референдума.
Навика је једна мука, а одвика сто мука
Четврто, можда морамо имати једно време имати и посебан закон о српском језику и ћирилици, али не никако овакав као постојећи, него закон који је усклађен с Уставом, док се цео народ поново не навикне на своје писмо јер је дуга неуставна пракса у вези с писмом одвикла многе Србе од свог писма. А, зна се, навика је једна мука, а одвика је сто мука. Неки формално Срби (а, у ствари, велики антисрби који буквално мрзе све што је српско, па и српску ћирилицу, такви увек пишу свој језик хрватском латиницом, јер им је она “боља“, а нико нема чиме ад објасни по чему би могла објективно бити стварно боља. Више научника у свету је доказало, у ствари, предности ћирилице над латиницом по више основа.). За такве Србе (антисрбе) потребан је потребан закон да би се од таквих наплатило непоштовање Устава и српског народа, па би се новац од њих због мржње према Србима и ћирилици могао узети и дати у хуманитарне сврхе. Рецимо, за лечење макар деце ако не и старијих. И за лечење деце која су по нашем закону ослобођена сваке одговорности и кривице, па и када пострељају више ученика у школским клупама.
Ми у “Ћирилици” верујемо да би председник Вучић, због своје неограничене власти (некад је, изгледа, Србима потребан просвећени аутократа зато што су им институције слабе), када би хтео да примени Члан 10. Устава Србије, могао да врати пуни живот српском писму у српском језику. Али то сигурно неће моћи овим оваквим законом који је 2021. усвојен на његову иницијативу и који је он потписао и без читања, јер су га његови правници уверили да је закон добар. Да је прочитао тај закон, тешко је веровати да би га потписао за употребу јер је, како се тврди, био одличан студент права.
Аутор: Драгољуб Збиљић
