Kako je i zašto Vučićev (i Dodikov) zakon o srpskom jeziku i ćirilici doživeo potpuni krah
Izvesnu nadu da će Vučićeva inicijativa za pisanje i usvajanje zakona o srpskom jeziku i ćirilici, u šta je uvučen i Dodik u RS, doneti novi život srpskoj ćirilici – stekli su mnogi u Srbiji. Jer, bilo je zaista krajnje vreme da se jednom neko u vlasti seti da postoji aktuelni Ustav Srbije u kome je normalno rešeno pitanje pisma (i) srpskog jezika na referendumu za usvajanje 2006. godine u ovoj potpuno jasnoj i danas važećoj odredbi:
„Član 10.
U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo.
Službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje se zakonom, na osnovu Ustava.“
To je odredba koja suštinski ista postoji u svim ustavima drugih zemalja koje imaju u svom sastavu odredbu o matičnom jeziku i pismu i jezicima i pismima manjina. Uzeli smo primer iz hrvatskog ustava zbog lingvistički istog matičnog jezika kojim se služimo. Hrvati jedino u svojoj osamostaljenoj varijanti srpskog jezika, ozvaničenoj u svetu pod nazivom „hrvatski jezik“ koriste neke različite leksičke varijetete, ali suštinski njihova ustavna odredba o matičnom jeziku i pismu ne razlikuje se od srpske ustavne odredbe. Ona kod njih glasi:
“Članak 12.
(1) U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.
(2) U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.”
Leksičke razlike suštinski ništa ne menjaju. Razlika je jedino u stavu 2. gde Hrvati nisu zapisali da su „u upotrebi drugi jezici i pisma“ kao u srpskoj odredbi, nego da se “može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom“. Dakle, kod njih drugi jezik i pismo može, a ne mora biti. Tako su oni odlučili da u Vukovaru nema zvanično u upotrebi srpskog jezika i ćiriličkog pisma.
Kod Hrvata se još nešto razlikuje od srpskog slučaja (u Srbiji). Oni imaju Zakon o uporabi jezika i pisama u kome su mnogo veći zahtevi da bi se postavile table s manjinskim jezicima i pismima pored hrvatskog jezika i pisma (latiničkog, svakako). U Srbiji je dovoljno i 12 procenata manjinskih stanovnika u nekom mestu, pa da je sa srpskim jezikom i pismom u upotrebi manjinski jezik i pismo, a u Hrvatskoj taj procenat je gotovo tri puta veći (33 odsto). Srbija je uvek i u svemu popustljivija kad je reč o manjinama i njihovom jeziku i pismu. To nam se ne vraća baš uvek razumljivom merom, ali – neka nama to: nije neljudski što se u Srbiji bolje poštuju prava manjina nego u Hrvatskoj. To je odavno tradicija.
Nešto je drugo važnije, zanimljivije i po Srbe mnogo pogubnije u Srbiji u poređenju s Hrvatskom. U Hrvatskoj se ustavno slovo o matičnom (hrvatskom) jeziku slovo i pismu (latiničkom) uvek i svuda u Hrvatskoj primenjuje sto posto. To znači ada kod njih ne postoji ni jedan jedini slučaj u celoj Hrvatskoj da se hrvatski jezik ispiše tuđim (ćiriličkim ili nekim drugim pismom osim njihove gajice), a u Srbiji već 17 godina ustavna obaveza iz stava prvog (“srpski jezik i ćiriličko pismo”) primenjuje se prosečno jedva u 10 odsto slučajeva. Znači, kad je reč o Hrvatskoj, tamo vlast primenjuje sto posto svoju ustavnu odredbu iz stava prvog Članka 12., a u Srbiji vlast ne primenjuje srpsku ustavnu obavezu o srpskom jeziku i ćirilici u 90 odsto slučajeva u proseku. Ta odredba se u Srbiji primenjuje u vezi s ćirilicom u potpunosti samo u državnim institucijama. Sve izvan toga je teško neustavlje. Stoga u Hrvatskoj, kao ni u bilo kojoj drugoj zemlji Evrope i sveta, nijedno matično pismo u matičnom jeziku nije ni u kakom problemu i teškoćama. Svaka zemlja, osim Srbije, ne dozvoljava ni jedan jedini promašaj u vezi s pismom. Dozvoljava samo Srbija (čitaj, naravno: državne institucije, vlast).
Šta su Srbi Bogu i(li) svojim vlastima svih 17 godina grešni, pa još nemaju vlast da sprovede ustavnu (čitaj: narodnu obavezu s referenduma) pa jedini u Evropi i svetu u svojoj “nezavisnoj državi” za 17 godina “nezavisnosti” još nemaju svuda makar svoje pismo u svom jeziku, nego i posle komunističke vlasti u Jugoslaviji i poznate favorizacije hrvatske latinice u jeziku Srba i dalje nemaju uvek i svuda ni u Srbiji svoj jezik i svoje pismo (ćiriličko, naravno, kako u Ustavu piše da treba da imaju).
Pošto nijedna druga država ne pravi svom matičnom narodu problem u njegovom jeziku i pismu, tj. nikada svoj matični narod ne zakida ni u jeziku ni u pismu, samo u Srbiji je 2001. godine osnovano Udruženje za odbranu ćirilice “Ćirilica”, a onda ubrzo i još sedam-osam takvih “odbrambenih udruženja” za spas uveliko proteranog, izbačenog i(li) zamenjenog srpskog pisma tuđim pismom.
“Ćirilica” je uspela samo u Ustavu, ali ne u vlasti
U svojoj borbi za vraćanje srpske ćirilice u upotrebu Udruženje “Ćirilica” je uspelo da se usvoji ispravna, normalan, praktična i uobičajena u svim ustavnim odredbama u Evropi i svetu (malopre smo je citirali iz hrvatskog Ustava stoga što nam je on bliži zbog istog jezika. “Ćirilica” je u tome uspela najviše zbog razumevanja Koštuničine vlade, njegovog tadašnjeg ministra Dragana Kojadinovića i njegovog tadašnjeg savetnika lingviste mr B. Brborića. Taj trojac je zaslužan što je u dogovoru s “Ćirilicom” sastavio (malopre citiranu) odgovarajuću ustavnu odredbu koju je narod usvojio na referendumu 2006. kad je usvojen i u Skupštini Srbije ozvaničen novi Ustav.
Posle ispravne ustavne odredbe spomenuti trojac nije bio više na vlasti, nažalost, B. Brborić je ubrzo umro i bilo je ostalo novoj vlasti da ona uskladi s Ustavom Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama i da primeni u praksi (i) stav prvi Člana 10. Ustava o stopostotnom pravu (i) Srba na svoj jezik za svojim pismom.
Od tada (posle 2006) promenilo se nekoliko vlada, ali se nije ama baš ništa promenilo u primeni ustavnog prava i za Srbe u njihovom jeziku i pismu. Nikad nijedna vlast nije uskladila Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama iz 1991. godine u vezi sa stavom prvim rečenog ustavnog člana. U praksi se nastavilo smanjivanje ustavnog prava jedino Srba na svoje ćiriličko) pismo, jedino se stalno smanjivao procenat upotrebe ćirilice u srpskom jeziku u mnogim oblastima, tako da je danas mnogo ugroženije pravo Srba na svoje pismo u Srbiji u odnosu na Miloševićevo i DOS-ovo vreme.
Potpuno propao Vučićev i Dodikov pokušaaj spasavanja ćirilice novim zakonom
Posle svega lošeg po srpsko pismo, “stvar u svoje ruke”, bogami, uze predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji se u mnogim oblastima pokazao kao predvoditelj celokupne vladavine u Srbiji. Mnogi u narodu su to podržavali i danas mnogi podržavaju. Narod se opekao od svake prethodne vlasti, opekao se od lošeg rada u mnogim srpskim institucijama i mislio je: “Hvala Bogu da neko uzme vlast u svoje ruke da bi se nešto normalno i brzo uradilo. Vučić se zaista pokazao, kao prava “mašina”, na primer, u popravci ili novoj gradnji puteva po celoj Srbiji. On je u tome zaista pretekao decenije veoma loših i(li) nepostojećih puteva po Srbiji.
Zato, kad se Vučić 2021. bacio na obećanja o spasavanju ćirilice, i stručnjaci za jezik i pismo i “običan” narod, pogotovo članovi više udruženja za odbranu ćirilice i za konačno sprovođenje u praksi i ustavnog prava Srba po stavu prvom Člana 10. isticali su uverenje da će s ćirilicom kod Srba najzad sve postati kako po Ustavu mora i kako treba.
Predsednik Vučić je na nekoliko skupova u javnosti (zajedno s Dodikom) i u Srbiji i u Republici Srpskoj govorio: “Spasićemo ćirilicu.” Svi su Srbi koji vole svoj jezik sa svojim (ćiriličkim) pismom (a takvih je dovoljna većina), malo je reći, bili oduševljeni. Nije bila nimalo obična i mala stvar da se pojavi Srbin na vlasti koji ima ozbiljnu nameru da, posle stalnog progona, zabranjivanja ćirilice uredbama i zakonima u svim okupacijama Srba i Srbije, posebno u celom 20. veku, i zamenjivanja srpske ćirilice nametanim i favorizovanim specijalno pod komunistima hrvatskim pismom u Jugoslaviji, kao i dugmom opstrukcijom ustavne važeće ustavne obaveze.
Na inicijativu predsednika Vučića (i s njim saglašenog Dodika) na “brzu brzinu” je pred izbore 2021. sačinjen Predlog zakona o srpskom jeziku i ćirilici (ne navedosmo pravi naziv zakona jer je on toliko besmislen da ga nije moguće zapamtiti) i on, bez ikakve javne rasprave, bi usvojen na Dan srpskog jedinstva 15. septembra 2021. godine u Skupštini Srbije i od vlasti i od opozicije jednoglasno – sa sto posto glasova tada prisutnih poslanika.
Mnogi su bili oduševljeni zbog tog usvojenog zakona. Posle malo nećkanja (što nije tri godine pre toga uzet u obzir sačinjen uz pomoć lingvista predlog mnogo boljeg zakona o srpskom jeziku i ćirilici u Ministarstvu kulture s Vladanom Vukosavljevićem na čelu) i srpski lingvisti u Odboru za standardizaciju srpskog jezika svojim izjašnjenjem su podržali taj Vučićev predlog, tj. Predlog zakona na brzinu sačinjen od srpskih pravnika. Podržala su ga, ugledajući se na lingviste, i većina udruženja za odbranu ćirilice. U jednom udruženju je čak sačinjen i objavljen neviđeni hvalospev i tom zakonu i sebi što su, eto, u tom udruženju “uspeli da dokažu da su u svojoj borbi za ćirilicu bili u pravu”.
Posle godinu dana u Večernjim novostima – kada se videlo da taj takav zakon niko nije ni pokušao da sprovede, jer je, praktično, nesprovodiv, niti su ga Vučić, Dodik i bilo ko iz vlasti spominjao ga je vlast više, posle izbora ni spomenula – lingvisti su se (iz)jadali narodu (čitaocima Novosti) posebno zato što Vlada nije godinu dana osnovala Savet za srpski jezik, jer su se lingvisti u njega mnogo nadali (pošto su dobili pravo da u njemu oni imaju većinu). Kasnije (nedavno) Vlada je, izgleda, sažalivši se na lingviste, osnovala i taj savet, a šta će on (u)raditi, po onome što nedavno izjaviše, izgleda da nema vajde ni od toga saveta, bar kad je o srpskom pismu.
Samo su “Ćirilica” i “Srpska azbuka” znale da od tog takvog zakona vajde nema
Jedino su dva udruženje odmah znala da od najavljenog zakona nema vajde. “Azbuka” je bila još pesimističkija od “Ćirilice”, pa je procenila da o tom zakonu ne vredi mnogo pisati ni pre ni posle usvajanja. “Ćirilica” je shvatila da je Vučićeva inicijativa teško ostvariva kada je pročitala da Vučić nije nigde i nikada rekao: sprovešćemo ustavnu obavezu o ćirilici. Govorio je da će(mo) “spasti ćirilicu iako je i latinica naša”. Mi smo u „Ćirilici“ odmah shvatili ko ga je od stručnjaka naučio da je “i latinica naša”. Predsednik Vučić je to (na)učio još kao učenik u komunističkoj školi Stipe Šuvara, najpre, a onda u vreme njegovih aktivnosti u SRS-u u kome je bio kadar te stranke za dekana Filološkog fakulteta lingvista rusista R. Marojević. On je prvi pred razbijanje Jugoslavije preimenovao hrvatsku gajicu u “srpsku latinicu”. Tu je, dakle, ležao “zec” Vučićeve naivnosti i neupućenosti da je “i latinica naša”. Ona jeste naša samo koliko je naša i “engleska verzija latinice koju nam niko ne brani da koristimo u engleskom jeziku. I hrvatsku latinicu ne samo da nam niko ne brani da je koristimo u svom jeziku nego su nam je svi okupatori naređivali umesto zabranjivane nam ćirilice. A Hrvati ne samo da nam je ne brane, nego su Srbe u Vukovaru čekićima po ćirilici na tablama ubeđivali da je Srbima dovoljna ta latinica koju im je legalizovao srpski pravopis kao „nasleđe iz srpskohrvatskog jezika, i šta sad ima da se Srbi muče na dva pisma, kad im i srpski lingvisti propisuju, protivno, Ustavu Srbije, kao alternativu hrvatsko pismo? Ako srpski lingvisti nisu žalili Srbe da se samo „šizofrenišu“ u dilemi kojim pismom da pišu svoj jezik, Hrvati su smatrali da će Srbima u Vukovaru olakšati život da bar nemaju dilemu kojim pismom da pišu od dva dozvoljena im pisma.
Kada smo mi u “Ćirilici”, pred samo glasanje u Skupštini, nekako pronašli taj zakon, videli smo da se u njemu ustavna obaveza ne spominje, da se zakon stavlja iznad Ustava, zatim da je uvedeno nešto što svet još nije ni čuo ni video — da vrsta pisma u srpskom jeziku zavisi od toga čije je vlasništvo u firmi, i kada smo pročitali da će novčano za pisanje ćirilicom biti nagrađeni (smanjenjem poreza) samo jedan deo građana (to su oni čije su firme u njihovom ličnom vlasništvu), brzo smo izanalizirali tu neustavnost u novom predlogu zakona, tu apsurdnost da samo Srbi i dalje neće biti jedinstveni makar u pismu i kad su građani, po tom zakonu, s nejednakim obavezama i pravima u vezi s ćirilicom, brzo smo napisali molbu tadašnjem predsedniku Skupštine Dačiću, predsedniku Srbije Vučiću, predsednici Vlade Branbićevoj i ministarki kulture da taj predlog zakona skinu s dnevnog reda da se Srbija ne (o)bruka takvim civilizacijski potpuno neprihvatljivim zakonom. Napisali smo im i ovo: ako taj takav nesprovodiv, neustavan i necivilizacijski zakon donese makar novih deset procenata ćirilice pa nje u Srbiji bude umesto sadašnjih 10 odsto bar 20 odsto, mi iz “Ćirilice” doći ćemo pred Skupštinu da nas „ispljuju“ i poslanici i narod.
Izgleda da nećemo biti mi iz “Ćirilice” „pljuvani“ pred Skupštinom jer smo sto posto pogodili da od takvog zakona nema baš nikakve vajde.
“Ćirilica” je još pre dvadeset i više godina, posebno i naročito od pre 17 godina, kada je usvojen novi Ustav Srbije s citiranom ovde ranije odredbom o srpskom jeziku i ćiriličkom pismu, najviše lingvistima u institucijama (verujući da bar oni razumeju ono što se o pismu mora razumeti) i vlastima kako se na jedan jedini način može vratiti puni život srpskom pismu koje je do ovog časa u Srbiji izbačeno, zamenjeno u javnosti iz upotrebe čak 90 procenata.
Lingvistima i vlastima smo objašnjavali u više od 20 naših knjiga u kojima je ovakav opšti kratak istovetan zaključak.
Prvo, srpska ćirilica se planski progoni, zabranjuje i kao zamena, nameće joj se latiničko pismo još od 11. veka (posebno otkako je sastavljena hrvatska verzija latinice – gajica) koja je, naročito pod komunistima, doživela kod Srba pretvaranje u manjinsko pismo.
Drugo, pošto je latinica (hrvatska gajica) do danas nametnuta osmišljeno u Jugoslaviji Srbima kao većinska navika u odnosu na izbacivanu od vlasti srpsku ćirilicu, srpsko pismo može se vratiti, po Ustavu, puni život samo pod uslovom: da se u srpsku lingvistiku, tačnije srbistiku, i u srpski pravopis vrati normalno, uobičajeno u Evropi i svetu u svim prestižnim jezicima jednoazbučje, a Srbi mogu da uče hrvatsko pismo, pošto je lingvistički reč o istom jeziku da ne bismo grafički “prevodili” hrvatski na srpski jezik, a da bismo čitali hrvatske tekstove i knjige. Isto je to i za Hrvate korisno da nauče srpsku ćirilicu, ali Hrvatima, kao ni bilo kom drugom narodu, neće nikad pasti na pamet da uvedu dva pisma (alternativno) za pisanje svoga jezika jer je izuzetno štetno da se bilo koji narod međusobno deli u pismu u svom jeziku. Svi drugi narodi, naravno, jedinstveni su u upotrebi svoga jezika na svome pismu. Od toga odstupaju i dele se međusobno samo Srbi, što je strašna nacionalna, civilizacijska, kulturna, identitetska, psihološka i još mnogo koja šteta.
Zakon o srpskom jeziku i ćirilici, ovakav kakav je, originalna je naša budalaština
Treće, posle toga posla u lingvistici (vraćanja normalnog suštinskog jednoazbučja), vlast ima obavezu da sprovede to što piše u Ustavu i svakako pravopisu , a ako već hoće zakon i o srpskom jeziku i ćirilici, obaveza je da taj zakon bude usklađen apsolutno s ustavnom odredbom jer je osnovni akt svake države Ustav iznad svakog zakona i nijedan zakon ne sme poništavati i umanjivati ustavnu obavezu i dezavuisati Ustav u bilo čemu, pa i u vezi s jezikom i pismom. Kad je reč o srpskom Zakonu o srpskom jeziku i ćirilici, takav zakon ne postoji nigde u svetu i u Evropi. Zato mi ne verujemo da naša vlast prepisuje sve zakone iz Evrope zbog našeg stava da nam je „Evropa bez alternative“. Jer ovaj zakon o srpskom jeziku i pismu, ovakav kakav je, nismo imali od koga da prepišemo. To je naša domaća originalna budalaština iz 2021. koji je em neustavan, em je i civilizacijski apsurdan jer su građani po njemu nejednaki u obavezama i pravima u vezi s pismom srpskog jezika.
Često našim lingvistima i vlastima spominjemo činjenicu da Hrvati nemaju poseban zakon o svom matičnom jeziku i pismu, pa opet ni jedan jedini Hrvat nije u nedoumici koje je njegovo pismo i kojim pismom treba da pišu svoj jezik. Oni to nauče od početak svog školovanja iz svog pravopisa, pa im ne treba nikakav poseban zakon da predviđaju kazne za Hrvate koji ne pišu svojim pismom svoj jezik. I nikad nijedan Hrvat svoj jezik ne piše nekim drugim, tuđim, alternativnim pismom, jer alternativno pismo u svom jeziku niko ne dopušta, pa ni Hrvati. To čine samo srpski lingvisti u srpskom jeziku i srpske vlasti u protivustavnom zakonu.
Treće, posle obaveznog budućeg usvajanja normalnog pravopisa u jednoazbučju (ćiriličkom po srpskom Ustavu i opštoj praksi sveta), valjda je normalno sprovoditi Ustav u praksi, a ne držati ga samo na radnom stolu ili samo držati ruku na njemu prilikom prihvatanja državničke službe, a ne čitati ono šta i kako tačno u njemu piše i ne sprovoditi ga kao narodnu većinsku volju u njemu s referenduma.
Navika je jedna muka, a odvika sto muka
Četvrto, možda moramo imati jedno vreme imati i poseban zakon o srpskom jeziku i ćirilici, ali ne nikako ovakav kao postojeći, nego zakon koji je usklađen s Ustavom, dok se ceo narod ponovo ne navikne na svoje pismo jer je duga neustavna praksa u vezi s pismom odvikla mnoge Srbe od svog pisma. A, zna se, navika je jedna muka, a odvika je sto muka. Neki formalno Srbi (a, u stvari, veliki antisrbi koji bukvalno mrze sve što je srpsko, pa i srpsku ćirilicu, takvi uvek pišu svoj jezik hrvatskom latinicom, jer im je ona “bolja“, a niko nema čime ad objasni po čemu bi mogla objektivno biti stvarno bolja. Više naučnika u svetu je dokazalo, u stvari, prednosti ćirilice nad latinicom po više osnova.). Za takve Srbe (antisrbe) potreban je potreban zakon da bi se od takvih naplatilo nepoštovanje Ustava i srpskog naroda, pa bi se novac od njih zbog mržnje prema Srbima i ćirilici mogao uzeti i dati u humanitarne svrhe. Recimo, za lečenje makar dece ako ne i starijih. I za lečenje dece koja su po našem zakonu oslobođena svake odgovornosti i krivice, pa i kada postreljaju više učenika u školskim klupama.
Mi u “Ćirilici” verujemo da bi predsednik Vučić, zbog svoje neograničene vlasti (nekad je, izgleda, Srbima potreban prosvećeni autokrata zato što su im institucije slabe), kada bi hteo da primeni Član 10. Ustava Srbije, mogao da vrati puni život srpskom pismu u srpskom jeziku. Ali to sigurno neće moći ovim ovakvim zakonom koji je 2021. usvojen na njegovu inicijativu i koji je on potpisao i bez čitanja, jer su ga njegovi pravnici uverili da je zakon dobar. Da je pročitao taj zakon, teško je verovati da bi ga potpisao za upotrebu jer je, kako se tvrdi, bio odličan student prava.
Autor: Dragoljub Zbiljić
