Strašna tajna o srpskom oficiru – između stadiona Zvezde i Partizana
Na oko 200 metara od naša dva najveća stadiona nalazi se ono što bi trebalo da se nalazi u svim srpskim udžbenicima istorije. Ali, dok se ta priča ne nađe tamo, evo je ovde.
Priču sam, još davno, objavio na Patreon stranici knjige „Gvozdeni puk“, koju sam pisao i delio besplatno zahvaljujući darodavcima. A sada je ta priča i ovde, jer.. kad neko čuva leđa Gvozdenom puku, vredan je hvale.
Ali, i ne samo zbog toga. O, nikako samo zbog toga.
Ovu priču su poslednjih godina počeli da pričaju neki divni ljudi. Možete da je čujete ako pronađete Jovana Kocmanovića, mladog istoričara koji vozi čamce oko Golupca i otima od zaborava čudesne detalje iz naše istorije, pričajući ih onima koje prevozi.
Možete ovu priču da nađete i ispisanu perom Igora Gojkovića u „Odbrani“, ali… možda je još važnije – da ovu priču i vi počnete da delite onima koje znate.
Važna je.
Počinje u Negotinu. Naizgled malo mesto, ali ovom narodu je podario taj grad i mnoge velikane. Hajduk Veljka. Stevana Stojanovića Mokranjca. Ma, mnoge druge. Čak i neke sportiste koje ljudi znaju. Recimo… Reprezentativni golman Predrag Rajković tamo je rođen, a deo karijere proveo je na „Marakani“. Tu, u blizini Zvezdinog stadiona, a maltene na pola puta od Partizanovog nalazi se Ulica pukovnika Bacića.
I to je sve što postoji u mapama beogradskim o njoj. Prosto, „Ulica pukovnika Bacića“.
Da pitate mnoge prolaznike znaju li što se ta ulica baš tako zove.. teško da će vam reći.
A morao bi svako u ovoj zemlji da zna zašto je baš to ime dato.
Živojin D. Bacić je u pomenutom Negotinu rođen 1872. Nemojte da mislite odmah „U, pa to je bilo davno“, srednji sin mu je preminuo 1996. Ali, nećemo ovde naširoko o sinovima, ni o Evgeniju, odlikovanom poručniku i pilotu-lovcu, ni onom Branislavu što je živeo do kraja 20. veka, a bio i šef kabineta ministra za fizičku kulturu u ovdašnjoj kraljevini. Ne, ovu priču o Živojinu Baciću, pukovniku srpske vojske ispričaću vam uz pomoć dvoje Francuza.
Za jedan deo priče zadužena je Marsela Tiner, za drugi Anri Barbi. O Srbiji i Srbima pisali su tokom Velikog rata i junak naše priče je njihovim perima ostao opisan tako – da bismo to i mi sadašnji morali da znamo.
Bacić je završio Vojnu akademiju 1897, pa Višu školu Vojne akademije, bio je ađutant i u puku, i u diviziji, a od 18. aprila 1908. postavljen je za ađutanta Kralja Petra.
Kada je Srbija, sa saveznicima, krenula da proteruje osvajače iz Otomanske imperije s Balkana 1912, Živojin Bacić je bio komandant 5. prekobrojnog puka. To je onaj puk koji je bio deo srpske vojne formacije poznatije kao „Ibarska vojska“ koja je oslobodila Novi Pazar. Bacić je u jurišima na Nemanjin Ras podizao moral vojnicima jer se nalazio u prvom redu prethodnice, a na brdu Debeljak je junaštvo platio i ozbiljnom ranom u nozi, posle koje je, zbog svega urađenog, 6. aprila 1913. postao pukovnik srpske vojske.
Starešine, a i podređeni, primećivali su da iako nije dovoljno zalečio ranjenu nogu – tokom leta 1913. u Drugom balkanskom ratu, protiv Bugara, „isuviše se ističe lično“ (u prvim redovima) prilikom opsade Vidina, ali to je ništa naspram onoga što se desilo u Prvom svetskom ratu.
Taj Veliki rat dočekao je kao komandant svojih Negotinaca. Bio je na čelu 13. pešadijskog puka drugog poziva, a taj puk, „Hajduk Veljko“, imao je prilično teške zadatke. Recimo, kada je Gvozdeni puk, s ostatkom Moravske divizije prvog poziva trpeo strašne gubitke kod Lajkovca (gde su se najteže borbe vodile na brdima Čovka i Vrače brdo), taj deo Druge armije morao je da bude povučen, a upravo je Bacićev puk, sa preostala dva iz Timočke divizije drugog poziva, poslat da štiti odstupnicu Moravcima koji su jedva stajali na nogama od jezivih borbi.
Pohvala za vojnički rad ima raznih, od onih usmenih, do odlikovanja, ali kada neko dođe da „čuva leđa“ čuvenom Gvozdenom puku, i to tako da ga zvanični list Ratnog presbiroa Vrhovne komande opiše rečima „Da bi se mogla oceniti Bacićeva hrabrost, trebalo je tada videti koliko je neustrašivosti i prisebnosti zapovedao svom puku“, onda… onda je to možda i najbolji uvod u ono što sledi.
Timočani su svoj zadatak junački obavili, ali uz strašne gubitke. Više nije bilo živog ili za stroj sposobnog aktivnog oficira. Nijednog. Sve je rezervni kadar morao da preuzme. Vraćeni su u svoju, Treću armiju, nakon onog pomaganja Drugoj, ali su posle stradanja, što ranije kod Tekeriša, što tada kod Županjca, prošli i kroz novu Golgotu: marš im se, ka selu Liplje, odvijao kroz, kako je Gojković pisao „polusmrznutu kaljavu vodu“, prenoćišta su bila „bez ikakvog zaklona, pod vedrim nebom, iz koga biju vetar i mraz“ što je „ubijalo i poslednju energiju, čak i kod starešina“. U depešama Treće armije upućenim Vrhovnoj komandi u jesen 1914. sve se ovo navodilo, ali i rečenica „Jedini koji nije bio podlegao ovom razornom uticaju (povlačenja i to u neljudskim uslovima) bio je 13. puk…“
A onda… Tito.
Da, onaj Tito, Josip Broz. Jer, u priču sada ulazi 25. domobranska zagrebačka pješačka pukovnija.
I ne samo ona, već pet pukova austrougarske vojske koji su krenuli na tačku za koju je najteži zadatak u životu dobio 13. pešadijski puk drugog poziva, pod komandom Živojina Bacića.
Naime, kako se tokom onog što u Srbiji zovemo „prva, defanzivna faza Kolubarske bitke“ dešavalo da su Austrougari pretili da potpuno zdrobe izmorene, izranjavane i municijski nekonkurentne naše pretke (naročito kada se o artiljeriji radi), postojalo je nekoliko kritičnih tačaka koje su se morale odbraniti da bi se izveo plan Živojina Mišića za čuveni protivudar. Mišićeva zamisao da se umesto konstantnog pružanja otpora na celoj liniji fronta armije kojom je komandovao – ta armija povuče, odmori, okrepi, pa uz municiju koja se čekala svakog časa, krene u protivnapad, bila je moguća SAMO ako se na ključinim mestima zaustave prodori Austrougara koji bi tu zamisao sprečili da se realizuje. A najkritičnija tačka za taj plan bila je kod Ljiga, na ušću reke Kačer.
I, iako je Bacićev Trinaesti puk drugog poziva (u vojnim knjigama ćete umesto „prvi poziv“, „drugi poziv“ ili „treći poziv“ viđati rimske brojeve, pa, eto, da znate za ubuduće, da je „Trinaesti puk II“ isto što i „Trinaesti puk drugog poziva“) poslednji stigao u svoju Treću armiju nakon što je pomagao Gvozdenom puku i Moravcima, i iako je stigao desetkovan, odmah je upućen „usiljenim maršom“ (što, u prevodu na moderni jezik znači – bez odmora, u punoj ratnoj opremi, maltene trkom) u selo Moravce.
Tamo je i stigao 28. novembra, i to u četiri ujutru, po mraku, susnežici, blatu do guše. A s druge strane reke Ljig, ka njima su kidisala tri puna austrougarska puka. Pa i onaj u kome je bio stariji vodnik Josip Broz.
U Bacićev puk stigle su dve naredbe. Prva, da se zauzme vrh brda Kamalj (idete li autoputem „Miloš Veliki“ kod petlje Ljig na mapi možete da ga nađete kao „Čot, k. 275“), a druga da se položaj drži 24 sata. Dakle, prvo ka selu Babajić proterati Austrougare koji su već prešli reku Ljig, a onda ostati tu kako se zna i ume – da bi se ostatku Mišićeve armije dalo preko potrebno vreme da se okrepi.
Ali, kako proterati triput jače od sebe?
I kako onda na tom mestu opstati 24 sata, kada će se sva sila porobljivača baš na tebe usmeriti?
Uz Živojina Bacića, njegovi preostali, izmučeni, smrznuti, gladni ali rešeni Negotinci iz Trinaestog puka II su uz juriš i bombe zauzeli vrh Kamalja.
A onda su neprijatelji krenuli sa svih strana na njih. Ne samo ona tri austrougarska puka, već i još dva.
Trčao je Bacić na levo krilo, jer više nije bilo živih oficira. Ranjen je u ruku, ali je odbio da bude odveden lekarima, daleko od borbene linije. Sam je sebi previo ranu. Pa je potom otišao da pomaže centru, koji je bio pritisnut svim silama. Tu je pukovnik ranjen u nogu. Dva najvernija pomoćnika, njegovi ordonansi, nosili su ga, jer i uz onu staru, nezalečenu ranu, više nije mogao lako sam da se kreće.
Ali je i dalje komandovao, tu, među svojim vojnicima. Rezervni oficiri su mu govorili da više ne mogu da se održe položaji, da preostali vojnici moraju da se povuku, ali ih je on i dalje hrabrio. Bio sa njima, rame uz rame. Kada mu je drugi put rečeno da su skoro opkoljeni i da je poslednji trenutak da se krene u povlačenje rečeno mu je i da je zadatak ispunjen:
Držali su taj položaj i više od 24 sata.
Legenda kaže da je svojim vojnicima tada rekao „Vi ste se poneli kao heroji. Pođite. Ja ostajem. To je moja naredba.“
Ono što nije legenda, je ono što su zabeležili Austrougari.
Na njih je sve vreme pucano s položaja na kome je bio Trinaesti puk II. Kada su na taj položaj izbile prve jedinice osvajača – te prethodnice su ostale zapanjene: videle su samo pukovnika Živojina Bacića i njegova dva verna ordonansa, koja nisu želela da ga napuste. Oficir koji je komandovao austrougarskom jedinicom viknuo je srpskom pukovniku:
„Gde je 13. pešadijski puk?!“
„Trinaesti puk sam ja!“, odgovorio je, smešeći se, pukovnik Bacić.
„Predajte se!“, uzviknuo je onaj austrougarski oficir.
Pukovnik Bacić je digao svoj revolver:
„Nije dopušteno vređati srpskog pukovnika predlažući mu da se preda“, a onda je počeo da puca na okupatore.
Na njega je odgovoreno plotunom i pukovnik Bacić je, kao i njegovi ordonansi, pao.
…
Aktivni austrijski poručnik Šmelcer, kog su dve nedelje kasnije zarobili Srbi u nezadrživom jurišu naših predaka kojim je Kolubarska bitka i rešena, otkrio je da je, kako to piše u obaveštenju 3324 koje je 6. decembra Treća armija uputila Vrhovnoj komandi „da je pukovnik Bacić, opkoljen od neprijatelja, pozvan da se preda, ali je napušten od svojih vojnika davao otpor ispalivši sve metke revolverske. Pogođen je sa dva metka u trbuh“.
Tinerova i Barbi su zabeležili da je Bacića u bolnici obišao komandant austrougarskog 15. korpusa, general Mihael fon Apel, koji ga je pitao zašto se nije predao u onoj situaciji, a Živojin Bacić mu je odgovorio:
„Zato što se jedan srpski pukovnik nikada ne predaje!“.
Fon Apel se istog časa obratio lekarima: „Ovaj čovek je junak, morate sve da učinite da ga spasete!“.
Ali, nisu uspeli.
Austrougari su ovog junaka priče – uz prisustvo izaslanika svih pet pukova koji su jurišali na brdo Kamalj koje je izranjavani Bacić sa svojim malobrojnim, izmrzlim, umornim i gladnim vojnicma herojski branio, sahranili uz sve vojne počasti.
Taj lepo uređeni grob su potom pronašli srpski vojnici, uredili ga je još lepše, opelo je održao otac Petar Šundić, pukovski sveštenik 13. puka, a onda je taj grob počeo da biva pravo malo mesto hodočašća za meštane Ljiga i okoline. I… tu bi ova priča prvobitno objavljena na Patreon stranici knjige „Gvozdeni puk“ (https://patreon.com/gvozdenipuk – putem koje su dardovaci pomagali i pomažu da se pomenuta knjiga štampa i besplatno deli), mogla da se završi.
Ali…
Nešto ipak mora da se doda.
Spomen-kosturnica koja je na mestu pogibije ovog junaka počela da se gradi, kako bi tu bile smeštene kosti svih srpskih vojnika koje su u okolini dali živote za slobodu, nije bila završena do izbijanja Drugog svetskog rata. Kada se taj rat okončao, potonji patrijarh srpski a tada episkop žički German, doneo je odluku da započeta građevina postane hram Svetog Jovana Krstitelja. To je u delo i sprovedeno 6. oktobra 1957, kada je postavljena i tabla:
„Ovde počiva pešadijski pukovnik Živojin D. Bacić, komandant 13. puka Hajduk Veljko II poziva koji je slavno poginuo 14. novembra 1914. braneći Otadžbinu sa svojim pukom na položajima okoline Ljiga. Neka njegova herojska smrt bude primer pokoljenjima. Slava mu!“.
I, dok u pomenutom hramu počivaju kosti junaka ove priče, koji je nosilac Spomenice 1912 & 1913, ali i medalje Kralja Petra Prvog, ordena Belog orla petog reda i Karađorđeve zvezde sa mačevima četvrtog reda, dok o njemu priča ovih dana huji Dunavom, dok za nju sada počinju da znaju i oni koji ne žive u pukovnikovoj ulici između naša dva stadiona, da upamtimo još nešto.
Ne priču, nego stihove jedne pesme.
Zapisala ih je u francuskom „Malom žurnalu“ 14. decembra 1915. Marsela Tiner, beležeći stanje srpske vojske i naroda tokom albanske golgote (koja je i počela invazijom na Kraljevinu Srbiju i onom nestvanom odbranom Beograda o kojoj sada pišem knjigu) :
„Od tog vremena (Kolubarske bitke i herojstva Živojina Bacića) srpski narod čuva sa pijetetom uspomenu na hrabrog pukovnika.
Možda, u ovim bolnim danima (decembra 1915), na crnogorskim i albanskim planinama njegov narod još peva:
„Nek’ je Austrijanaca hiljade i hiljade, pukovniče Baciću…
Ti si sam,
ali – ti si Srbija…“
—-
Nije pukovnik više sam.
Ovog časa smo se svi dogovorili – da više nije sam.
Autor: Darko Nikolić
