Протести у Ирану и Јемен као секундарно бојиште
Протести у Ирану или инструментализација у служби затварања “иранског досијеа”
Протести су изазвани економским притисцима, хиперинфлацијом и девалвацијом иранског ријала, који је сада вредан око 1,4 милиона ријала за један долар.
У Кухдашту, више од 20 људи је ухапшено, преноси Танјуг.
У више места конфисковани су шверцовани пиштољи, а седам особа је ухапшено због наводних веза са монархистима и групама са седиштем у Европи.
Ови протести су највећи у Ирану од 2022. Године, када је смрт Махсе Амини, 22-годишње жене ухапшене због неправилног ношења хиџаба, покренула демонстрације великих размера широм земље, истиче АП.
Амерички председник Доналд Трамп се огласио овим поводом написавши на својој друштвеној мрежи Трут соушал да ће САД пружити помоћ демонстрантима у Ирану, уколико, како је навео, иранске власти убијају мирне учеснике протеста
Позадина догађаја
Мислим да је илузорно говорити да веза Ције и Мосада по питању актуелности са улица Ирана постоји, али не бих нужно рекао да је узрочно-последична у том смислу да су протести искључиво иницирани од стране тандема Трамп-Нетанјаху. Протести јесу, у неку руку, макрополитички мање битни од онога што је Нетанијаху радио у Вашингтону. Турбуленције у Техерану представљају неку врсту загревања или “ако прође, прошло је” стратегију.
Највише због тога што су протести у ово доба године постали већ традиционални за Иран, и унутрашње тензије су биле у успону већ неки период — у суштини, након окончања сукоба са Израелом, кохезија народа око државе у светлу спољне претње врло брзо је замењена тензијама које су постојале и пре ње (и Израел управо игра на ову карту у Вашингтону), а које се тичу пре свега економских проблема (који опет, у великој мери, јесу последица санкционих притисака).
У првој фази, протести су били стихијски и без јасне организације, што указује на то да неко језгро незадовољства постоји без страног мешања (као што је случај и на домаћем терену, уосталом), међутим већ у наредних неколико дана видели смо све отвореније претње Трампа Ирану, а колико видех јутрос, и амерички војни сателити су снимали иранске базе на западу земље.
Стварне намере
Такође смо видели и прерастање стихијских протеста у организован напад на штаб Басиџа што никако није типично за протесте изазване социо-економским проблемима (мета удара су институције ближе председнику, а не духовном вођству).
Управо је то аргумент да су протести инструментализовани од ционо-америчког тандема и, имајући на уму протестну динамику у Ирану, врло је вероватно да су диригенти нове кризе рачунали на њих, али да бисмо раст тензија видели чак и да до њих није дошло — или, уколико се власт успешно избори са протестима, што се за сада чини да хоће, мислим да то неће бити крај нове фазе ескалације.
У овом тренутку Трамп предвиђа да ће ”Иран да убија мирне демонстранте” због чега ће САД бити приморане да одговоре. Но, ако до тога не дође, вероватно ће на дневном реду бити ракетни или нуклеарни програм. Бибију је потребан спољни непријатељ, а Вашингтону casus belli да затвори ирански досије.
Јемен као секундарно бојиште: латентно ривалство Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата у контексту регионалне рефрагментације моћи
Саудијска Арабија бомбардовала је данас јеменски лучки град Мукалу због, како је образложила, пошиљке оружја намењене сепаратистичким снагама Јужног прелазног савета, која је у Јемен стигла из Уједињених Арапских Емирата, саопштили су данас саудијски војни извори.
У војном саопштењу које је пренела државна Саудијска новинска агенција наводи се да су бродови имали искључене уређаје за праћење и да су искрцали велику количину оружја и борбених возила у знак подршке сепаратистима.
Позадина догађаја
У најкраћем, најновије тензије и ограничени оружани инциденти између Уједињених Арапских Емирата и Саудијске Арабије у јеменском контексту не могу се разумети изоловано, већ као епизода у континуитету њиховог латентног такмичења за регионални утицај.
Претходни неуспешни преговори између Ријада и Абу Дабија, којима је, по свему судећи, претходио ограничен удар емиратских прокси структура са југа Јемена на формације наклоњене Саудијској Арабији на северу, указују на покушај Емирата да редефинишу однос снага на терену. Тај сукоб је, међутим, остао краткотрајан и строго лимитиран, што сугерише да је саудијска реакција деловала као јасна корективна мера, након које је уследио повратак на претходни, условно стабилизовани статус кво.
Кључно питање, међутим, јесте зашто се УАЕ управо у овом тренутку одлучују на ескалацију сопствене активности у Јемену. Један од одлучујућих фактора треба тражити у емиратском ангажману у Судану током 2025. Године, где су, кроз подршку побуњеничким структурама, остварили одређене стратешке и економске добитке. Тај успех тешко је замислити без најмање имплицитне сагласности Сједињених Америчких Држава, а индиције о каналима снабдевања наоружањем — укључујући и шверц преко проамерички оријентисане Кеније — упућују на знатно шири степен прећутне, ако не и отворене подршке.
У контексту актуелних разговора о хуманитарном примирју у Судану, логично је претпоставити да УАЕ настоје да активирају алтернативно конфликтно жариште у којем располажу сопственим прокси капацитетима. Такав потез омогућава не само очување, већ и наставак извоза наоружања и безбедносних услуга, чиме се одржавају економски бенефити који су проистекли из суданског ангажмана. Из те перспективе, јеменска ескалација не делује као изолована авантура, већ као део шире стратегије диверзификације конфликата и утицаја, усмерене ка максимизацији геополитичког и материјалног капитала Уједињених Арапских Емирата у условима променљиве регионалне динамике.
Пише: Радомир Јеринић, политиколог
